Na Dolcu kupujem piceke tam levo gore, bum sutra pogledala kak se zoveju, majka ih zvala.

Nisam često tam al su me svi zapamtili kolko god ih ima, a: jer su me jedamput debelo prevarili, vratila se ja i dobila nofce, neš majci; onda su mi drugiput sačuvalil piceka kog sam platila a nisam zela i bili su jako sretni i puno smo se šalili; a treći put sam pitala jel bi neko mogel ta jetrica koja su sa srčekima, kaj znam da ide skup, tak se to tranćira, mogla biti bez žuči. Žena je bila neugodna do boli, da ko bi to čistil. Reko gospođo ja bum vam počistila sva jetrica koja dobijete, al bute mi dali kilu jetrica od tih 10 kila! Da ne. Reko glečte ja znam maknut žuč al neko ne zna a ak se razlije, pa-pa draga. Nije to ni kaj ste na vagi profitirali, jednostavno nije fora! Onda je tam još kokodakala da to strojevi rade koji to nemreju kontrolirati, pa reko neko kontrolira, uglavnom trabunjanje. Mesto da se ispriča, majko moja kak je to teško u Hrvackoj!

Mislim nemreš mi to prodavati. Bilo je samo tada, znam da je gazda čul, suhi, skrival se iza stupa. Trebala sam to ići prijaviti, znam, al još stignem za nekaj drugo. Nije se ponovilo. Al baš ni ne znam di prijavit.

Dakle, tak je to nekak prošlo, al bi to čovek trebal prepoznati kao – opomenu.

Danas idem opet po jetrica, nema se love, to je jeftino, pa još i manju količinu kupim, a napravim paštetu i jede se. Dođem, jedna puca praf onak domača obla s očima malo preveč blizu hoče reči dobro jutro, kad joj je došlo i kihne onak, zdrapa šmrklje u oba dlana. Šefica do nje, niš. Ja glupača velim molim pol kile jetrica, ona je kao u nekaj ruke obrisala al onak, da krpicu nije ni digla s pulta, onda mi je golim tim istim rukama odvagnula pol kile jetrica, zamotala, ok, uzela istim rukama nofce i vratila kusur i doviđenja fala.

Došla sam do one tri štenge na dole kad sam se sabrala: mislim si pa jesam ja normalna?! Jel da se sad vraćam i velim čujte nemate rukavice, al ja sam tek sad shvatila??? 20 vas radi tam (bilo je rano pa su bile samo dve), istim i to pohračkanim rukama i novce i hračke i meso mislim, haloooo, bar da za tu jetricu ima neku lopatu plastičnu varamtebože. Vratite mi nofce. Nećete, ne morate, evo vam jetrica, batesova, moja Sanja bi im to zafikarila u tintaru, ili bar u zid, a ja uvijek ko zadnja pizda al uvijek sve na finjaka!

(Ovak sve skup nam dolaze i prodaju nam se skup i muda i bubrezi, nešto creva i neprobavljive kože koja nije bila ni za cipele, pofarbano smeđe ili crveno da bi meso zgledao friško, ispod čekića - da se lepo izrazim.
Al ipak, nemoj pred menom hračkati na to, make my day. Veli se: kaj ne znaš, ne boli. Jeltako, takoje.)

Svjesna sam kak meso dolazi i kak se zmuči dok dođe do nas, kupaca, uvjete ne želim znati. Al daj mi bar pokaži da su te naučili osnovama higijene, kaj te cure ne bi trebale imati položen higijenski minimum? Malčice bontona. Znam, nema TBC i dječje gliste a vjerojatno ni trakavicu...

Al - mislim fakat sam glupa, to je sad doma u frižideru, ne kaj ja to nebum pojela nego tamo više nikad nebum kupila ni piceka pa da je i stvarno jutros bežal po dvorišču – a takvog uvijek tražim da mi daju pa su me i tak zapamtili.

Za razliku od mesnice s konjskim mesom dole u prizemlju di rade Dubravko i Sanja, trančiraju, ima se rukavice, mislim samo kaj nemaju na ustima krpu. Dugo sam kupovala kod njih, ali mi je apsolutno preskupo postalo, čak i tu džigericos od piceka kupujem na katu jer je dole pri glavnom ulazu dvostruko skuplja. Mislim fakat, ono bljak, fuj, jebem ja državu i ljude pokenjane, tak nije ni u Kini ono na placu na cesti, baš mi je zgadila dan ono na najjače.

Razmišljam da to prijavim, ali hvala mojoj naravi, mislim si – pa nije lepo od mene. A ona možda više nebu kihala tak masno. A možda i krava jaje znesla.

Oznake: Dolac u Zagrebu