Dotepla se ja došla s maturalne prectave, i još odradila 4 sata na poslu i tako. A taj šou, ta prectava, to svet vidio nije. Svega i svačega, nije što je škola koja jest, svaka čast osoblju i ustanovi, nego ljudi vanjski, roditelji, rodbina, prijatelji, komšiluk, ma, Balkan, ovo je Balkan, Balkan, e, nemaju mjere više ni u čemu. To koje ponašanje, to kako obučeno, neke se cure nisu ni morale obući, to trči juri, niko ne priča svi urlaju, ja neraspoložena i u sto briga, baš ono nikakva brate.

A opet, da nisam profesoru Hudovskom rekla da bum došla, ne bih došla!

Ma kaj rekla, nazval me ujutro, taman ja na putu za posel - i rekel – Doooobroooo juuuutro, smo napravili frizuru? (pjeva mi u telefon, ne priča). Kakav je, šarmer s pokrićem, a meni u ovim godinama i ni sa kakvom i ni sa čijom pažnjom – isključujem pomoć svojih prijatelja – malo treba da me neko obori s nogu, da ne pričam kolko je isti profesor pomogel ko pedagog, ponekad se za dobrobit deteta postavil prema mom sineku ko otac (koji ni ne zna di je detetova škola).

Za kaj, pitam ja uz dobro jutro. Pa vi bute danas održali govor. Reko gdi? Pa tu u školi, vi ste predstavnik vijeća roditelja. Reko – vi se šalite, nema šanse. - Ma dajte, gospođo, ma to su dve minute, nekaj bute rekli, ko da meni govorite, i gotovo. Gospon profesor, velim ja, vi znate kad ja dođem u školu i kad VAMA počnem pričati da tu nema kraja. Ma nema veze, samo vi dođite, veli on, bum vam ja mahnul kad treba prestat pričat.

Kaj ću, odem!

Sedim dve ćuke i nikak složit kaj da velim kad me prozoveju. Ah, a da sam se obrukala odma velim, tiho sam govorila u mikrofon, ko zadnja kretenuša nisam mogla naći hrvatsku riječ pa sam ju zamijenila engleskom – a kraj mene stoji jedna angažirana žena i moje nepovezano brbljanje prevodi na znakovni jezik, s tim da sam ju izludila tak da mi je glasno rekla – nekaj, da ispravim, da ne duljim, ne znam više! Ni ne sećam se praf: Znam da sam prvo rekla da nisam spremna - zadnje sam rekla da sam smotana ko sajla i da kaj ja tu mogu, al je raja to očito shvatila kao one-woman-show pa su mi pljeskali, a herr profesor se ko pravi pedagog sel iza mene i rekel – sam vam rekel, od srca. Do njega je sedil moj sin i rekel – kaj velite? Ja ju i tak niš nisam čul ni razmel. Normalno da nije kad se nečije dete od tri godine igralo gumbima po onoj ploči kak se zove,ona za zvukove, kaj su dovlekli iz nekog studija iz Pušće ili Dugog Sela, tak nekaj. Sve si mislim možda su mi pljeskali jer sam ja zadnja govorila pa su bili sretni kaj je sve gotovo, mada, bilo je jako dinamično, al ipak.

A kak nemam kaj za obleč, ma slučajno sam i to oblekla kaj sam imala, skor sam na posel otišla u onom prastarom bademantlu-šlafroku! Nema, ni socijalna skrb više ne daje. Nosi mi društvo s posla, kak kome umre mama, misle mama bila krupna, možda bu Seka mogla nositi – a, vide da sam mjesecima u istoj šulji (peri-nosi), a ja sve zemem al u niš ne stanem.
Jedino pristojno kaj sam mogla metnut na sebe su crne hlače s placa, cipele s placa, krem, koje su mi izderale kožu do kosti pa sam petu potfrknula naunutra i tak klampala. A gore siva potkošulja!!!! s nekog ilegalnog štanda, a koju prodajem pod ljetnu majcu, i naknadno pronađena imovina - košulja koju ni u ludilu nemrem zakopčat, al je boja lepa. Ma ni za Getro u kupovinu (pardon, šoping), a ne stat pred minimalno 200 ljudi.

Sad zapravo je redom kak je bilo:
Dete od godinu i pol dana urla i plače /u publici dete, nije zvanična prectava/ i oće da ga mama uzme sebi, cvili siromak, mama se zderava da nek bu tiho i slikava ove na pozornici.
Kak su se svi rivali i bolje da ne pričam. Zveri imaju više reda.
Prectava je išla ovak: Prvo nekaj kaj opće nisam vidla ni razmela jer su mi ogromni starci, još veći od mene, ak to opće neko može zamisliti, zaklonili pogled i sve snimali nekim mobačima. Onda su došli anđeleki koji su nekaj otplesali uokrug, a vata im je padala s krila, mislim si viš, bolje otić u Pakao, em je tam ekipa, em sam ja misla da su anđeoska krila od perja, hm... vata, hm...

Pa je bilo nekih stihova i to, al kaj kad niš ne vidiš, a dve profe do mene su izašle jedno 200.000.000.000 puta nutra van jer idu u penziju i dobile su cveće. Zakaj su inače odlazile izlazile i ulazile ne znam. Nemreš sve pratit, čoveku o senzibilitetu ovisi kaj bu snimil. Ono kaj ne vidiš, slabo.

Jedan kaubojski ples, ono dvoje kaj sam uspela videti kaj su plesali, jedno predivno još bespolno stvorenje kojem sam tek na kraju naslutila cice pod majcom, kak to čaga, profesionalci bi joj pozavideli. Na stranu to kaj bi malu trebalo ošišati, ima ludo puno prekrasne kose, ali nema šminke, nema ženstvenosti, imam osjećaj da to dete jednostavno – nema ljubavi. Samouvjerenja, bog je velik, ima, o, da. Ali čaga, sve ih je prešla. Impresivno dete, zapamtljivo.

Neki španjolski ples, nekaj, ne volim Španjolsku, konkviskadori, ništa, lepo organizirano, deca u tremi (pitaj majstora)

Ono kaj me se zbiljam dojmilo je Imagine od Lennona kaj je njih 6 izveli na pozornici znakovnim jezikom, predivno, tu sam se rasplakala, mislim ko ga jebe, imaš sestro šansu plakati, kak živim ovih dana trebala bih oči isplakati, a nemrem, nede mi.

Naučila sam kak se na znakovnom veli imeđin, pakao i nebo, ljudi, religija, living lajf in pis; a ko se to setil to postaviti, složit, ljubim ruke, mislim da znam profesoricu, al neću reć da ne fulam.

Dakako škola se zove “Slava Raškaj” i tam nema kaj nema, od dece da se bog smiluje, a nije se smiloval, do onih s pomakom neke vrste, da neke, svakakve, i onda - puno socijale. Gledam dvije sestre, nit su slične, nit su ko sestre, jedna velika buca, plače, sestra pol manja do nje cupka, kesi se istom prizoru, danas se obje rastaju od škole. A kad god sam iz vidla, uvijek su bile skupa i vidiš da imaju samo jedna drugu, preteška dječja priča da ju tu navlačim po blogu. Dakle dvije različite sestre s različitim doživljajem pri rastanku sa tim ”ludim” profama, to prosječni čovek nemre obavljat, takve teške zadatke, sa decom koja buju izgubljena u ovoj našoj lepoj rwackoj, koja imaju tak male šanse za posao, život je postao preokrutan. Ma, dođe mi da se ovako bezbožna pomolim za njihovu sreću.
U SUVAG-u sam svašta vidla, al ovo tu, to se ljubi sa roditeljima, pa se profa okrene pa veli – ma dajte da vas još jednom zagrlim. Ne kužim, ko da svi znaju kak je meni, a kak sam starija furt mi je sve večma žmehke pri srdcu, a ko zna kaj moj sinek tam ispriča, al dobro. Uglavnom ko ne zna kaj znači empatija, tam bi ju osetil u zraku.

Profa naj-ljubimica je bila u nekoj narodnoj nošnji, prekrasna, tanka, voljena, ma nešto izuzetno. I plače. Dođem, zagrlimo se i kušnemo reko kae, Veršićka, tak vi svake godine, ma dajte, pa buju došla druga zločesta deca. To te ohladi, to sam namjerno napravila, nasmijala se. Nema do Veršićke.

 Sad nekaj drito s Balkana: na početku, osim kaj su svi hteli nekaj a ne znaju kaj, iza mene je sedila neka ženska i lupka me po nogi, pogledam, koja noga, rep od cucka! Žena je došla  S PESOM i dok su ovi čagali na pozornici, ona je jujuškala drito meni u uho. I povremeno vikala na cucka da se smiri. Došlo mi žal kaj nemam zmiju ljubimca da ju izvedem na ovakva događanja. Očajno!

Zvala je , to kad sam se već vratila na posel - luda Sanja iz Rovinja i rekla sam da oću glupog boksera Lidu i da idem s njim u HNK. Veli ona si ti normalna svi buju izašli. Reko ne zanima me, šou mast go on, a na HNK-u sigurno ne piše da se nesmeju cucki dopelati, jer je to zelbstferštendlih, a u školu na završnu priredbu su dopelali cucka – isto valjda nema znaka zabrane, mislim nemreš verovat. Ispod svakog nivoa, cucka na priredbu, da je bar dresiran pa s nekom suknjicom i šeširom nekaj otčagal,, ono, one dog show. Mislim bilo je i  beba od mjesec dana u nosiljkama,ali cucka, to mislim fakat. S cuckom doći na prectavu može samo jedan Hrvat. Svirali su hrvacku himnu pa sam se ustala, jedna je žena prevagnula plastični stolac pa je početak himne dočekala na podu. Na Odu radosti sam ostala sediti, niš mi nije radosno, pun kufer mi je. Ne bi ja ni za Hrvacku ustala, al još nismo u Uniji. Za cucka ne znam, možda je i on gluhi pa nije ni ustal, al nije ni lajal, fala Allahu.

Sinek je svo vreme strašno patil kaj nebu išel na praksu jer mu propada gablec (očevi geni).

Onda je bilo još prectavljanja koje nisam vidla od te mase roditelja, mislim nije čudno da su im deca čudna kad se oni ne znaju ponašat. E, pa sam se skoncentrirala na postarijeg gospodina ispred sebe; neki ko malo sa istoka, nekak mi je sumnjiv, rivaju ga, on fin, kao ništa, u pratnji neke jako slatke cure do 3 banke i neki tak momak oko njega. Tihi, mirni, sve po protokolu, sumnjivoooooooooo!!!
 
Hopps, prozovu oni njih, a on – Mustafa - nešto, iz Turske!!!! Mustafa se digel, izašal pred binu, poklonil, uzvratil aplauzom i smiješkom, ja se oću ubit ne čujem kaj on tu prectavlja. E ak nisam pukla. A niko ne zna turski. Niš, nakon toga kaj niko nije čul, vratil se on na svoje mesto: A ja kipim, pukla bum moram se pospikati: Pa ja njima rekla znate kaj: Merhaba. Odma su popadali. Glupi sin je s kažiprstom pokucal ženi po ramenu, ona se užasnuta okrene, ja velim sinu na engleskom: Sinek, ne tak, lagano (pošmajhlam ženu) i velim – ekskjuzmi meem. Pohvatala je, smije se, okrenula se prema nama kolko je mogla. Onda im je sinek rekel na turskom: 1. dobro vas našo 2.kako ste 3. hvala 4. Puno, lepo. Oni popadali opet. ENGLESKI IM JE KATASTROFA. Velim moja kćer studira turski. A da di je. Velim u Turskoj, u Aydinu. Ona me gleda, niš. Reko moja kćer govori turski jer ga studira. Fino, a di je sad. Reko u Aydinu. Ništa. Onda ja opet velim da mi je kćer u Aydinu, halllo, veza, turskom Aydinu. Niš. Onda ja velim: Da moja kćer govori turski i da jako voli Izmir i Istanbul. Ništa. A ja razmišljam da ubijem prvo sebe pa njih. Jer mi je u tobri pištolj s 8 metaka. Fakat. Neki plastični, sa 8 žutih kuglica. Našla ga ja u Praškoj.
E reko neš majci, jesam ja progovorila engleski nakon 6 godina, ček malo (i opala na glavu kak sinek priča engleski, e, slaže vremena, najs srprajs, ono baš). Reko bute se vi oduševili, paz sad vamo: Reko': Moja kćer je otišla na Olimpijadu turskog jezika. E DA, SAD U NJIHOVIM BOJNIM REDOVIMA NASTAL DAR-MAR, ajme, olimpijada, u Ankari, a di je sad. E sad i Mustafa oće znati kaj je. Da di je sad. Reko – u Ajdnu mater vam vrag odnesel, kaj niste čuli za Aydin. Ops, veli ženska, aaaaaahaaaaa, Aydin, a pa kaj odma ne velite (fakat, zakaj nisam odma rekla da mi je dete u Aydinu!??) joj tam su vam ljudi jako dobri i gostoljubivi i vole misafire /goste/ i bla bla. A kod koga je, reko kod Kemala, aaaaaaa, kod Kemala (ispalo bi zamalo da se Kemal i koka poznaju), grad je velik ko 4 Osijeka skup.

I pazi sad:
Where does (pazi, ne do, does, sve pet) you daughter learn Turkish, in what skiiiil (fonecki – skiiil). Reko koji ski, ne skija, skil, skil je vještina, still je još, ne kužim ja da je skiiil schooooool pa onda se raspizdim i velim samoinicijativno : She studies Turkish, Fakulti in Zagreb, vidim ne vredi ni to, ajmo, Juniverziti of Zagreb (dobro da me nije čul neki izvorni govornik) aaaaaaaaaa, panika, da zakaj nije tu. Reko pa zato kaj ima Kemala a on u Aydinu! Aaaaaaaaaa, boyfriend, aaaa, ludnica, da nek puuuno pozdravim kćer, a da to sa efendijom Erdo(g)anom ni niš, to tak malo radi sporta. Reko zato ste vi u Hrvatistanu da se malo maknete iz one turske monotonije, vala.
 
Eto ko voli ljude i ko ti dođe u školu za takvu nam svakakvu decu: Turci! Kara Mustafa, ma možda se čovek zval Muhamed, al došo, s jaranima, pitam se jel ikad herr bandić i pital kak one spodobe u “Slavi Raškaj”
Pita ta slatkica turska – a jel bu kćer možda ostala u Turskoj ako tamo dobi stipendiju i diplomira, a ja velim – inšallah. Aaaaaaaaaa, ludnica. Da inšallah, jooooj, jesi čul, onda smo se pol sata rukovale, ja mislim da se htela poljubit s menom, svi smo se smotali, a ja bi rađe poljubila onog mladog efendiju, a onaj matori ne zna ko mu glavu nosi, ošo efendi. Javil je prof. Hudovsky da je vani zakuska, fini hamburger i to, valjda je efendi otišel van jesti hamburger dok ga niko ne vidi.

(Bio svojedobno kod mene jedan Turčin na ručku, ja mu spohala piceka, a kćeri pajcekovinu. Posle su otišli na Trg bana Josipa Jelačića s konjem, reko pa pokaj ste tam išli, da su išli na kobasice i kuhano vino, e mašallah, reko jel on zna sastojke, a da je kuhano vino od - vina! veli ona jedva je čekal da se pošteno najede, da pohani picek, ko se od tog može najesti. Reko dobro.)

 Nemre se reći, bil je na prectavi i jedan bračni par iz Finske, ali finski ne znam, makar je i to kćer nešto učila par semestara, al ništa to.
 Jako sam sretna kaj je ovo prošlo, nadam se da bu kćer diplomirala u Turskoj i da nebum imala za put za promociju, u krajnjoj liniji tam mogu biti tiho jer ne znam turski. Mašallah!