subota, 24.07.2021.
Ima dana....
Da se razumimo, meni nitko nije kriv što ja ne mogu i što sam iz godine u godinu sve slabija.
I nitko mi nije kriv što sam sama i što se za sve trebam pomučiti onako pošteno. To je život i prihvaćam ga baš takvim kakvim je. Nije da se mirim sa svime što mi donosi, ali prihvaćam i borim se na svoj način.
Naučila sam se dobro nositi s VELIKIM stvarima i to onima koje bi malo tko izdržao, ali zato padam na sitnicama. Spotaknem se na taj mali kamenčić i sve ode u vražju mater. I onda najprije postanem neugodna, a u biti samo sam jadna i nemoćna.
I kako je danas subota, jutro sam odlučila provesti na moru. Nije baš da sam se veselila kupanju jer i to mi je postao velik tramak, ali šteta bi bilo ne iskoristiti slobodan dan i provesti ga u ljenčarenju na kauču. Dakle, nema spavanja do deset uri o čemu sanjam , nego aj Šušo na plažu.
Već iz samog auta sam vidjela da neću moći ući u more zbog loše očišćenog prilaza, ali svejedno me otac dopratio do moje šipke i nevoljko ostavio jer i sam je vidio da mi je ulaz nepristupačan.
Ali tvrdoglava sam ko konj i doslovno sam ga potjerala doma. Samo sam ga obavijestila da dođe po mene u podne. Sunce je tad već prejako i nema se smisla pržiti.
Sjedila sam na svom šugamanu koji sam smjestila tik uz moju šipku i to na onom mjestu na kojem sam procijenila da bi ipak mogla ući u more. Samo sam skinula veštu i šlape i da ću pogledati na mobitel koja je ura, kad odjednom zapljusnu me veliki val. Sva sam bila mokra i ja i šugaman i torba. Neka žena mi je iz mora viknula „Pazi!“ misleći valjda da se pomaknem malo na suho. A ja sam samo stajala na mjestu i nasmijala sam joj se. Nije mi bilo do smijanja i nisam se mogla pomaknuti. Snage niotkud. Došlo mi je da škričim iz sve glave. U sebi sam proklinjala val. Proklinjala sam nemoć. I nisam izdržala. suze su same potekle. Kad sam ih obrisala i malo se sabrala, okrenula sam se „čuvarima Plaže“( To su ona dva dečka koja brinu o nama osobama s invaliditetom) i mašući rukom ih pozvala sebi.
Bila sam izuzetno fina i draga i smirena kad sam ih upitala za koga oni čiste plažu i jel vide da ne samo ja, nego nitko ne može ući u more pridržavajući se za šipku.
- Da, da, Vidim, ali nismo mi krivi što more neprestano nanosi novi šljunak.- kaže jedan od njih.
- Istina- nastavim ja- ali more je nanosilo šljunak i lani i preklani i za… Da se ja mogu kupati bilo gdje drugdje u Zadru, kupala bi se, ali ovo je jedina plaža za osobe s invaliditetom koja , evo ispada, da to uopće nije.
- Razumijem ja Vas, ali mi čistimo i trudimo se…
- Ma znam, vidim ja to, ali totalno krivo čistite i samo pravite brda od šljunka… i onaj tko nije bio invalid-postat će.-smireno sam pojašnjavala dečku, a u sebi sam kuhala od muke.
- A dobro potrudit ćemo se sutra.,,, mi zovemo bager, ali…..-nastavljao je dečko i baš mi ga je bilo milo koliko se trudio mi dokazati da oni tu ne mogu ništa. A znam kako idu stvari s plažom, udrugom i Gradom koji ljeti plaća dolazak bagera nekoliko puta da izravna plažu. Sve sam ja to dobro znala, a opet mi je bila muka jer kako ću ja u more. Mogu me dečki odvesti kolicima, ali to bi za mene značio kraj- potpuna predaja. A bijelu zastavu još ne mogu dignuti iako sve vodi prema tome.
Ebem mu mater- pomislim u sebi beštimajući ni ja ne znam na koga- neću odustati! Nećuuuu!- krenem kao da ću ustati uz šipku, ali …..
Nisam mogla! Snage nisam imala. Ali ono baš ni jednog jedinog šugavog atoma. Opet sam se nasmijala. Puno je ljudi oko mene. I svi me znaju i znaju da godinama već sama ulazim u more pa ni ne nude pomoć. Ali ovaj put ne mogu. Osjećaj nemoći je strašan. Znala sam da će se dogoditi i to, ali nisam očekivala još. Od tuge i jada ne idu mi ni suze. Pokušam opet. Ništa . I tad mi priđe jedan mladi zgodni, ma prezgodni dečko. Nazove me imenom i ponudi mi pomoć.
- Ne, ne hvala! Mogu sama- i pokušam opet, stisnem zube i dignem se! Uspjela sam.
I kako sad ovo objasniti?!
- 19:24 -
Komentari (18) - Isprintaj - #
