Otkrijem knjižnicu (vjerojatno najstariju u Zagrebu, ko prava Zagrepčanka, koma) - u blizini radnog mjesta i odem tam i uzmem dve knjige i platim produženje članarine i vratim knjige prekjučer i uzmem nove dve. Knjige. Baš nisu nove al su za čitat.

Svi ljubazni, kak dugo nisam čitala, a ovo mi je novo okruženje - malo se slabo snalazim, ali naravno sa svima sam si popričala dok smo čekali da nam nađeju te knjige, ja uvijek iščem nekaj kaj nije na lageru, kesimo se, saznajem informacije o nekim razvikanim djelimaniškoristinipametnog, čudim se da neko ni pročital 100 godina samoće, i tak, ugodno društvo.
Informatorici obećam isprintati Srpsku lektiru – smijalicu.

I kao ajde evo stigle knjige, veli žena – niste platili članarinu.

Kak nisam, bunim se! Ma prije tri tjedna, još sam htela čuvati potvrdu pa su rekli ne treba. (Ipak, kopam po torbi, nalazim na Senkin horoskop, preporuke za knjige M. Newtona, kapi za oči, pofarbam se na penkalu, nađem ekološki kružić za Kauflandova kolica, platnu listu od prošlog mjeseca i kvadratić za datume na kalendaru, nema potvrde). Al ne dam ja 5 banki opet, kad znam da sam caltala!

Odite informatičarki (ili tak nekei).

Ova veli ote šefici.

Nadrkani portir mi veli di je šefica.

Ljubazna tajnica, starija od mene jedno 20 godina, ono pet put je trebala bit u penziji, veli šefica na sastanku.

Reko - a zamjena?

Ljubazna tajnica zove nekog, veli - na sastanku.

Ja žalosna, tajnica veli ma kaj, pričekajte, pa nije sastanak SDP-a, čekte.

Pojavi se šefica, starija od mene jedno 50 godina, ali simpa žena nemam kaj reći, veli sad bumo mi to rešili.

Zamjenica (osobna, posvojna, ni bitno) još mi se najviše dopala, vitka visoka, ne skriva sijede lasi, otvoreni pogled, nekak zrači, kaj da velim, žena i pol - kesi se veli ote z menom.

Na štengama uzima tu iskaznicu, čita ime i veli – vi ste zbiljam zovete Roman?

Reko možda - 100 godina samoće, ali Roman – ne.

Ona se smije – pa zato vam i veliju da niste platili članarinu, a zakaj imate tuđu iskaznicu? Tu nas dve puknemo od smeha i ja velim čujte ja bum ovo danas stavila na blog.

Joj nemojte s negativnom konotacijom, ženi se to ni dopalo, mislila je da joj prijetim - zato ni ne spominjem ime knjižice - jooj, veli, pa poglečte kak je lepi dan, oće me već ovak dobre volje još oraspoložit, slatka je …. Reko gospođo, da i kiša pada, kaj ovo nije štos da nas 5 ne vidi da kartica nije moja a za divno čudo niko nije živčan?! Pa ovo je presedan (ak izostavimo nabrijanog portira, al na takve sam kretene jedino i naučila).

I tak u prizemlju: Joooj, pa da, (skenira ona izdajica knjiga karticu, no ona kaj izdaje knjige) pa da, a Roman je prijavil gubitak kartice 3. 12.
(Ja glupo provalim:) Ali ja nisam bila 3. 12…. Nego…

Gospođo, ali on je prijavil gubitak svoje kartice koja je nekak došla u vaše ruke, čujte, a da još jedamput po gledate u torbu (Senkin horoskop, kapi za oči… platna lista…) možda imate i svoju iskaznicu??

Joj gle, vičem ja fakat imam i svoju karticu.

Neugodna tišina razlila se ko Nazorov ditiramb od onog drečečeg zrikavca: Eh, reko kaj sad, spasi Seka kaj se može, imaš ti iskustva, ni ti prvi put...:

Ovak, velim ja smrtno ozbiljna: Čujte, ja inače dilam s tim karticama, ono ide ide nede nede, a vi Romanu javite da ga ja lepo pozdravljam i nek plati članarinu, a kaj se tiče krađe, moram preći na skuplje stvari nego karticu za 5 banki, vidim nije nekaj isplativoga!

Svi se otkravili (ko krave) ja pak svima šaljem pusu i velim – kaj se tiče bloga, sad možete i vi staviti na svoj blog kakvi vam smotanci dolaziju po knjige.

Rastali smo se u općem čuđenju i smehu, ko je kaj vlovil od tog dvoje.
Nije poanta kaj smo svi ispali tuke, ko manje ko više, nego da ja mogu reći da niko nije bil živčan, e nemreš verovati da toga još ima u Zagrebu, fala lepo svim djelatnicama u knjižnici i to, valjda isretanbožić i to...