20
četvrtak
srpanj
2006
DOUBLE MAGGIE
''Mi smo bliznakinje'', reče jedna od njih.
''Identične, u slučaju da niste primijetili'', dodade druga.
''Hoćete li da znate kako možete da nas razlikujete?'', upita prva.
''Po otiscima prstiju?'', upitah.
''U slučaju da nemate pristup našim otiscima prstiju'', reče druga. ''Ja sam Flora i imam ožiljak na bradi.'' Ona isturi bradu i pokaza ožiljak s donje strane.
Zatim prva reče:''A ja sam Fauna i imam smeđu tačkicu u desnom oku, ali morate dobro da se zagledate da biste je primijetili.''
''Ko bi to poželio?'', promrmlja Seto, dok sam ja stajala na prstima i virila u Faunino desno oko.
''Koliko imaš godina?'', upita Flora Leni.
''Ona ima petnaest'', reče Fauna ispravljajući se do svoje pune visine, a bila je dosta viša od mene.
''Otkud znaš?'', upita Leni.
''Mi uvijek znamo'', rekoše one.
''Koliko vi imate godina?'', upita Seto.
''Šta misliš?'', upita Fauna.
''Ne volim da pogađam.''
''Ne voli da pogađa'', ponovi Fauna Flori, i one počeše da se kikoću.
''Hoćete li da vam kažem koliko ja imam?'', upitah. Nisam čekala odgovor. ''Ja imam trinaest, ali ću uskoro napuniti četrnaest. Idem u Gryffindor.''
''Šta je to Gryffindor?'', upita Flora.
''To je jedan od domova u školi za čarobnjake'', objasni Anna.
''Mi bismo bile u drugom razredu srednje škole...'', reče Fauna.
''Da idemo u školu'', završi Flora rečenicu koju je Fauna započela.
''Vi ne idete u školu?'', upitah.
''Mi imamo domaće obrazovanje'', reče Fauna.
''Tko još ide s vama u odjelenje?'', upita Amanda.
''Nitko više, osim što se naša sestrica ponekad muva okolo'', rekoše uglas. Tada sam shvatila da cura koja se krije iza njih takođe pripada njihovoj porodici.
One se skloniše u stranu i Flora reče:''Ovo je naša sestrica. A ako mislite da su naša imena čudna, čekajte samo da čujete njezino.''
''Margaret Ann!'', objavi Fauna.
''Margaret Ann?'', rekoh. ''Tako se ja zovem!''
''Nemoguće!'', reče Flora.
''Pa, zovem se'', rekoh, podbočivši se.
Seto klimnu glavom. ''Zovemo je Maggie.''
''Zovu me Maggie'', ponovih.
''Maggie! To je sjajno ime'', reče Fauna. ''Mi smo pokušavale da smislimo neko dobro ime za Margaret...''
''A Maggie je savršeno!'', dodade Flora.
''Ne može se zvati isto kao i ja!'', povikah.
''Već se zove'', reče Leni. Šta je s njom? Što je tako pakosna prema meni?
''Ona se zove Margaret Ann, ali ne i Maggie!'' Raširih noge, zauzimajući borbeni stav. ''Možete je zvati Margaret...ili Ann, ali je ne možete zvati Maggie!''
Sjećate li se kad je Pacoliki to rekao?
Mala Margaret nešto progunđa.
''Moje ime pripada meni'', rekoh im, u slučaju da su posumnjali u to. ''Ono je moje!''
''Ne možeš da posjeduješ ime'', reče Fauna.
''E, mogu!'', tvrdila sam.
Mala Margaret opet nešto progunđa. Pogledala sam je. ''Zar ne umije da priča?''
''Naravno da umije da priča'', reče Flora.
''Ali ne mora, pošto...'', reče Fauna.
''Mi uvijek pričamo umjesto nje'', dovrši Flora. Razgovor sa Prirodnim Ljepotama bio je kao da posmatrate dva dječaka koji igraju video igricu. Od toga mi se vrtjelo u glavi.
Kada je Mala Margaret treći put zamumlala, Fauna reče:''Ona voli da glumi medvjeda.''
''Ili lava'', dodade Flora.
''Nije me briga da li je medvjed ili lav'', rekoh. ''Ne može uzeti moje ime!''
''Mislim da bi trebalo da je zovemo Maggs'', reče Fauna.
''Ili Maggieice'', predloži Flora.
''Oh, to mi se sviđa!''
''Isabel'', uzviknuh. ''Reci im da ne smiju da mi ukradu ime!''
''Nitko ti neće ukrasti ime'', reče Isabel.
''Mi smo samo...'', poče Flora.
''Kopirale tvoje ime'', završi Fauna.
''A kopiranje je najveće laskanje'', dodade Flora.
''Ako hoćete da ga kopirate, morate da platite dva miliona dolara.''
''Zar ne znaš da su najbolje stvari u životu besplatne?'', upita Fauna.
I, kao na neki znak, Prirodne Ljepote se primakoše jedna drugoj pjevušeći neki ton, a zatim zapjevaše, nasred prodavnice suvenira.
Mjesec pripada svima
Najbolje stvari su besplatne
Zvijezde pripadaju svima
One su tako sjajne...
Počela sam da uzmičem, nadajući se da ću uspjeti da se izgubim u gomili koja ih je okružila. Uopšte nije trebalo da dolazim u Washington. Trebalo je da ostanem u Hogwartsu. Ili da odem kod Amandine bake. Bilo šta, samo ne ovo! Apsolutno, bilo šta!
Konačno nas je spasio stražar koji je prišao i rekao da bismo, ukoliko smo završili sa kupovinom, možda mogli da nastavimo predstavu na nekom drugom mjestu.
komentiraj (19) * ispiši * #
14
petak
srpanj
2006
JOŠ JEDAN NEOČEKIVANI SUSRET
“Bako…djede…”, povikah.
“Maggie!”, povikaše oni uglas. “Otkud ti ovdje?”
“To je duga priča”, umiješa se Seto.
“Da”, rekoh. “Sstvaaarno duga!”
“A otkud vi, teta Ana?”, upita Hermiona.
“Ma ova budala John kaže da je ovo pijaca, a ja budala ga poslušala!”
“Lažeš, ti si rekla da je ovo pijaca!”
Neprijateljstvo je iznova planulo. To je svakodnevnica kod bake i dede. Baš su munjeni. Moja sestra Evy tvrdi da sam ja na njih.
“Kako lažeš sad pred djecom, ja sam ti govorila da je ovo pekara!”
“Kako pekara kad si rekla da je samoposluga!”, povika deda.
Iz trena u tren su mijenjali priču, i više nikome ništa nije bilo jasno.
Seto ih je prekinuo. Rekao je:”Pa…danas je baš divan dan.” On točno zna kad treba promijeniti temu.
“Da…”, složi se deda. “A na vremenskoj prognozi su rekli da će padati kiša.”
“Nije nego su rekli da je padati snijeg”, ispravi ga baka.
“Kiša.”
“Snijeg.”
“Kiša.”
“Lažeš!”
“Ti lažeš.”
Zar dvoje civilizovanih ljudi ne mogu međusobno da razgovaraju ni pišljivih pet minuta a da se ne svađaju? Kao da su te sitnice važne! Slučajno su na vijestima najavili sunčano vrijeme. Pouzdano znam.
Nije mi se više dalo slušati njihovu prepirku, pa sam otišla malo da prošetam po radnji. Onda sam ugledala nekog tipa, pa sam brzo potrčala nazad.
“Deda…”, rekoh i povukoh ga za jaknu. “Onaj tip te bulji.”
“Koji tip?”, upita deda.
“Onaj”, rekoh pokazujući prstom ka drugom kraju radnje.
“Ne upiri prstom”, reče Anna. “To nije pristojno.”
“Pa kako ćete onda znati na koga mislim?”
“Dobro pitanje”, reče Leni. “Ovdje je poprilična gužva.”
“Lendora, molim te…”, reče Anna, odmahujući glavom. Zatim se okrenu meni. “Možeš da ga opišeš, umjesto što pokazuješ prstom.”
“Dobro”, rekoh. “Onaj tip, što pomalo liči na tebe, deda, on te bulji.”
“Ne kaže se on te bulji”, reče mi Leni, bar dvadeseti put. “Kaže se bulji u tebe.”
Tada onaj tip priđe s drugog kraje prodavnice pravo do dede. Bio je visok i krupan. Od njegovog glasa odzvanjala je cijela radnja.
“Imaš Peytonovu vilicu i Peytonove oči, pa bih se mogao zakleti da jesi Peyton!” On pruži ruku i predstavi se. “Hauard Peyton iz Honolulua, Hawai.”
Nekoliko trenutaka deda je samo zurio. Zatim se trže. “Ne. Nemoguće. Hoćeš da mi kažeš da si ti moj rođak Hauvi Peyton?”
“Glavom i bradom. A ti si moj rođak Bucko, je li tako?”
“Rođak Bucko?”, rekoh.
“Sada me zovu John”, reče deda čika Hauviju.
Čika Hauvi prijateljski klepi dedu po ramenu. “Oslabio si otkad smo se posljednji put vidjeli. U to vrijeme si bio pravi debeljko.” Nasmijao se. “Pravi pravcati buca.”
Deda uvuče stomak i ispravi se.
“Moraš malo da vježbaš, Bucko!”, reče Hauvi.
“Vježbam”, reče deda. Imao je čudan izraz lica, kao da je odjednom poželio da je posrijedi neka greška. Kao da uopće nema nikakvog rođaka Hauvija, kojeg dugo nije vidio.
“Pa, možda treba malo više da vježbaš”, reče Hauvi.
To mi je čudno zvučalo, zato što je deda mnogo vitkiji od čika Hauvija, koji je sada počeo da obraća pažnju na nas.
“Dakle, Buckišu…jesu li ovi zgodni tinejdžeri tvoji?”
Deda reče:”Ovo je moja porodica. Moja žena, Ana…”
Čika Hauvi poljubi baki ruku. “Dakle, ti si dama koja je bucku ukrala srce.” Baka je izgledala kao da će povratiti.
“A imam i troje unuka”, reče deda. “Evy, Johnatan i Maggie. Ona je Maggie.”
“Maggie!”, reče rođak Hauvi. “E, to je lijepo ime!”
“Zapravo, zove se Margaret Ann”, reče deda, “ali je mi zovemo Maggie.”
“Margaret Ann!”, zagrme čika Hauvi. “Kakva slučajnost!”
Povukoh Seta u stranu. “Šta je to slučajnost?”
“To je kada se desi nešto što nisi očekivao.”
”Mi nismo očekivali čika Hauvija, zar ne?”
“Ne. Svakako nismo očekivali čika Hauvija. Ali to je prije iznenađenje nego slučajnost.”
Čika Hauvi nije bio sam. Upoznao nas je sa svojom suprugom Judorom, visokom ženom lutkastih usana i kose boje slame. “Ljubavi”, reče on, “želim da te upoznam sa svojim davno izgubljenim rođakom, Buckom Peytonom.”
“John…”, reče deda, sa usiljenim osmjehom na licu.
Deda doboko uzdahnu, a Judora oduševljeno reče:”Toliko sam slušala o tebi svih ovih godina, Bucko.”
“John”, ponovi deda. “Ja se zovem John.”
Judora se slatko nasmiješi i reče:”Baš šteta što ste izgubili kontakt kad se Hauvijeva porodica preselila na Honolulu. Znam koliko ste mu nedostajali.” Nakon toga ona uze baku za ruku i reče:”Osjećam se kao da smo i mi rodbina, a ti?”
Prije nego što je baka imala priliku da odgovori, prije nego što je uspjela da kaže: Ma, ne…uopšte se ne osjećam kao da smo rođaci. Zašto bi se itko normalan osjećao kao da je u srodstvu s vama i rođakom Hauvijem?, Judora oduševljeno nastavi:”Ovo je predivno. Mislila sam da više nemamo rodbine, kad ono…”
Baka pogleda u dedu, kad ja iznenada rekoh:”To je prava slučajnost.”
A još uvijek nismo upoznali sve rođake. Judora zviznu i odmah se pojaviše dvije djevojčice otprilike Isabelinih godina. “Maggie”, reče mi rođak Hauvi, “upoznaj svoje davno izgubljene rođake, Floru i Faunu Peyton. One su dobile imena po prirodnim ljepotama naših ostrva. I upravo ih tako i zovemo…naše Prirodne Ljepote.”
Počela sam da se smijem kao luda. Seto me lupi po glavi, a ja šakom zaklonih usta.
Judora nastavi da priča sa bakom i dedom, prepuštajući nas ostale Prirodnim Ljepotama.
komentiraj (18) * ispiši * #
12
srijeda
srpanj
2006
SLUČAJNI SUSRET
Rose je bila u pravu. Veoma mi se svidjela prodavnica suvenira. U njoj je sve imalo motiv dolara. Sve. Majice, čarape, olovke, blokčići; sve što postoji-bilo je ukrašeno motivom novca.
“Ovo je bolje od razgledanja”, pjevušila sam, trčkarajući okolo. Bila sam fascinirana torbom u kojoj se nalazilo dva i po kilograma isjeckanih novčanica u vrijednosti od najmanje deset hiljada dolara.
“Vidi, Leni”, rekoh. “Deset hiljada dolara u jednoj torbici.”
“Aha…samo su isjeckane, tako da su potpuno beskorisne.”
“Mogla bih da ih zalijepim. Onda bismo mogli da kupimo svu odjeću svijeta.”
“Čak i kad bi uspjela da ih zaljepiš, to bi ipak bili falsifikati”, reče ona.
Odlučila sam da kupim tu torbu.
“Uzeću jednu za sebe i jednu za Rosilyn”, rekoh.
“Rosilyn nije potreban sjeckani novac”, reče Leni.
“A tebi, Leni?”
“Ne treba ni meni. Ja ga čak i ne želim.”
“Dobro, dobro…Onda ću uzeti samo jednu za sebe.”
Dok je Hermiona plaćala, vukla sam Leni po prodavnici. “Kako ti se sviđa ova kravata?”, vikala sam. “Moram da je kupim! Anna, molim te, mogu li da dobijem ovu kravatu sa dolarima?”
Anna mi brzo priđe. “Šta će tebi kravata?”
“Da je nosim!”, rekoh. “Molim te, Anna! Molim te, lijepo te, najljepše te molim, sa šlagom odozgo!”
Anna je pristala, i odnijela kravatu na kasu.
Tada mi Leni reče:”Maggie, onaj momak te gleda.”
“O čemu pričaš, Leni?”
“Onaj momak sa smeđom kosom, onaj u bijelom ogrtaču, non-stop te gleda!”
“Ma o čemu ti…”
Okrenula sam glavu. A onda sam ga vidjela…
Da, nema sumnje, to je on. To je Seto Kaiba. Srce mi je počelo lupati tristo na sat. Koljena su mi klecala. Osjetila sam one glupave insekte (iliti leptire) u stomaku. Znam da zvučim patetično, ali jedino ovim glupim izrazima mogu opisati kako sam se osjećala u tom trenutku.
Kad je vidio da i ja njega gledam, krenuo je prema meni. Brzo sam se okrenula prema Leni. “Ne gleda me, je li tako?”
“Tko ti je on?”
“Ne gleda me?”
“Ma tko je taj tip?”
“Jel’ me gleda?”
“Oh, gleda on itekako…”
Ponovo sam se okrenula. Stajao je na metar od mene.
“Maggie, ljubavi…”, reče on.. Nagnuo se prema meni i poljubio me.
“Otkud ti ovdje?”
“Isabel me je dovela”, rekoh,
“Isabel Black?”
“Da, upravo ona.”
“Kad smo već kod toga, nećeš me upoznati s tvojom prijateljicom?”, upita on, pokazujući na Leni.
“Seto, ovo je Leni. Leni, ovo je Seto.”
“Drago mi je”, reče Seto. “I molim te, zovi me samo Kaiba. Nitko me ne zove Seto osim Maggie.”
“Maggie nikog ne zove normalno. Meni je inače ime Lendora”,odgovori Leni.“Maggie, on je tvoj dečko?”
“Trebalo bi da jeste”, rekoh.
Leni je izgledala razočarano. Ili uvrijeđeno. Ma ne, prije razočarano. Ali zašto?
Bilo kako bilo, nisam imala vremena da je pitam. Začuli smo Annin vrisak:
“Aaaaaaaahhh!”
Leni i Seto pogledaše u mene.
“Maggie!”, povika Leni.
“Šta si sad uradila?”, upitaše uglas.
Nisam im odgovorila. Samo sam rekla:”Biće frke!”, a zatim počela da se smijem kao luda.
Tada Anna dotrča. Bila je izbezumljena. Krenula je prema meni.
“Monstrume mali!”, vrištala je.
“Šta se događa?”, upita Leni.
“Šta se događa? Mali skot se događa! A vas dvoje samo tu stojite!”
“Trebam li da sjednem?”, upita Seto.
“Vidiš li koliko svima praviš problema, Seto Kaiba?”, vrisnu Anna.
“Kako je sada ispalo da sam ja kriv za sve? Samo sam postavio jedno prosto pitanje!”, povika Seto.
Mislim da ga nije čula, pošto je već jurila po prodavnici za mnom. Kad se konačno smirila, pridružile su nam se i Amanda, Isabel i Hermiona.
“Kaiba!”, povika Isabel. “Dugo se nismo vidjeli!”
“Da”, umiješa se Hermiona. “Stvarno dugo.”
“Pa, znate, završavao sam neke poslove oko firme.”
“Čekaj malo…”, reče Leni. “Vi njega poznajete?”
“Naravno”, rekoše Isabel, Hermiona i Anna.
“Usput, ja sam Amanda Harrison”, umiješa se Amanda.
“Drago mi je. Ja sam Seto Kaiba.”
“I kako ide s firmom?”, upita Isabel
“Koliko zarađuješ?”, upitah. Svi pogledaše u mene.
“Izvini?”, reče Seto, kao da je potpuno nemoguće da je čuo što je čuo.
“Maggie”, reče Isabel. “To je nepristojno pitanje” Ona odmahnu glavom i reče: “Kaiba, Maggie nije uvijek ovako nevaspitana.”
“O, da…jeste”, reče Leni.
“Lendora!”, povika Isabel.
“Amanda, stvarno ne shvatam zašto ovi ludaci ne vole na pričaju o parama”, rekoh.
“Zato što su ludaci”, reče Amanda. “Eto zašto. ”
“Ne brini, Isabel”, reče Seto. “Dobro poznajem tog malog gremlina.”
Svi prasnuše u smijeh.
“Gremlin…”, rekoh. “To sam ja!”
Mi bismo nastavili da se smijemo, da nismo čuli dobro poznati glas:
“Johne, džukelo jedna, pa zar ti nisam dvadeset pet puta rekla da smo pogriješili ulaz? Rekla sam ti da ovo nije pijaca, nego prodavnica suvenira!”
“Lažeš, stvore pokvareni, ti si rekla da je ovo parfimerija.”
“Nije istina!”
Pa naravno, to su bili moji baka i deda! Tko drugi?
komentiraj (7) * ispiši * #
11
utorak
srpanj
2006
JOŠ MALO O NOVCU
Krenule smo rano i doručkovale u vozu. Bila sam strašno impresionirana vagon-restoranom. Čim smo donijele hranu u kupe, htjela sam da idem po još. Anna. Hermiona, Amanda i Isabel su sjedile u redovima ispred, tako da sam maltretirala Leni. ''Hajde, Leni...hajdemo opet u vagon-restoran.''
''Ja još jedem'', reče mi ona, ispijajući ostatke soka.
Ćutala sam nekih dva minuta. Zatim sam upitala:''Jesmo li skoro stigli?''
''Ne, nismo skoro stigli. Nismo čak ni blizu. Do Washingtona se putuje skoro četiri sata, zato bolje uzmi da gledaš knjige, da crtaš ili da se nečim zabavljaš.''
Izvadila je svoju video igricu. Ali čim je počela da igra, ja rukom pokrih ekran. ''Hoćeš li me sad odvesti u vagon-restoran?''
''Ako te odvedem, hoćeš li me ostaviti na miru?''
''Naravno, Leni!''
Vagon restoran je bio tri vagona dalje. Već sam naučila da otvaram vrata između vagona, udarajući nogom po pločici na kojoj je pisalo otvori vrata. Svidio mi se jak nalet vazduha dok sam prelazila iz jednog vagona u drugi. ''Ovo je baš zabavno, Leni! Voljela bih da se svaki dan vozim vozom!''
''Pa, u Londonu se vozimo metroom'', podsjeti me ona.
''Ali u metrou nema vagon restorana, sjedišta nisu mekana i kad pogledaš kroz prozor, sve je mračno.''
''To je zato što se metro nalazi pod zemljom.''
''Au, Leni...to nisam znala!''
''Pa, sad znaš.''
U vagon-restoranu sam kupila bananu, čips i sok. Dok je Leni plaćala, ogulila sam bananu i ugurala polovinu sebi u usta. Obrazi su mi se naduli i uopšte nisam mogla da pričam. Onda sam tražila da sama nosim malu kartonsku kutiju u kojoj su se nalazili ostatak banane, čips i sok. Ali dok smo se vraćale u svoj kupe, voz se zanio i izgubila sam ravnotežu. Pala sam jednoj ženi u krilo i ispljunula joj sluzavu, napola sažvakanu bananu na kostim.
''Bježi od mene!'', viknu ona. ''Skidajte je s mene!'' Gurnula me je s krila kao da sam neki slinavi pas, ili nešto još gore. ''Ohhhh'', zakukala je. ''Pogledaj šta si uradila. Upropastila si mi kostim!'' Okrenula se ka čovjeku preko puta.
''Pogledaj ovo! A ja imam sastanak u Bijeloj kući!'' Zatim bijesno pogleda u mene. ''Znaš li tko stanuje u Bijeloj kući?''
''Predsjednik'', rekoh.
''Tako je! I da znaš da ću mu reći odakle mi ove fleke na kostimu.'' Ona skoči i odmaršira do zadnjeg dijela vagona, gdje se nalazio toalet.
''Recite mu da je to banana'', doviknuh. ''I recite mu i moje ime. Ja sam Margaret Ann Peyton, ali može me zvati Maggie!''
Leni me je zgrabila iu povukla na naše mjesto. Poslije joj više nije palo na pamet da me vodi u vagon-restoran.
Kad smo konačno stigle u Washington, najprije smo posjetile Zavod za štampanje novčanica. U grupi je bilo dvadesetak ljudi. Djevojka koja je bila naš vodič zvala se Rose (kakva slučajnost). Imala je tamne oči, žućkastu kosu i krupne zube.
Prije nego što smo zvanično krenuli u obilazak, Rose nam je ispričala šta ćemo sve vidjeti. To je nazvala zanimljivim podacima.
''Zanimljivi podatak broj jedan'', reče Rose. ''Zavod za štampanje novčanica proizvodi 37 miliona novčanica na dan, u vrijednosti oko 696 miliona dolara.''
Digoh ruku i upitah:''Jesu li novčanice isto što i kinte?''
Rose reče da jesu.
Neki mladić dobaci:''Može li lova?'' Nekoliko ljudi se nasmijalo.
''Pa, da'', reče Rose. ''Neki ljudi ih nazivaju lova ili keš.''
''A šta je sa zelembaćima?'', upitah. ''Tako ih zove Isabel.''
Ovoga puta su se svi nasmijali. Ali Rose je nekoliko puta pogledala na sat i zamolila cijelu grupu da sačekaju sa pitanjima i komentarima dok ona ne završi sa svojim zanimljivim podacima. Onda nas je provela kroz detektor. Pitala sam da li sad ulazimo u avion. Rose je objasnila da ne ulazimo u avion, ali pošto je ovo vladina zgrada, moramo da provjerimo da li netko ima oružje.
''Oružje?'', uzviknuh, baš kad je Amanda aktivirala alarm. Nitko ne bi obratio pažnju na to da ja nisam viknula: ''Am? Zar ti nosiš oružje?'' Tada su se svi okrenuli.
''To je samo metalna kopča na njenom kaišu, pileći mozgu'', reče Leni.
Rose duboko uzdahnu i još nekoliko puta baci pogled na sat. Još uvijek se smiješila, ali nije više izgledala raspoloženo. Povela nas je dugačkim hodnikom. Svakih nekoliko minuta zastajali smo ispred staklenih vrata koja su vodila u prostorije gdje se proizvodi novac. Progurala sam se naprijed, provlačeći se ostalima između nogu, da bolje vidim. Zatim sam mahnula radnicima kroz prozor. Pjevušila sam: ''O, pare, pare, pare...volim pare, pare, pare...''
Leni je izgledala kao da ne može da vjeruje da je Isabel pomislila da je dobra ideja da me dovedu ovamo.
Vidjeli smo kako se novac štampa, siječe, slaže i prebrojava. Pri kraju obilaska Rose me je pozvala da idem kraj nje, pošto sam bila toliko oduševljena. ''Volim pare!'', rekoh joj.
''Pa, onda si došla na pravo mjesto'', reče ona.
''Hoćeš da vidiš moje?'' Izvadih svežanj Maggienih kinti iz džepa. ''Sama ih pravim. Prilično su dobre, zar ne?''
''Mhm...sjajne su.''
Tada Rose upita da li imamo još nekih pitanja. Prva sam podigla ruku. Rose nije izgledala baš oduševljeno, ali nije imala izbora. Morala je da me prozove.
''Još uvijek mi nije jasno kako dobijate toliko odjednom'', rekoh.
''Toliko...'', Rose je zvučala zbunjeno.
''Para!'', viknuh.
Isabel se ubacila u razgovor, pokušavajući da joj objasni. ''Maggie je veoma radoznala kad je novac uz pitanju. Mislili smo da će, ako je dovedemo ovamo...''
''Čula sam šta ste rekli'', reče Rose. ''Ali netko mora da joj objasni kako stoje stvari.''
''Ja ću joj objasniti'', reče jedan visoki čovjek sijede kose. ''Prije svega, djevojko, moraš dobro da se obrazuješ. Onda, kad odrasteš, treba da nađeš dobar posao. Zatim treba da štediš od svake plate. Treba pažljivo da ulažeš. Da ga pustiš da se množi. Tako ćeš, uz malo sreće, kad dođeš u moje godine, imati lijepu svoticu za stare dane.''
Grupa je aplaudirala.
Ali ipak nisam bila zadovoljna. ''Ili netko ti ga jednostavno može dati'', rekoh.
Ljudi počeše da se došaptavaju. Čula sam kako netko kaže: ''Ta klinka je nedokazna.''
Tada Rose objavi da sljedeća grupa upravo započinje obilazak i da mi možemo da odemo do prodavnice suvenira.
''Prodavnica suvenira?'', reče Anna. ''Jeste li znali da ovdje postoji i prodavnica suvenira?''
Leni samo zastenja.
komentiraj (7) * ispiši * #
08
subota
srpanj
2006
ZELEMBAĆI
Natrag na časove, nažalost! Profesori su se vratili. Prva stvar koju je Dumbledore rekao Pacolikom, bila je:''Jel' bilo ikakvih problema s njom?''
ZNAM da je mislio na mene.
''Kao i uvijek....'', promrmlja Pacoliki.
''Tako sam i mislio'', šapatom je uzvratio Dumbledore.
Druga stvar koju je uradio je mnogo bolja. Smjestio je Amandu u Gryffindor (ne direktno on, već pričalica klobuk). To znači da je na istoj godini kao i ja. Čak će biti s nama u spavaonici. Moraće da spava na dušeku, ali kaže da joj to ne smeta.
Leni je tvrdila da će profesori poludjeti kad vide moju baštu. Ali kad sam im objasnila zašto sam posadila kamenje, McGonagallica reče:''Odlično razmišljaš''.
''Dobra bebisiterka podstiče na kreativno razmišljanje'', reče Hermiona.
''Ali zar to ne pokazuje nepoštovanje prema tuđoj imovini?'', upita Leni.
''Pa...'', poče McGonagallica, ''bolje bi bilo da nas je Maggie pitala prije nego što je ovo uradila. Ali njene namjere su bile dobre. Kamenju zaista ne treba ni sunce ni voda, životinje ne mogu da ga pojedu...''
''Da...da'', reče Leni. ''Znam sve o tome.''
Tada je došetao Dumbledore. Rekao je:''Zar Maggie nije originalna?''
''Zapravo, to je bila moja ideja!'', reče Hermiona.
''Jutros nisi tako govorila!'', povikala je Leni na nju. ''Jutros si rekla da je to njena ideja.''
''Začepi bar jednom u životu, Lendora Henesy!''
''Da nećeš ti da me natjeraš?''
''Djeco...'', reče Dumbledore. ''Budite dobri.''
''Riječ dobra ne postoji u Lendorinom riječniku!'', uzviknu Hermiona.
''Postoji'', reče Dumbledore. ''Ali ona ponekad zaboravlja njeno značenje.''
''A ona ga ne zaboravlja?'', upita Leni pokazujući na Hermionu.
''I ona ga ponekad zaboravlja'', iskreno priznade Dumbledore.
McGonagallica samo odmahnu glavom.
Isabel je došla na ideju da me odvedu u Washington, u Zavod za štampanje novčanica. ''Nek vidi zelembaće dok su još vrući'', rekla je.
''Kakve zelembaće?'', upitah. Mislili su da sam ja u krevetu, ali sam se zavukla ispod stola, odakle sam prisluškivala svaku riječ.
''Maggie, šta radiš tu pod stolom?'', upita Anna, koja je upravo ušla u spavaonicu. ''Trebalo bi da si već u krevetu.''
''Ne mogu da spavam dok ne čujem šta su zelembaći.''
''Kakvi zelembaći?'', upita Anna.
''Ne znam'', rekoh. ''To upravo pokušavam saznati.''
''Zelembaći su pare'', objasni Isabel.
''O, pare'', rekoh.''Obožavam pare!''
''Znamo'', reče Leni.
''Hoćeš li da mi skuvaš malo para?'', upitah Isabel smijući se.
Isabel se smijala zajedno sa mnom, odmahujući glavom. ''Pare se ne kuvaju. Vlada ih štampa.''
''Ja umijem da štampam'', rekoh. ''Umijem da odštampam cijelu abecedu.''
''Znamo'', reče Leni.
''Hoću da mi Isabel večeras čita priču'', rekoh.
''Biće mi čast'', reče ona.
''Hoćeš li mi pročitati priču o zelembaćima?''
''Nisam sigurna da postoje priče o zelembaćima'', reče Isabel. ''Ali možda ću moći da izmislim neku priču o djevojčici koja je toliko voljela novac da...''
''Toliko da...šta?'', upitah. ''Toliko da ga je jela?''
''Čućeš kad legneš u krevet i kad ti ispričam cijelu priču'', reče ona. Po načinu na koji je stisnula usta, vidjela sam da se pita kako će se ovaj put izvući.
Sljedećeg jutra, opet sam prisluškivala njihov razgovor. Isabel im je ispričala da sam se oduševila njenom pričom o djevojčici koja je otišla u Washington da vidi kako se pravi novac.
''Putovanje joj sigurno neće škoditi'', reče Anna. ''Sjećaš se kad smo ja i ti išle tamo?''
''Da, sjećam se'', reče Isabel.
''To bi čak moglo da pomogne Maggie da shvati'', reče Rosilyn. ''Dobra ideja!''
Isabel se široko osmjehnu.
''Nismo bili u Washingtonu godinama'', reče Anna.
''Ja nikad nisam bila'', reče Leni. ''Amanda kaže da je Vazduhoplovno-astronautički muzej strašno cool. Možemo li da ga obiđemo?''
''Meni dobro zvuči'', reče Rosilyn.
I tako smo se nedelju dana kasnije, uz Dumbledoreovu dozvolu, Anna, Hermiona, Leni, Amanda, Isabel i ja zaputile u Washington.
komentiraj (8) * ispiši * #
