Kad opali zvizdan mesto da se oraspoložimo mi neki, nas primi sivilo. Srećom tu znam da nisam jedina, nekak me to tješi. Dapače, par vrlo duhovitih ljudi poludi evo na opet sunce, idemo svi za Finsku! Tim više kaj nemrem nositi tamne očale, živjela kiša.

Mama je bila krojačica i bila je doma, znači zarađivala za 20 dana mjesečnog obiteljskog preživljavanja jer je tatina plaća dostajala do 10-og. Pa su ju susedi tužili da ne velim kolka je kazna bila po mamu, a tužili su ju narafski ti isti komšije kojima je zbog njihove totalne bijede šivala besplatno. Kolko put je pozvana na kavu jer su znali da bu kavu za kuhanje donesla, a onda je još i "zaboravila" cigarete kod njih, i preselili smo kasnije tu u isto naselje, još ih srećem kao ne poznaju me, ni nju nisu pozdravljali, no nije važno. Čuvaj se čovjeka kojem si dobro napravio.
Brat je bil velki i vižljastiji od mene pa joj je dost pomagal, on bi vikendom bil vani, ja sam bila knjiški tip i smetala sam na neki način domeka i ja sam bila osuđena sa starim ići na izlete. Ak sam nekaj mrzila to sam mrzila. Hrpa starcih (ja oko 10 pa do 12 godina) od 40 do 70 godina, sa štapovima za planinarenje, značkama na šeširu, smrdljivim cigaretama i preseravanjem na najjače. Ono pričanje o ratu i to. Stari je pak pričal glupe viceve na koje se niko nije smijal i onda bi se od smeha obavezno zakašljal. Meni neugodnjak.

Još kad smo morali prespavati u planinarskom domu, ono kasarne iz JNA kaj su dečki pričali, JNA spavaonica je bila hotel. Tu u planinarskom starci (ja jedino dete boktenemarad) se prdilo, hrkalo, jaukalo u snu, bilo je i nekog smeha, kasnije sam skužila kaj su neki radili a drugi bili budni pa skužili, što reći na to. A da ne govorim o smradu ko-zna-kad-oprane i sad još oznojene odjeće koja se sušila na i oko peći. Mama nije htela ni čuti da ostanem vikendom doma, sad ju razmem - htela je ponekad biti sama a to je bio način da bude sama i očisti kuću temeljito i bez nas ko smetnji. I da bu fakat sama, da se sabere. Svejedno, ja bi bila u kupaoni celi dan, bez grijanja, samo da nisam morala van, užas koji niko ne razme, možda bi razmela kakva šrinkica ak je i sama to prošla.

Isuse onaj smrad, nas po 20 u sobi u krevetima na kat. Imala sam neke cipele "od jelenje kože" koje su istina bile trajne ali sam bila u mokrim cipelama dva dana, na snegu, jebote, ratni uvjeti! Kad sam to pokazala starom nije znal kaj bi, samo se naduril još jače, nakon kak je skužil da je glupo pričati stoput isti vic.

Kaj rađaš decu ak im nemreš priuštiti ni najosnovnije. Moj sin ima 23 godine i jedine cipele kaj je imal u životu su one u kojima je prohodal. Nađem i kupim cipele u gradu, donesem sretna doma, on neće, ja poklonim dalje, ponudim da odemo zajedno kupit mu šuze, veli mama kak si dosadna, znam da nemaš nofcih, a meni su tenisice sasvim dobre. Neće ni timbrlenke original, da su skupe a ove su dobre. To nešto genecki ne valja.

Nadam se da moja deca nebuju imala decu!

Alzo no: Jednog sunčanog dana smo kod Puntjarke stavili svi svoje vinterice - tak se to onda zvalo, na hrpu. Kad smo ih išli obući vidla sam da na mojoj nema moje značke za osvojenu Sljemensku transferzalu, ili Medvedničku, ko se više seća. neko ju je drpil. Stari se bil nadal da bum dobila drugu jer sam imala knjižicu moš si mislit.
Značka - svaka je bila unikatna. Izrađival ih je Ikom, jel je? i imala je svaka svoj broj. A do nekih štambiljih smo stari i ja plazili malo više put jer nije bilo nikog doma, pa se zgubil štambilj, pa ga je neko drpil, pa pitaj boga. Nisam shvatila da se to već onda zvalo ljudi su zločesti. Tata mi je onda dal svoju, mada mi to nije bilo isto, a na kraju ju je zel brat kad se oženil i otišel nažalost van iz Zagreba, skup sa značkom.

Te grozne smrdljive zime s puno snega se neko setil da se treba grudati. Sad ti od nekih 12 godina (ne znam kak sam se posle izborila da više nedem na te odurne izlete) zgubljena u društvu starcih napraviš grudicu i paziš da čoveka ne gađaš nego u leđa i kud pogodim nego velikog ljubavnika Alberta. Kod njega mi je bilo simpatično jedino ime jer je u to vreme postojal neki Albert keks. Simpatiije nikak nismo dijelili jer se on na to vređal, a njegova ljubavnica je to smatrala jako zgodnim kak sam se ja to setila, pa mu je prenesla. Kad je dobil tu grudu u leđa besno me pogledal veli kaj si ti mala ponorela, ja reko oprostite al svi se grudaju pa ono... Čekaj samo veli on, sad buš vidla (ukočila sam se od straha i vjerojatno tak i ostala dok me nije pogodil): napravi ledenjaču i zasune mi ju u desni obraz. Odšutila sam, on je odmjeril kaj je napravil i rekel - sad smo si glih. Šoca me posle pitala kaj mi je to na licu a mene je bilo sram reći, al je inzistirala, bila je medicinska sestra pa možda to; uglavnom mu je rekla da je divljak i da se to tak ne dela s detetom, jer me (pazi ovo:) mogel strefiti u oko. Moj stari je bil pizda i nije rekel niš. Kak sam progutala suze, više one od poniženja i nezaštićenosti nego od boli, a bolilo je, još ni danas ne znam al su mi još na srcu. Ta mi se šljiva poznala još preksutra kad smo došli doma i ne znam koje je objašnjenje stari dal staroj.

Deco, rekla sam jednom i drugom, nemojte imati decu ako ste prisiljeni terati ih od sebe - ne mislim ono - otapam frižider, odi u sobu, nego ak nemrete bar sat vremena dnevno SEBI priuštiti da bute sami, čitate ili internetate i/ili slušate vlastite misli, nađete sto zgubljenih stvari koje ste tražili mjesecima al ne i onu koju tražite...

Fuj, još mi je onaj smrad iz onog doma negdi u plućima. Deca mi vele da hrčem ko slon, ne mora mi niko reći, ili se javi papiga, misli jadna da si spikamo, još joj velim doooobro, bum se okrenula na drugu stranu, ili se sama budim, al bar hrčem sebi (da, dobro, i papigi, nadam se da me nebu niko tužil Društvu za zaštitu životinja).

Oznake: izleti