Alzo: Jučer il prekjučer, dobro, nekidan svakako, boli me glava za poludit. Dolazim doma s posla, izluđena ono, kad - opahne me smrad spaljene gume, odma sam vidla ovu sirotinju u plamenu! Moj sin je metnul alzo mokre tenisice na termicu.  Pa je stan smrdil na gumu ko da su zapalili sve prezervative sveta (to tak velim zbog Zdravstvenog odgoja). Onda smo to prozračili prije neg dođe sestra da ga časti komplimentima. Onda se ondnekud valjda od tog smrada pojavila zunzara, ko zna jel bila iza ormara il vani, tak malo važno, al ona od 10 deka, i supijano zuji oko lampe. Donesem mu sprej za muhe i velim pošpricaj ju i kad krepa, prozrači, opet radi seke da ne poludi.
Naime, ispitni su rokovi - doktor je rekel da bu doktoriral na njenoj dijagnozi, ona se uvijek razboli kad slijede ispiti: Tema doktorata: Predispitni sindrom - latinski: Sy.  predispitorum.
I tak muha krepa i on opet prozrači, evo studentice: Opere se i presvuče, kad čuješ urlik iz sobe: KOJI JE OVO KURAC!!??? BURAAAAAZ!!!!!???

Dođem ja i velim kae, veli ona - gle ovo na podu, kaj je to?
Reko': Leš!
Da koji kurac taj leš tu radi.
Reko': Leži.
Da ko je koknul muhu!!??
Reko' - ubojica, tj. tvoj brat. Onda su pale psovke koje ni ja nemrem napisati, uglavnom - pederu i to, i sad ja smirujem i velim: Micek, a zakaj nisi pobral muhu s podaaa?

Njegov odgovor - GADI MU SE!!!!

Gadi mu se muha! Mrtva. Mislim gadi se i meni, al kad ju je već posprejal, baš je mogel to pobrat s papirom i hitit u smeće: GARANTIRAM DA IMAMO DREKPAPIRA (neko to zove toaletpapir) i to kraj svakog uzglavlja za lovit šmrklje ujutro; po onim prostorijama a i na kuhinjskom stolu, na užas moje kume, umesto salveta (pa kaj, ni papir upotrebljen!)

Cerek, cerek...

Vidim u Jutarnjem rastavili onog mačka s nabrijanom facom na proste faktore. Aaaa ne da se mačor, nema uzalud 9 života, kolko li, i tak, pa zato i je mačak. Frtalj ga je al ga još ima. A ima umiljatu facu ko moja šefica. I ona ima dve noge, viš kak je to interesantno.

Jutarnji fala bogu stavil senzacionalni naslov, tekst bu valjda (onaj koji bi mi hteli pročitat) došel kasnije.

Alzo mačke.

Prijateljica moje kćeri, na moju žalost jedna od rijetkih kaj se iz Zagreba vratila u domaju, imala mačku tu u Zagrebu. I onda treba ona na ispit. Prijateljica, ne mačka.

A vani kiša. A mačka došla k njoj na krevet pa se prišmajhlala, i veli moja Đina: Ajme, jube, ae! ma ne moren mačka istirati iz kreveta, oli si ti jube ka malo šempija. Meni fino, mačak prede, umirujuće onako, a debeli topli, mekani ma kušin od mačka, e, ma znaš (moja kćer nema pojma, njoj je jedini mezimac jedan vrabac kod faksa) ae! - veli Đina, dakle mačkovlasnica – ae, jube, razumiš ti mene, ono vani kiša, ma ko bi normalan iziša gledati onog barbu (profu, misli se) na fakultet, grih odboga! Eeeee! Tako san ti ja lipo ocpavala do deset, ae!

Tak se studira! Moraš doma mačku imat.

Daklem ima još: moj pokojni ujak je živil u Chathamu, to je nekaj kaj je spojeno s Ročesterom, a sve skup je u Engleskoj. Kad sam tam ružila, baš sam ja misla o geografiji (da, više navodno nije zemljopis, tak). E i jedan dan viče moj ujak: Kurac!!!!???

Reko kae sad, ono, znam da ujak voli žene i to malo pojače. Šutim, mislim da se nekaj srdi.

Kad se pojavi neka debela nabrijana mačketina. Da ju obriješ, džemper zaštrikaš.

Ja niš, skužim, šutim, nije se u to vreme išlo baš tak u Englesku, reko ak kaj komentiram nebuju me više pozvali. A ujak je tolko bil prosti da tog na Balkanu nema. Al njemu je to nekak bilo normalno, moglo se o svemu pričat, onak, nije bil vulgaran, nego tak, nekak ko Vedrana Rudan samo ipak malo nježniji. Pa grublji od nje je i teško biti.

I sve to ja povežem, mačak se dakle tak zval. Zato jer nije znal rwatzki pa je to prihvatil ko ime. Povremeno bi se spovraćal u dnevnoj sobi, one svoje dlakurine od 20 cm, ono, jelte. Panika je bila neviđena kad se spovraćal na užas (na tepih zapravo) ujkove žene Christine kojoj bi da se mene pita, ja uvalila troje dece da vidi kak joj je život lepi, kaj jedan mačak. No kak je i ona rahmetli, niš od dece.

E i onda je jedan dan došel jedan Poljak koji je kužil (ne znam kak se mačak trebal zvat na poljskom) i veli mom ujaku – Čuj pa kak mačka zoveš tak prosto, veli, to nije lepo. Kaj nije lepo, mačak se odaziva, kaj briješ, veli vujček s crnogorskim naglaskom (moj deda je svud decu delal osim kaj ni stigel do Bosne, šteta brate!).

Onda je mačak krepal, imal je valjda 150 godina. Ljuckih mislim.

Onda su nabavili novog mačka kojeg je ujak zval Hitler. E to je malo bilo zeznuto jer su to već kužili. Ne znam jel se Poljak ocelil ali ovo uglavnom Hitler nije baš nekaj prolazilo.Ne znam jelto bil jedan od razloga da su razmišljali o selidbi.

Naime u Chatham se počela doseljavati masovno raja iz Indije. Ja sam bila impresionirana odjećom i držanjem, prohujali bi na cesti kraj tebe ko lahor, nenametljivi. Nisu oni veze imali ko je Hićo. To je bilo dobro po ujkeca i mačka.
A taj masovni val imigranata, to kakti ovim Englezima (ujak iz Budve, majketi, pucalo se po Budvi kad se rodil, a postal Englez, nema tu, fuj kak smo licemjerni) nekak ni pasalo. A trebalo je kad se nisu bunili kak se mačak zove, jelda?

Bila sam presretna kad mi je ujna poklonila srebrni prsten kaj je dobila od jedne Indijke, srebrni, prekrasni, viš da je ručni rad, pa čak i malo nespretan, a koji prsten još imam, mislim ima ga moja kćer jer joj baš takav treba. Naravno na njemu je neka indijska božica za koju još nisam saznala kaj oće reći, a doma imam indologa. No dobro.

U vezi mačka: Onda su se odselili u Skegness ili tak nekaj, ja sam se udala i sve veze su prekinute, da ne skrenem u tužne vode.
Uglavnom ak se deca raziđeju, inšallah, ja odma nabavim papigu (Bibaaaaaaaaaaaaaa!!!??????? - kaj bum morala čekati da deca odeju????) alzo pesa (Sanjaaaaaaaaaa????????) i mačka (Vlatkicaaaaaaaa?).

I tak. Obožavam kad napišem ovak kvalitetno štivo, sva sam si fensi, kozmo i šik.