Zakaj slon ima ravne tabane - da može skakati po lopočima.
Zakaj slon nema svoj blog - nemre na komp jer se boji miša.
Zakaj slon ima crvene oči - da se kamuflira kad se skrije u krošnju trešnje.
Zakaj slon stoji iza tratinčice? - radi kamuflaže. Opće slon se bavi kamuflažom, još malo bu naručil maskirnu uniformu.

U najezidi ovakvih maksi intelektualni viceva, pribjegla sam jednom prastarom.

Alzo, stari vic:
Marija napravljena od drveta, pri nekom raskrižju, selo, Zagorje.
Marija seljanka pijana ko majka. (ko neka treća majka)
Marija Seljanka veli Majci Mariji:
Kaj me glediš, kaj?! Em smo si iste!
Ti Marija, ja Marija, pak smo si glih!
Ti si puna blaženstva, ja sam puna rakije, pak smo si glih!
Tvog su sina razapeli, mog su obesili, pak smo si glih!

Nisam znala ni zakaj su Isusa razapeli, to mi nije bilo važno s 4 godine (sad mi je važno nešto manje), ali sam pitala tatu zakaj su ovog drugog obesili. Stari se smijal mom neznanju (?!?!?) i veli - pa bil je tat.
Nisam pitala još i kaj je tat, bilo me sram da čak ni to ne znam.

Pa su nekidan tri nonice (sve mlađe od mene), a redovne u crkvi i to, prepričavale taj vic, a ja sam se pravila da ne čujem jer ne volim da mi se ponavlja nekaj kaj znam, kad svaki dan ima nekaj novoga. Danas je novo to da sam poludila kad sam vidla kolko sam u minusu, i kak tonem dalje, pa sam otišla frizeru. Nakon 2 i pol godine bil je i red. Čekam reakciju u ponedjeljak, do onda ne izlazim od doma.

Zanimljivo je to kak neke stvari nemreš dočarati ak ne vidiš.
Jutros sam se smijala prizoru koji, realno, uopće nije smiješan.

U sobi inače delamo nas tri ženske.
Prva dolazi prva, druga dolazim ja, pa treća Sanja. Prva pije kavu u drugoj sobi i ne pali svetlo.
Vidim svetlo gori, znači došla je i Sanja.

Ulazim u sobu u drito 8 sati, držim kavu i vrata, i vičem u okretu prema mjestu di je inače prva – booook, kooookeeee, kak ste miiiii???? Niš, nema je, a tišina, okrećem se i mislim da bum zatvorila vrata, niš, držim vrata, vuče propuh, al ja stojim i ne dišem. Gledam Sanju. Ona nalakćena na stol gleda mene.
Pogledam opet, zatečena, šokirana, da bih ponovila viđeno stanje u glavi: Alzo, samo jedna koka je tu, Sanja. I gleda u mene. A ja u nju. Sanju...
I ispustim iz sebe zvukove nešto kao: H-kh-hkaaaaaaaaaa????????? AAAAAAAA??? A kokaaaaaa????? Heeeeeeeeeee??? Haaaaaa!!!.... Hm, eh, mljbvg. Aha. A jel?

Udahnem malo, tek tolko da ne riknem. Prestanem disati. Počnem se smijuljiti, obesim mantil, stavljam džozle, gledam Sanju i počnem se smijati na rafale, ono, skupljam usta, nemrem više, jedva se suzdržavam. Ono, pokušavam se kontrolirati. Vidim gleda me žena i vidim – nebu zamerila. Lupim u smeh do suza, skidam džozle, lupam šakom (pesnicom, molim) o stol, ričem, hrčem, plačem, suza suzu lovi, i pokušavam doći do zraka. Ha, ha, ha, ha, Sanja, jebote, ha, ha, ha, aaaaaaa jeeeeeeeeeeeee, ovo ha, ha, ha, ha, a jebote, kak je ovo smešnooooooooo, a joooooooooooooj, a jeb, ha ha hahahahah, aaaa hkrkrh, hrk.

Ha, ha, ha, a jebote. Pa stanem. Pa maknem pogled, nemrem zdržati, u prsima me steže. Pogledam ju opet i lupim se smijati u rafalu 10 minuta, dok nije došla i ona prva i konstatira sa suzdržanim smiješkom:
Sanja se ošišala.
I pukne i ona.

Sanja je ovih dana centar svijeta jer nedem nikam a humor nam titra na istoj valnoj dužini. Ja sam malo olabavila, a ona brzo misli i realnija je i prizemljenija od mene, ono. I najavila šišanje.
Frizerka joj došla doma. Pa je šišala bez špigla, ono, da se Sanja dagle.
Kak je ta kosa prirodno rudlava pa još ima i trajnu (ne onu od događaja sa ZET-om), to je ta kosa jako onak – hercig, a pofarbana u plave pramenove, gusta, gusta A inače je svijetla brineta.
Pa je bila do ramena. Kosa.
Danas do ispod uha. A Sanja nosi dva ogromna plava oka (koja sve govore), lepi nosek i puna usta, uopće, zgleda kaj pupica kak veliju na Cresu.
I odreže kosu.

Sanja boktenema rad, ha, ha, ha, ha, ha, ha, čuj nemoj se srditi, nisi smešna, ali malo si komična. A ha, ha, ha, ha, ha, ha, haaaaaaa, krhkrkrhhkr, ha, ha, ha. Sanja, bogtenemarad, zgledaš ko kuglica za božićno drvce.

Urličemo i prva koka i ja, ulazi naša najljepša sudska savjetnica ikad, još i prava dama k tome, pozdravlja (i mi njoj, al zvuči: je. Joooj, ha,ha,ahahahhaa, krehk jahahahahaha). Veli – Gle, Sanja nam se ošišala. Kak ste se na to odlučili?

Niko mene niš ni pital ali: Uspijem između hahanja izjaviti: Nije se odlučila, bar ne da ovak zgleda, ha,ha,ahahaha.

Vadim drugi paket papirnatih maramica, brišem stol od suza, i tipkovnicu.

Sanja: Pa – morala sam al nisam misla da bum TAK zgledala.

Mi stenjemo, boli nas trbuh, savjetnica daje komplimente i skuplja usta ko da je pojela nezreli limun, u hipu uzima svoje spise i briše van.

Zvoni mobač, dragi zove Sanju, sa službenog puta. Pita ju kaj dela.

Veli ona: Izvlačim Seku ispod stola. Je, to nju čuješ, smije se već 15 minuta. Da, meni. Ma ne, lepa je frizura. Sreća da kosa raste. Ma za 6 mjeseci bu ko nova. Je, vidla me i Sandra i primila se za želudac i od smeha opala s kreveta. Ne, ne, Sandra je opala doma od smeha s kreveta, Seka je opala sa stolca tu na poslu. Dobro, evo, onda još se čujemo.
Pokušavam formirati dnevnik rada, pogled mi beži s ekrana na Sanju vizavi, nemrem niš. Čim ju pogledam mislim da bu mi pozlilo od suzdržavanja. Kava mi pobegla u sinuse, odvratan osjećaj, ispuhala sam ju kroz nos, jebiga, s tolkim suzama od smeha ni se ni kužilo.

Vjerovao Ripli meni ili ne, ja sam se smijala do 10.05. Svaki put kad sam pogledala Sanju, pokušala sam joj objasniti da nije grda, mislim fakat nije, ali nakon 12 godina ju vidim s takvom zurkom! Pa zapali pljugu, ja velim – čuj curica, jel tvoja mama zna da ti pušiš? To ti nije dobro za zdravlje, znaš. Ha, ha, ha, ha, ha, ha,a aaaaaaa dfeljdh, Sančo, jebatećuk, zgledaš kaj da ideš u prvi osnovne! Čuj, ne zgledaš ko kuglica, ak te oblečemo u belo buš zgledala ko snjegović, ha, ha, ha, ha, ha,aaaaaa, hkrhrk. (Sanja ima solidne šestice, obadve, naglašeni struk i vrlo poželjnu guzu).

A zbiljam nije loša zurka. Jedva čekam sutra ujutro da ju opet vidim!

Vrijeme događanja: Uglavnom cijeli dan dok ZET fura, ovaj put u detalje: Tramvaj br. 12, Ravnice, dne 2. listopada 2010. u 19.00 sati.

Sanja trči na trambaj. S njom trči i student s juga hrvacke, oboje misliju da buju stigli. Klinac!
Vozač, pripadnih vozačkih snaga ZET-a, uoči navedene persone non grate na vreme, zapre vrata i pomakne tramvaj 2 metra. Do semafora.
Perverzno se kesi Sanji i mlaDcu u facu i gestikulira – kao – stanica je iza. To inače Sanja i dalmoš ne bi znali.

Sanja (Lavica) popizdi. Opali svom snagom nogom u tramvaj. Iz nje buknu ostavština svih balkanskih instinktih za nepravdu, naslijeđa iz bivše Juge:
“Seljačino bosanska, mater ti jebem seljačku, jebotibogmater muslimansku obrezanu, kaj, nemre ti se više dignut pa me jebeš u mozak s tramvajem! Svi vi kaj dođete u Zagreb, majku vam seljačku, sve treba poslat na tečaj, ma kaj tečaj, i ispit iz kulturnog ponašanja! Malo kulture!!!O džentlmenstvu da ne govorim, to ni ne znaš kaj znači, gade usrani! Kaj buljiš, ak si frajer, izađi van da ti ja objasnim neke stvari, mater ti poljubim i oca ti jebem!.....”

Student (pretpostavljamo) (Split – nama su svi dalmoši iz Splita) tiho komentira, vidi da je žena u krajnjoj fazi iskrenosti: Pa je, gospođo, a lipo nam je moga ostat na stanici pustit nas u tramvaj, aaaa jeeee, u pravu ste....

Nije dokazano da je pripadnik vozačkih snaga ZET-a bosanac, a još manje da je musliman, to bi trebalo provjeriti, al je otišel skup s tramvajem.

Sanja je danas na poslu osvanula s kosom koja beži istovremeno u svim smjerovima, frčke su joj ko da je sad izašla s trajne ondulacije iz Estetik Uveme, cijela crnačka rasa se može skriti. Namočili smo joj lasi, zvezali joj rubac, kosa ne sluša, odvezal se i rubac od siline ufrčkane kose. Vidimo kečke zrasle! Špange poispadale, niš nam ne koristi, kosa bjesni još od jučer. Od bijesa se nafrkale, fakat ne treba frizera. Do devet ćuki je popušila pol kutije pljuga i prebacila dnevni plan rada za 350%.

Čudni su ti Lavovi. Ja bih pala u depru i pisala o tom jebenom ZETU bar pol godine. Otvorila bih još jedan blog pod nazivom ZET i kako preživjeti vožnju.
A nije kriv ZET. Kriva je džava jer moja Sančo nema nomalnu plaću da si kupi komp i otvori vlasiti blog!