Da mi se ponudi otišla bih živit bilo kam i radila dvostruko nego radim, ma ne znam kam. Samo tam di nije rat. Slab neki izbor, jelda.

Danas sam prodala: kumin poklon – zlatni prsten s akvamarinom, jantarno srce na zlatnoj visilici, detetov prsten od kumova za krstitke, šugavi prstenčić 8 karatni koji sam našla na jedinom izletu s bivšim; prsten koji mi je kupio tata za rođendan i jedan kaj mi je kupil bivši kad je nekaj zgrešil – taj je bil najtanji pa mi nekak ni nije žal. Budući da mi nije bil kupil ni ering ni nikad išta, a ovoga je i tak kupil za moje nofce, jedino mi tog nije nije žal.
Kamenje je zlatar zdrobil klještima, e ko da mi neko živce trga u glavi.

Naravno, potvrdu nisam dobila jer je mladi gospon kužil kak mi je neugodno i kak sam zmotana a imal je drugu mušteriju pa kao žuri mu se. A i kaj će mi, da se svi naslađuju kak sam loše prošla. Već je jedna poznata piljarica na placu kužila da nisam sva pa sam joj ipak rekla, veli ona to ste trebali na više mjesta, tu i tu je najbolje, trebali ste u zalagaonicu, e mislim si trebala sam se ne roditi da ne padnem na takav nivo da prodajem zadnje kaj doma nekaj vredi.

Nek mi je zdravlja pa bu svega? Pa je, al osim zdravlja – ako su okolnosti donekle normalne, ne bi li čovek trebal imati i malo sreće, eto sreće tolko da može prehraniti od šugave plaće u držanoj službi (woooow, blago tebi Sekaaaa, u državnoj službiiii, eeee, vi niš ne delate, a plaće oooono) – naglašavam da se doma od napitaka pije samo voda iz Velike Mlake, a jede sve s popusta iz dućana? – daklem prehraniti dvoje dece i sebe, da odeš jednom u pol godine u kino i da na kraju krajeva – mirno spavaš a ne da misliš kaj buš deci dal drugi dan jesti. Ja mogu na litri mleka i starom kruhu proći dva dana, al oni ne mogu. Neš ti jada; e jebem ti državu u kojoj živim, da mogu prodati državljanstvo prodala bih ga za sitnu paru. Ma i vragu bih dušu prodala, ukolko bi ju ovak zvecanu htel kupit.

Tolko (parafraziram Zijaha Sokolovića) kolka je logika ove države, tak je rekel: Sitna para, sitna logika – u Glumac je glumac… je glumac… - prectavi. Koju sam naravno (davno) gledala dva il tri puta i imala od čega platiti ulaz, samo tak. Zna li netko gdi se može prodati bubreg?

Oznake: Nakit

Pita me Senka, koja nikad niš ne komentira, da kaj ne pišem niš, da se ona nema čemu smijat, hvala Senka, a kaj ne pišem - niš se smešnog nije desilo već dugo. Pa joj pričam nešto a ona veli – e, to, to buš napisala.
Ajde da pokušamo.
Dakleč, V., a prethodno J. našle obje preko neke stranice na netu frajere, jedna je u vezi već 7 godina, a V. friško ali se čini solidno i ja držim fige.
Pokušala i ja. To je zgledalo ovak:
Fino prvo se dopisuješ:

Jedan je mlađi od mene 18 godina al on baš voli takve koje bi mu mogle biti mama. Reko a tvoj status, e on živi s jednom ženskom isto tak simpa ko ja i zaokružena. Reko živiš s komadom a tu se dopisivaš s drugima, tolko starijima, čuj stariji maloljetnik, čemu ovo vodi, kaj ti oš iz ovoga, svrha? Nije se dete više javilo, hvala bogu.

S jednim gosponom, tak se tada činilo dopisivala sam se skoro dva meseca, reko da mi to vizualiziramo pa odlučimo, jedno je pisati drugo je pričati s nekim. Dakle, lik je došel 15 minuta ranije, ustal je kad sam prilazila stolu u kafiću sve finjaka, rukovali se mi uz smiješak i tak to sve pet. Pa smo sjeli. Od časa kad je sjel ni slučajno nije pital kaj bum popila jer je ustvari pričal još otkad me videl - pa sam sama naručila, i daklem kak se sel tak je pričal kak je najbolji u državi (ne šalim se, čovek je pričal da je najbolji u državi). Pa pozna Josipovića (boli me batak!) i upoznal se s Tuđmanom (drop dead!!!) i ja sve čekam bu uzel zraka (na kaj taj diše!?!?, nije ni zrak uzimal) ili bu rekel čuj oprosti zapričal sam se, niš on, ja nakon sat i pol kad mi je ispričal o tome kak se rodil i odonda doživel, objašnjavajući potanko svaku osobnu (jer je objektivan, moćan i oštar, najbolji!!!) - reakciju na sve dojmove o državama i uređenjima pa sve do sada, al sve on najbolji, on ide, ne jebe rakete ni atomske bombe, kaj je to za njega; reko idemo doma. Drugi dan šalje poruku da kakav je dojam. Dojam? Za ubit se. Doslovce.


Ajd to je bil Lav, danas jedan Blizanac: Opet sam si montirala da ne moram putovati kroz grad nakon susreta a krkljajući po cesti do doma: I on je najbolji u državi samo u drugom fahu (borba s administracijom je obojci, zanimljivo, krajnji domet intelektualnog rada/rata, pa ja sam za njih doktor profesor oberjaltung) i isto ne jebe živu silu, on je pak - kad su ga dvojca zbudila a on je rekel da se u to vreme odmara - zel sekiru da ih nasekira. Mislim pa fino, ja u to vreme ne spavam nikad, ja sam već mrtva?
Nakon kaj je sel odma mi je rekel da ima hemeroid veličine (pa mi je pokazal koje veličine) i da mu se penje prema gore al on ima neke metode liječenja pa sad ta sukrvica…. On s hemeroidom živi malo sa ženom malo sa mamom. Treća rečenica je bila - i kak ti se sviđam? Budući da je fakat bar za oko very handsome, ja velim super. Onda je pričal kak je on superlik, bolje bi mu bilo da je Superhik, jebeš mi sve, dakle taj je pričal preko sat vremena - pa bumo još jednu popušili, i ja popušila još 10 minuta i zadnju pljugu, uglavnom njegov je zaključak bil da se svakak moramo naći DA SE NAPRIČAMO (!!!!!!!!!!!!!!!)! I to negdi u prirodi pod drvetom, jasno ti je sve. Naravno, velim ja, obavezno.
Jedino pitanje je bilo to - kak mi se dopada. Eto nemrem reći, taj je bar nekaj pital.
Kad sam se vratila otkud sam došla, odoh ja u toalet i kreveljim se pred špiglom, nekom sam morala "reći".

Možda da dodam još jedan biser? - Upoznali se stjecajem okolnosti lik i ja i godinu dana se dogovaramo za kavu, bil je tak fensi i mirišljav reko ajd. I nađemo se mi: Jedva sam prepoznala ono lice: Neobrijan jedno tri dana, u prastaroj trenirki u kojoj je očito spaval. Dobro, sjeli mi, veli on ova birtija tu dolaze samo žene da traže frajere (gledam dve 80-godišnjakinje koje se jedva vlečeju) veli on – i ove, i ove, nego šta. I priča o svom životu priča priča, sve nešto otužno a na kraju završi kao ima on novaca. Pitam jel stvarno ima nofcih, ili špara na žiletima. Ne čuje on priča svoje dalje, sve neki problemi s kućom, stanom, sestrom, fuj. Upadnem u spiku i ispričam isprobani štos iz života na kaj se svi smiju. On zuji okolo i uopće nije čul. Pozvonim žličicom po čaši s vodom i pitam – i kaj veliš? Veli on – a? šta? A dobro, ak ti tak misliš. Zaključim da me opće ne sluša, a veli on – aaaaaaaa, nemoš reć, uvijek kad ja govorim gledam te u oči. Naravno pogledal je i moju ruku, tapš-tapš šmajhl. Žvačem ja limun iz švepsa a on meni – jojooojojjjjjjj kako bi ja to po tebi to lizao… Reko haloooo, ja žvačem! Ma i žvakal bi on. Pa ruka na koljeno, reko idemo doma. Da dobro da idemo jer on tu sad pozna jednu ženu pa hoće da joj se javi, a preksutra - ću ja da dođem kodnjega prekosutra i mazićemo se, vidit ću ja kako je on to radio s pokojnom ženom, jooooj, e, da, a nakon što mi pokaže slike od žene, a posle seksa će da mi svira armoniku.
Joj samo da mi još veli e, kako ooooooooooooonnnnnnn voli predigruuuuuuuuuuu, a jel i ja volim???, joooooooj, pa to on sa svojom, pokoj joj duši, ženom jooooj pa počeo pričati, reko bok, žurim, on bi još da se ljubimo tamo na odlasku reko žali bože sat vremena.

Naglašavam: Sva trojca su se prectavili ko pravi Zagrepčanci mada ih niko niš nije pital. Ne kužim to, jel to zato kaj smo ko vrsta na izumiranju? E, tolko su forsali kak su oni i borci za ovaj grad, sve nešto o Bandiću i tak, ma nijedan nije rođen ni blizu Zagreba, mislim ko te opće kaj pital. Kompleksaši malo jači. Pa svaki pokušava pričat nekaj na kajkavici, što u kombinaciji s usađenom mu spikom čini jednu groznu jezičnu formu. Da sedim s Bosancem, ja bih se odlično zabavila, bar bi mi triput rekel: Šta s' bona nerviraš, polako ba. Ovo nije slično ničemu a kamoli čemu. Naježiš se, ma smrzneš se. A sintaksa rečenice, mislim ko te na kraju pital otkud si, kaj laješ dok nisi zvezan.

Eto odustajem, valjda sam cijepljena na pacijente, zakaj opće pokušavam, pitam se.
Eto Senka, ja sam napisala nekaj, vidimo se sutra na kavi.