morska iz dubina
subota, 08.08.2020.
Lumbrela
Foto: otočka
Susida Darka me glasno zazvala i pitala da jel joj iman posudit lumbrelu. A vani zvizdan. Pripeklo.
Pa san odma pomislila na neku njenu novu spačku. Jer njima obiluje. Ko da ima hipervitaminozu od svih mogućih pizdarija.
Gre mi Mate za Zagreb. Ne znan kako će ga vrime gori dočekat. Pa za svaki slučaj. Naše su ostale u Imotskon, zaurlala je iz svog dvora. Dodam joj veliku. I malu. Pa nek bira. I pukne me, u trenu, sjećanje na jedan dan. Davnih godina unazad.
Lito. Teška sparina se nadvila nad Splitom. Oblaci se počeli kupit. I mirisalo je na neverin. A mlađa se sitila da joj nešto hitno treba za školu. Centar grada nam na deset minuta. Na brzinu se sjurile niz ulicu. I taman kad smo došle isprid glavne pošte, prolom oblaka.
Uletile mi u China shop. I za 48 kuna kupile lipu, šesnu lumbrelu. Baš je bila prava i veselilo me šta ispod nje može stat komotno dvoje. Obavile, u knjižari na Pjaci, šta triba i krenile nazad. Doma. Kiša ko iz kabla. Al ne po nama. Činilo se da imamo šatorsko krilo nad glavom.
Isprid tadašnje zgrade Sveučilišta, u Livanjskoj, vidimo mladu mamu s bebom u kolicima. Skudrila se, jadna, ispod stabla da šta manje pokisnu. Nas dvi ih prošišale i došle do semafora na križanju s Bihaćkon. U isti tren se pogledale. Zadržale pogled. Nasmiješile se jedna drugoj. I naglo, bez ijedne riječi, okrenule nazad. Došle do mlade mame. Pružile joj lumbrelu. A ona refleksno ispružila ruku, misleći, valjda, da ćemo je otpratit do obližnjeg portuna. Ne, ne, samo je vi zadržite, rekle smo. Da beba ne pokisne. Mlada žena je izbečila oči. Zinula. Htjela nešto izustit. Al ni glas nije izišao. Mahnule smo sa smiješkom i produžile ponovo do semafora. Još se jednom okrenule. A žena i kolica su stajale na mjestu. Njena faca je i dalje bila izbezumljena.
I tako, ja i mlađa prevalile ostatak puta. Bez lumbrele. U trenu smo bile mokre. Do kože. Na plus 35°. Nevažno. Bile smo zadovoljne. Obje. Nekako ispunjene. Razveselile smo, neplanirano, nekog posve nepoznatog. Neš ti lumbrele. Dam glavu da bi je prvom slijedećom prilikom negdje zaboravila. Ili ostavila. Kao i sve prethodne. I one koje su došle poslije.
Čudni su ovo dani. Sve više me vrte uspomene. Sve manje briga za sutra.
