Prekjučer Božo Konj i ja odosmo kupiti u Plodine (s njima sam se jednom zakrvila na najjače, al kak sve zaboravljam, setila se tek jučer). I dok sam ga čekala na klupici, ono na dve blagajne, ne istovremeno al žestoko onak, izbile dve svađe na još najjačije. Oko vrećica, oko cijene nečega, Božo je došel na vreme i nisam čula do kraja.
Ma, ni to niš: Nisu znali kaj se sprema. Božo Konj naišel na sniženje odjeće, plahte neke i to i veli kaj trebaš tu, i kad na jednoj plahti piše 13,99 ja odma oću plahtu, na drugoj nema ni cijene ni barskog koda, na trećoj nema niš, ni oznake proizvođača (da ne velim uvoznika), ma čak ni izvlečenih niti. Mi na blagajnu, napravili krš i lom. Veli gospođa iza mene - vite kak je lepo kaj se vaš muž trudi za vas. Reko gospođo, poznam ga 44 godine sad se tek ne bi udala za njega i to ne zbog njega nego zbog jednog si bračnog iskustva, veli ona aha, tak ni ja, ni da se još dvaput rodim. Kesimo se mi, blagajnica izbezumljena (mora da je nafiksana, ostala je skroz fina i uljudna), al mušterija treća po redu viče: Kaj s tim plahtama, kaj norite, tu se ljudima žuri, neki idu s posla i ručak trebaju skuhat a ne tu čekati bez veze.
Božo Konj je inače vrhunski ekonomist i pravdoljubac (ne, ne radi za Vladu RH) i gospodin, al je tu zaštekal i mirno rekel - gospođo radim uslugu ovoj gospođi, mojoj prijateljici, a vama ak je dosadno možete si zeti krunicu i moliti da ne čekate bez veze.
Ova iza mene i ja crkavamo, ona od smeha, ja od neugode, ne poznam ga takvog.
Je, je, znam ja vas već, viče ova, vi se fort nekaj bunite (točno) i reklamirate ak je prošel rok trajanja (točno) i onda dobite lovu natrag (točno), i veli Božo Onjko - Lepo kaj sam poznati i kaj branim prava nas, kupaca, i vas bi mogli prevariti da nema takvih ko ja.
Ja pak prenosim ovoj još uvijek nasmijanoj gospođi stvari na drugu blagajnu jer se ova zatvara zbog ratnog stanja. Onda je došla votkinja smjene, pa su se pregovarali, prva plahta je nestala, drugu sam kupila za 29 kn, stara cijena 80 kn, pa je Božo tam pisal protestnu notu, pa je došla još jedna uzrujana teta i urlala na malu na Info-pultu, da bog mater, da bu pisala emajl da je blagajnica neljubazna (to sam već zaboravila, cura je prvak u bahatosti). Onda su zeli moje podatke, još se malo svađali i da sad nemreju niš jer nema pravnika, i da ga nebu do ponedjeljka a vodilica smjene nesme niš na svoju ruku, onda je tam hodal neki čovek i još nekaj mrgljal sebi u bradu da mater i oca i Plodinama i onda sam ja ko prava Zagrepčanka platila još jednu kartu za pol ćuke ZET-ove vožnje; I kad sam došla doma deca su digla na sva sredstva informiranja dreku i galamu da di sam, jedno iz Barcelone drugo iz popodnevne smjene, svi od nekam, al kad su čuli da sam bila s Božom samo su rekli - aha, onda je bilo nekaj ludo zabavno, pak se nekaj bunil. buš sutra pričala.
Kaj se tiče pobune, imam skroz morbidnu ideju i jako sam zadovoljna samasasobom: idući put bumo zeli i Borisa u kupovinu, on čim uđe u trgovački centar odma traži šefa. Još izvana vidi da nekoj tehničkoj robi fali šraf ili da se prodaje posebno a to nije po pravilu.
Ma ljudi moji, to bu bilo za roman, a ne ovak nit novela.

Oznake: trgovacki centri