Rasipala sam se u kuhinji na pločicama jučer popodne ko palačinka. Ne znam kolko sam ležala uglavnom nisam mogla ustati bolila me glava i čekala sam da dođem sebi. Pijana sam od lepog života. Ct-mozga i ona mikrovalna kak se zove magnecka rezonanca su navodno dobre pa ne znam kaj to bijaše. Dovlekla sam se do kreveta, čula sina kad je došel s posla i spremil se za van i kroz sobna vrata izmijenila par riječi - jesi dobro, aj bok, provedi se i to. Čula sam kad je došel.

A kad sam se pogledala u špigl otišla u kuhinju, namočila kihunjsku kirpu - tak nekek i držala na čelu, imam čelo ko jedna suseda - koja čelo jedino i ima, visoko, izbočeno, samo kaj je moje plavo. Onda mic po mic otkrivam da mi je desno koljeno triput veće nek je normalno, da imam šljive na ramenu, celoj podlaktici, palcu, nesmem se micati. Rebra ko nakon vožnje u ZET-ovom busu 607.

Ma ljudi moji nije da se žalim, ma nije to

Nego jutros idem piškiti, čula sam kad se junior vratil, sve me boli ne znam kak bi hodala (imam respektabilnih 105 kila na 164 cm) i vidim na parketu krv. Odma dobim apneju od straha, odem u kuhinju di on raširi hlače i šulju (prozori otprti, tam se ne grije) kad se vraća iz tih groznih smrdljivih klubova, u strahu da mi se dete nije negdi spičkalo ili da ga nije ko stukel, pregledam, nema krvi, pogledam jaknu, čista. Ajd dobro.

Čak ga najtiše zbudim, kolko sam mogla, da je spaval jamačno me ne bi čul. Veli on da sramota kak je tam krv na podu, da nije od njega i kaj sam izvodila i da kak sam to opala, da tu nekaj ne štima (valjda ono opala u kuhinji a krvi u preCoblju) al da bu on to ipak posle opral (ja sam oprala, dakako i odmah dodala da sam spužvicu hitila i opet pitam jel on dobro, a on meni - da mu je mučno od hamburgera), reko skuhala sam ti juhicu od piceka, znaš da ti uvek skuham juhicu da imaš za drugi dan nakon ružavele. Da zna.

I da treba staviti protuprovalna vrata jer ak opet tak opadnem, neko bu provalil (kad si jedva svjestan, tolko da danas ne znam di su mi one ortopeCke šlape) onda svi znaju da si u komi i svi provaljuju ukrasti dva stara kompa (zlatninu kaj sam imala sam prodala za soma kuna dok sam školovala decu) i valjda nove uzidane prozore.

Pa onda reci da mi rahmetli majka nije bila u pravu: Roditelji su najblesavija stvorenja na svetu. Ja se raspizdila po pločicama a brinem kaj je s njim, a on da kak to i šta, kaj, bez veze.

Da dodam? Kad je moja mama opala (umrla je drugo jutro) i ja sam sva očajna viknula: Mama!!!! Pa kak si mogla tak opasti! Kći veli da još danas ima u glavi taj urlik. Mama je bila energična Škorpija i njoj se ni smrt nije smjela desiti (et d tajm).

Da dodam, volim svoju djecu, svaki je na svoju ruku, ali da je kći vidla krv na podu, doletila bi da me pita jesam li u komadu.

A možda ne bi. Možda bi misla da je paradajzlin. I da se ja zajebavam ko i obično i vikala - Isusek, mama sto godina imaš a tak si neozbiljna. A da nisam bila "neozbiljna" dete moje, nit bi ti sad s faksom bila nezaposlena, a tvoj brat sa završenim zanatom nezaposlen 6 godina pa je uz prednost pri zapošljavanju dobil posel na najjačem minimalcu koji država ima, iz drugog pokušaja i borbe i little help od my friend koji mi je objasnil kome se žaliti i koje novine zvati.

Lepa moja Hrvacka, a ti, majko, što me ne pobaci na vrijeme!? Znaš ono neko ide spavati sa željom da se vjutro ne probudi. Drugi pak kad se zbudi misli - jebote, još jedan jebeni dan.

Volim vas sve koji ste ovo pročitali - predmnijevam naime da ste me razmeli. Slomljeno mi je samo malo mog prekrasnog izgleda. :-) Bolje i to nego "glupi humor" kojim razveselim tete u trafiki, nekom ko mi pridrži vrata kad idem s placa ili neku piljaricu kad joj dam kompliment kak ima dobru robu.

Oznake: opadoh