morska iz dubina
petak, 25.09.2020.
Ništarenje po moju
Foto: otočka
Južina me oborila. Umrtvila misli. Usporila pokrete. I činilo se, barem po jutru, da će dan proteći u ljenčarenju. Nekoj vrsti ništarenja. U kojem me najbolje pustit na miru. Jer mi se ne priča. Ne časka. Ne lunja. Ne radi. Samo bi jedno veliko ništa.
I dok je ON odveo Roka na jutarnju šetnju, ja sam nam, kao i inače, napravila doručak. Pa sam vidila da nema više kruha. Na brzaka ga umijesila i pustila da se diže. Starom, od slatkog, najdraži patišpanj. Smiksala. Ispekla. Dobili smo domaće jabuke, a ON zaželio lijenu pitu. Zamijesila prhko tijesto. Izgratala jabuke. Ispekla. Njima dvojici za ručak lešo kaul i kumpiri s maslinovim, kao prilog. Uz to im grilala teleće bržole. Ja ne jedem meso, pa sebi lešala jednu ušatu.
Tako, u danu u kojem je sve mirisalo na ljenčarenje, ja imala 24 kitchen na djelu. Uzavrela i uspuvana, uz pećnicu od špahera, navukla kupaći i ravno u more. Razladila ludu glavu. I smijem se, boreći se s valovima, šta bi bilo da mi se jutros išta dalo raditi.
Naravno, još deset puta sam izlazila gledat jesu li mi sva četiri mačića u improviziranom konačištu. I na cjelodnevnoj prehrani. Puta x dana. Tu sve štima. Za sada nemaju posebne gastro želje. Al ako bude, no frks.
Sad, kad sam razbudila sve stanice, postajem hiperaktivna. I ne znam odakle počet novu turu poslova. Možda me jedino pljusak s nebesa zaustavi u pohodu. Al i i on se, nekako, samo prijeti. Prije je da će se prolomit negdje u lastovskom kanalu. A nama i dalje ostavit suhu i raspucanu zemlju.
Htjela sam samo reći, nit se po jutru dan poznaje, nit će kiša liti di zemlji pita. Ništa nije kako se čini.
