Vidim na FB-u prijateljevog sina objavljenu peticiju za nekaj. Kak nije prevedeno s flamanskog na hrvatski, a trebalo bi mislim ja ne znam kak svi ti na FB-u ne znaju hrvacki!

Ajmo ponovno, dakle kak nije prevedeno na engleski, idem metodom lošeg engleskog i katastrofalnog njemačkog nekak naslutim kak bi moglo biti i pitam čoveka - čuj, does it mean - "Možeš li mi pomoći?".

On odgovara yes, decit, skupljamo 200 potpisa za peticiju za izgradnju igrališta. Još missin 9 komada.

Reko jel to u Belgiji vredi ak ja potpišem u Hrvackoj.

Da vredi.

Da metnem na FB?

Da puno hvala.

Normalno da svi inače kuže sve, osim kaj niko niš ne reagira, osim moje drage Bibe koja potpiše i još pita je li to sve. Javim nekima u Aziju da izvoliju potpisati, jer ljudi trebaju 200 glasova, muko moja žarka, za igralište! 200 potpisa. To je bilo pred par sati evo fali još 6. Al je rok knap kolko sam skužila. Sad ću ja naći još par diplomiranih nepismenih kretena koji su učili ruski ko pol moje generacije ima da potpišu! Kod nas bi za to dječje izgalište trebalo glasati (glasovanje mi zvuči istočnjački prestrašno) bar 2.000.000 Hrvata, a nisam sigurna da nas tolko još ima, ne znam baš. Možda sa refjuđisima.

E ali: kod nas bi to razmatal prvo Sabor, jedno dva meseca, u slučaju da se uopće sastanu. Onda bi se neko setil Ustavnog suda. 2 godine. Onda žalba. Onda žalba na žalbu. Onda rikne odvjetnik a nije ostavil opunomoćenika. Onda opunomoćenik zaboravi. Onda nema pojma, onda se zatvoril Odvjetničku ured i postalo društvo.

Onda sve ponovno jer ak niš al baš niš drugo, zgubil se spis. Dolazi do zastare koja se zbog nečijeg poznanstva zanemari i pođe sve ponovno. Prošlo minimalno 8 godina. Zbog hitnosti predmeta, inače bi i 118.

Onda se raspisuje referendum bi li se raspisao referendum smije li se pisati peticija. U međuvremenu se mijenja Obiteljski zakon koji je usko vezan s raspisivanjem referenduma. No onda se neko sjeti da bi se mogel menjati i neki zakon koji još uopće nije donesen i nema ni naziv ni ime.

Onda dok prvi referendum propadne pa se izglasa da se ponovi, e sad na Trku banana Jelačića, po želji svako ubaci neki vremenski period, mora listić za potpis biti rozi ili plavi, pa drugi referendum smije li se peticija potpisivati, kako, piše li se jmbg ili ojb, smiju li se potpisivati samo sporcki tipovi ili i poneki debeluhe. Potpisuju li samo punoljetni članovi i to kojih političkih udruga i društava i partija. Moraju li svi znati kuhati ono smeće kaj nagare u udarnom terminu i znati da se grahcušpajz sastoji od jednog zrna graha, režnja kobase i komadića peršina. Dalje: moraju li potpisani imati kućnog ljubimca, pernatog, dlakavog ili ćelavog. U međuvremenu se umeša prijatelj mog kuma Willyja, don Bandić, on ni ne zna da su on i Willy najbolji prijatelji, i zakomplicira celu stvar, jer ovi naši oće igralište kao, a čul je i to pa veli: Kaj ak Belgijanci oćeju igralište, on im predlaže da rađe iskopaju fontanu, a kaj se tiče sporta, zakaj basketbol, može trčanje ili nogomet s nekom loptom iz Offertissime. Kaj se tiče trčanja: njegov Rudi bu uvek bežal za svakim ko nosi kobasu koja je trebala biti u gorespomenutom jelu kaj se zove žuljba s kobasom, u bilo koje doba dana, može trčanje i oko fontane, zakaj baš igralište. I velikodušno ko svaki Hercegovac oću reći Hrvat obznani da su uvijek dobrodošli na primjer u bivši park u Trnskom u koji je Zrinjevac došel i uništil dve popločane staze, preoral i zasijal travu na pješčaniku i maknuo klupe. Imamo travnjak pun korova, jedino kaj redovno šišaju korov. Obično vikendom u ranu zoru, evo dana evo ludila, Zrinjac dolazi ne spavam ni ja.


Prema tome, čemu graditi igralište za basketbol u Belgiji. Ke? Pa mi smo velika obitelj, članovi EU, ljudi smo, nismo Englezi koji napuštaju obitelj, ke! Nek deca dođeju sim, bu se našlo mesta za 12 komada dece, a uskoro bumo im ko drugi tim ponudili izbjeglice iz Sirije.

E al se iz nekog razloga Belgijancima ne dopada decu slati svaki dan do Novog Zagreba na basketbol i oni i dalje rade na tome, uglavnom eto sklupljamo potpise.

Sve skup ovak nabacano i uz to kaj bi Bandić tu djeloval jedno 2,5 godine, na kraju da i prođe referendum i kod nas se izgradi takvo jedno igralište. Budući da uspješno pomešala Hrvate i Belgijance, malo sam uvukla i Turke (sad će potpis iz Turske!) budući da se Turska grebe da uđe u EU. Tak da više ne znam ko treba kaj, fontane, papire ili igralište za basketbol, kaj ima veze, mi smo jedna vanilija.

Odoka prošlo bi sve skup 10,5 godina najoptimalnije, najidealnije i najsavršenijom igrom slučaja, generacija koja treba basketbol i u Belgiji i u Hrvackoj bu već negdi poženjena i čuvala slatke male demone iz pakla, pardonček, dječicu. Ali ne lezi vraže i ta mila djeca rastu i trebaju basketbol fild ili kak već. Dakle idem se angažirati, šifra "Basketball field for ever".

Idem vidit kolko glasova Belgijancima fali da skupiju 200 glasova. E, da, i ak mi još neko veli da nije Belgijanac nego Belgijac, molim objašnjenje zakaj su onda ostali Austrijanci a nisu postali Austrijci.

Oznake: SPORT