Jadan O ba Ma (taj ima bosanske krvi, ja t' velim, ba!) kaj se uzrujal kaj je neki malo tamnije puti štel avijon zrušiti. S malo karabita. Zato su onog lika kaj je fural kantu meda jebavali 10 ćuki; ispitivali valjda za svaku pčelicu ponaosob od kud je donesla prhut, pardon, pelud i to, da nije s nekog eksplozivnog cvijeta, da im se ne strmopizdi avijon zbog kante medenog uradTka.

Zver noćas kreće iz onog sela Istanbula za Berlin pa bu došla sutra ako Allah da (Inšallah, moliću fino) u Ovaj veličanstveni grad pod opsadvom nezadovoljnih birača, a ajmo reć u pol pet popodne. Da, za Zagreb prek Berlina, jer nije bilo karata prek Sindnija a ni Sratforda apon Ejvn a ni Singapura, začudo, pa onda prek Berlina. Sad bu valjda kartu koja je plaćena (povratna) i doplaćivana u Kölnu morala doplatiti u Berlinu jer Berlin i Köln jamačno nisu ni telefonski povezani. Pa taj sneg. Kaj sad mora pasti. Bez veze. Globalno zatopljenje, zahladnjenje, čovek se nit ne snalazi.

Ono kaj još ne kužim je kak piloti uspijevaju sletiti na Pleso. To bi trebalo proglasiti heliodromom, a ne 'erodromom, s obzirom na veličinu. Kolko se sećam Hitroa (nije hitar al je ogroman), Pleso bi mogel služiti i za dječje trke s autima na ba(k)terije.

Dobro, u tijeku su ponovne navale na avijone, jedno vreme je to bilo moderno tam prije cca 30 godina.To se nosilo brate, dugo bilo moderno. Pošto bu aždaja čekala 10 ćuki u Berlinu, rekla sam nek napuni mp3 strujom i sluša turske cajke (to je fakat samo za luđake ili ljude izuzetno jakih živaca); svakak da nabavi pred odlazak turske novine jer bu imala 10 sati sigurnu policijsku pažnju, nebu morala brinuti za kofer jer će bar 4 para službenih očiju (boja nebitna, naglasak na službene) 10 sati bit na njoj i koferu, a sve pod krinkom nezainteresiranosti i naravno pod plavom (ili kakvom već?) šiltericom. Reko samo pazi da novine ne okreneš opanačke jer te buju mam uhapsili, kužili buju da njaške nekaj, ti se pravi da znaš turski ono, furaš turke za koplje. Doduše neki su čak i izjavili tam da bu im vlastiti materinji jezik daleko iskvareniji poslije mjesec dana provedenih s njom. Ima žena utjecaja, velim ti ja, pred njom je idući krug izbora za precjednika države, ak turke može pokoriti, može i ove naše lopovčuge. Bilo bi dobro da i naši pokvare vlastiti materinji jezik, bar u smislu toga da prestanu lagati i kakati na krivi izlaz. Eto toliko o povratku iz Azije a vezano za izbore, zaprijetila sam joj gadnom kaznom ak joj se avijon zruši. A sad odo' na izbore, još ne znam za kog ću glasirati, ponuđenih kandidata je broj doduše zavidan, a jučer su me prali Biba Jagoda i Božo Prasac, svaki ima svog kandidata, na kraju bum morala pokvariti listić. Viš, mogu napraviti avijon od listića i reći ovaj avijon nevažeći jest! Ono, bacat avijon po prostorjii i te finte značajne (jebate, već druga rečenica mi zvuči šekspirovski) Sad vidim na kog mi je dete pametno. Mašallah!

Kemal na turskom/arapskom znači savršen. Kao Kemal-paša Atatürk. Kojeg cijenim čak iz povijesti koja mi je očajno slaba strana. Al ovaj o kom pišem je takav da ne da je savršen nego je stani gledaj i ne zaboravi disati, ama' nek te neko podsjeti, tek da ne gekneš od ljepote, ajme osmiiiijeha, a zubi, ah. A smije se stalno, a brzo kopča, a ja sam mu slatka /ne osporavam osobnu sebičnost i kompliment koji nisam čula već 30 godina/ (to mu je mana, ima očale za čitanje, očito treba jaču dioptriju, ja slatka, ideš!) ali ja sam majka, pa sama, anne Seka, a dvoje djece, da ima love sad bi mi iz Turske ruže poslao, (di ćeš, student je sirotinja svuda) majka, ja sam MAJKA! Jebote! Majka! Deca vlastita mi veliju - stara ne davi, a on veli: Majko, ljubim ruke! E ja velim i tvoja majka je prava, sama a ima tebe, je i ona je slatka, i sve su majke slatke (normalno da njegova je, kad se digne od stola da mu vilicu doda ako je zaboravila staviti na stol. Ja svojima velim – digni dupe i zemi si vilicu, nisam ja neplaćena kućna pomoćnica!) Jebiga, kulturološka razlika. Ne mislim da bu dobro završilo (pa kaj je brak dobra stvar?!) al nek bar dobiju neke spoznaje da nije sve kak u njihovoj zemlji (nemrem to nazvati više ni domovinom ni ničim).

A on, da podsjetim, potomak onih turaka kaj su drvili po Balkanu i čudesa neviđena radili, sad me gleda prek one kamerice s očima boje meda, punih čuđenja, kao njegova draga, moja kćer, ima TAKVU! (kakvu to posebnu?) mamu.

Putuje aždaja Kemalu, nemre taj dočekati. (Ona kao može, kaj, ne?)

Odemo na 'erodrom, karta 3.500 kuna, reko ništa, idi autostopom.

Popustim i na prijateljicinu karticu kupimo kartu za 1.840 kn. Prek neta, dobila povratnu informaciju da je sve ok i da može putovati. Ja pred put nervozna, reko sve bu dobro kaj se tiče, avijon se nebu zrušil, uostalom ti znaš plivati ak se zruši nad morem, a i hodati, ak se zruši na kopnu (verzija moje bogu hvala Bivše Svekrve), a ak te morski cucak napadne, karate crni pojas sedmi dan, i to, al osećam nekaj bu zapelo na putu. Da nek ne copram, veli ćerce. Reko gle, kraj bu dobar, ali neki zajeb te čeka. Da jesam grah bacala ili tarot i di mi je kugla i tak, ljudi, sere, al pazi sad:

U Kölnu se presjeda (koji izraz za menjanje avijona, srećom nije morala stajati, bilo sjedećih mjesta u avijonu) s tim da čeka neko tursko letilo/icu od 4 popodne do 2 u noći. I dođe blizu 2, ide čekirati kartu, ništa veli žena, bdlgsdjfpdfdso3234wvasdovn, otprilike: Niste na popisu putnika. Ova popizdi, veli kojim jezikom da vam objasnim, evo vam jebena (možda TO nije bilo, hm,...) e, kopija, sve plaćeno. Ništa. Pazi, na međunarodnom aerodromu u Kölnu, Deutschland, BRD bivši, ono, Ordnung und Disziplin!, pokušava aždaja engleski, njemački, talijanski, flamanski, finski, japanski, hindu, sanskrt, turski, ništa.

Veli jel tu neko govori jebeni hrvacki, majkumu, (već na rubu plača od očaja, urla dete). E kad ti evo nekog visokog brke, tamna kosa i to, veli ja govorim hrvatski. Veli ona njemu vi kurac govorite hrvacki, vi govorite srpski (profesionalna deformacija, jebešga), ali dajte da se ovo riješi, kaj su tu svi ludi. Kojim jezikom tu iko govori???

Pošalje ju lik te neke jelte nacionalnosti, na jedan šalter (dal mu Bog zdravlja i majka Božja penez!) di je jedan turčin govorio materinji jezik. Nemreš verovat!!! I sad njih dva zaključiju da mlada dama nije na popisu putnika i da ako oće za Istanbul da izvoli molim fino doplatiti 100 € koje ona nije trebala imati sa sobom, nego joj ja uvalila, kao zlu ne trebalo, a zlu zatrebalo. Jasno da niš nije pomoglo, ni dokazi da je platila ni niš, još su ih sve skidali do gaća jer su putovali u - Tursku. Veli aždaja, kak ju je bilo sram, koma. A kaj. Gola si se i rodila. Bez duda, doduše, jelte, a dlakice si imala po leđima, i nisi tražila lovu nego mamu, da ne velim cicu.

Mene je tak isprepipala kad sam išla u Tunis jedna predivna carkinja na carini u Tunisu, bila sam tak stara ko moja zver sada, e ja sam gaće pišala od smeha, najduže sam bila u kabini, valjda joj je bilo čudno kaj se ja smijem. Kaj ti nebu smešno kad te jedna od najljepših žena koje sam ikad vidla, a vidla sam ih tih silnih godina kak živim (ova bez šminke, maslinasto-zelena uniforma, kožni remen u struku, a struk tanak ko u ose, guza za 5, cice 5, svaka, uštogljena, duga kosa složena u “sarmu”, oči čarobne) pretražuje jel imaš kakvo oružje i onda ti se unese u oči i primi te za cicu. Mislim bila sam obučena. Skoro sam i ja nju, al vidim ima pištolj, jebo ti to, arapkinja, još bu me upucala onak mladu kak sam bila.

Da završim o toj doplati. Savršeni odma po dolasku doma angažiral svog prijatelja advokata (koji a propos govori engleski i njemački, nemreš bilivit, turci inače znaju turski i to je dost. Slično talijanima, perche je to jedna lingua za celi mondo) zaprijetio tužbom i postupak je pokrenut. Dobila bu šipak, al nema veze.

I tak aždaja ostavi turčinu na šalteru, jelte, na erodromu 100 €, ode i isplače bijes u zahodu, možebitno je i piškila, ne znam detalje, uglavnom stiže ona u Izmir, nije zabuna, posle Istanbula gdi nije morala doplaćivati. U Turskoj vlada red mada mi to niko ne vjeruje. E. Kad tamo čeka ekipa s autom iz 1802., e veli sve u Turskoj za pet, samo kad je vidla da nede javnim prevozom, koma, a kaj, nije dala sto eura bez veze, vrijedi sad i riskirati. Ma, veli nije ni vožnja bila kaj nisam očekivala, jasno da smo letili u svim smjerovima po kabini, tak turci voziju, tu jedino nema reda braco; a taj kaj je vozil je tolko psoval, ma niš naročito, psovati pred damom smije samo turak koji vozi, a ni manje ni više nego svi šoferi u Turkistanu. E nego je jedan od putnika kaj je došel sa Savršenim, bil neki hodža, da kak ona nema vjere, da to nije moguće. Mora biti neke vjere! Veli ona ja dolazim iz bivše Juge, ko je tam njegoval vjeru, nemoj jebat rista, umorna sam ko konj. Ma ne jebe ovaj, veli kako, curice od 12 godina se pripremaju za islam (udali već oni moju zver za predivnog turčina, veli ona: A moj Kemal ko budala samo gleda u mene i gleda i drži mi rukicu i povremeno mi pošmajhla rukicu), veli ona ovak na kraju: Allah sab'r versin! (dao Allah strpljenja). Ak me je Allah čekal 10 godina, nek pričeka još dok diplomiram (a u sebi misli, odo ja onda u Japan, pa bu me tam neko učil šintoizmu, kaj ste me napali, daj kebap i kahve, jesi brate naporan!)

Naravno sve to majkica dobila u pisanom obliku s puno koloritnih, arhaičnih, domaćih, narodnih, balkanskih, dramatičnih, slavenskih izraza koje nebuš našel u Ženevskoj konvenciji i ni u jednom bontonu, al dobro, radi slikovitosti opisa jelte, poslužilo.

Šta će majka nego dalje u minus. Veli aždaja stara šalji 50 eura, moram kupiti bijeli Marlboro, tu je 14 kuna, jesi luda, tam u Hrvatistanu je 22 kune kutija. To sam posle provjerila jer su neki starci od 16 godina hteli kupiti cigarete pa im blagajnica nije dala. Reko dajte dečki 22 kune, bu vam teta kupila. Naravno da to nikom nesmem pričati. Eh, bolje da kupe i puše nego da provaljuju posle i završe u buksi. Ne bih ja, nego Remetinec pretrpan pa to. Pa je!

I odem ja na poštu u jednu našu poštu, nesmem reći koju, da žena ne dobi nogu s posla, pa bez otpremnine; tam sedi za šaterom neki komad od žene tak mog kalibra, višlja od mene, življa nek ja, ispred mene na redu neki lik od 3 banke. Ona dalmatinka, odma ja kužim, on dalmoš. Oće on poslati neke papire (vidim jedno osiguranje, s tim radim, nemrem fulat) sudar je imal pa to sad šalje u Njemačku, mislim spikali su dalmoški, al i ja pričam neke jezike i taaako. Naučio me Žele iz Splita, tečaj preko njegovog bloga, provjeri braco!). A veli on ne zna oće li imati love. A veli ona njemu da kolko ima. Veli on 50 kuna. A vrag ti sriću odnija, sa 50 kuna se ni napit ne moreš, ki ti je vrag! A veli nemam više, a ovo mora ići, a kako ćete slat. (opaska autora: Ajmo na upravni govor, radi lakšeg razumijevanja):

Ona: Ovo ćeš fino negdje fotokopirat. Ne mogu to tako slat, mora biti na A-4.
On: A dajte mi vi.
Ona: A di da ja ti fotokopiram, a di, ajme ovi muški svit!
On: Platit ću vam.
Ona: Ma nemoj. Nemaš ni za poštarinu, a platit ćeš, e jadna ti majka.

Kesiju se obadva, našli se, zna on da će uspjeti. Stojim iza njega gledam gustu tamnu kosu i pitam se kad je zadnji puta češalj vidla.

Ona provlači papire kroz faks.
On: A ća mi delate, oštija? Već ste poslali. A ne znate adresu. A ovo ostalo??? A ću dobit broj?!

Ona: Slušaj. Oš ti mene pustit da ja delam svoj posal, još ti mukte kopiram, oli ja tu kradem ili delan!!! Kopiram ti, ajde se malo jače deri, nisu te čuli u Samoboru, e, da me kolege pitaju šta radim? (pjeva i gleda okolo)
On: A vi smijete pjevati ovodje? A da dođe šef?

Mene niko doduše niš nije pital, ali ja sam Blizanac i lajem ničim izazvana, pa žena i ja uglas: A di ti vidiš šefa, bog s tobom, jel šef silazi među šljakere!!! Pukle od smeha, isti tekst, čovek se okreće, veli oli se poznivate vas dvi, reko je, od jučer. Ništa on ne kapi, idemo dalje.

On: A recite, (oće ispravit krivu Drinu) je li se i na pošti (misli na Pošti) osjeća recesija?
Ona: (e a faca mrtvo ozbiljna celo vreme, ni smiješka, a sipa humor na sve luknje, ko je to htel ostavit, kreten) Sine, veli ona, recesija se na Pošti ne osjeća. Oli ti živiš u hrvaskoj?! Recesija se osjeća samo u Saboru, zato oni tako misle o nama, i nemoj da mi ne odeš na glasovanje!

On: Joj, škužajte. A kolko košta stranica ovo sve treba poslat.

Ona: 12,5 kuna.

On: ajme, nemam dovoljno.

Ona: Ajde sine malo zašuti. Već smo to rekli. Ajd jopeta polistaj šta je najvažnije pa ćemo fino poslati. Prva ti je stranica 12 ipo, posle ide niža tarifa (meni sumnjivo, al me se ne tiče). Gleda kaj on dela pa veli: Ništa ti to nisi dobro napravio, gledaj, to je naknada štete, auto, ovo ovo i ovo moraš poslati, ovo ne i gotovi to ti je sve skupa 37,60 kuna.

On: Pa ste rekli da je po stranici 12,50 kuna, a pet stranica. (ona ga gleda sažalno ko starog cucka na umoru. Ja čekam da plane i šupi ga, ona ništa. Nalaktila se i gleda u njega. Ja se pravim ko da me silno zanima reklama na nekom ekranu tam ober. Tražim okićeni bor koji sam vidla pri ulasku, a bora sad jebiga, nema, ga ne vidim od raje).

On: A kako vi znate da su oni to tamo primili?
Ona: Slušaj lipi moj. Je li misliš sine da mi je ovo prvi puta da faks šaljem vani!!?!
Pa zeme papire i sve mu objasni, podcrta, nacrta, potvrdi, još jemput objasni, veli evo ja sam ti do penzije tu, još godinu dana i odo ja, pa ako šta ne valja a ti se vrati.

On: A za čega nema tu iza svote dvi nule?
Ona: Tebi za dišpet!!! Ma ća će ti dvi nule, Gospe moja, ovo je u Eurima, a dvi nule moš još naći samo na zahodu!!!!!!!!

On u šoku, ne vjeruje da još postoje ljudi, ostavlja 40kn, kao časti on nju i poštu, gleda mene, reko kaj me gledate, nebum nikom pričala, da nisam ovo vidla ne bi ni ja verovala! Koja žena!?!? jebote

On: E, ste vidli, to vam je naša Dalmacija.

Ni hvala joj nije rekel, zbunjola, zbrisal siromak da se žena ne predomisli.

Ona: (sjeća me se od jučer kad sam došla samo po informaciju): O lipa moja, oli ste mi došli, šta ono za Izmir šaljemo ćeri lovu, neka, neka uživa, ajmo nas dvije. Šta, di ono ide?

Ja: Ajdn, al ne znam kako se piše.
Ona: A to neko selo?
Ja: E je malo veće, ima 200.000 stanovnika. Ne znam kak se piše, sad bum ju nazvala. Zovem kćer, iskopčan mob. U međuvremenu žena uzela nešto ko neki imenik i nađe, piše ajdn al tak se čita, a piše se Aydin. Ajde, dobro, ajdn.
Ona: Da kolko ćemo. Rekli ste 200 €. E fino, mila moja, to vi meni sad date 1.691,45 kuna, to je na lipu u našem novcu 200 €, po kursu, razumijete vi mene. Na lipu!
Ja: Ma super, sve pet. A čujte a vi ste od kuda iz Dalmacije?
Ona: A sa Brača.
Ja: Ajme s divnoga Brača došla u Zagreb, pa kaj delate u Zagrebu, kaj, ste se udali ovde?
Ona: Da udala! Uzela dicu pobigla od vraga!
Ja: Ajme koma znala sam odma da imamo nekaj zajedničko, samo kaj sam ja svoga sterala.
Ona: E, pametno!! E a da, gledajte, sad vi malo tu pričekajte dok kolegica to obradi, pa ćemo fino ditetu poslat. Da dite ne čeka dugo.
Onda je obradila jedno 3 predosadna starca, svi su ispunjavali papire tam pred njom. Ona mi namiguje i pokazuje glavnom na njih, pogled govori, vidi seljačinâ, slobodnih pultova i stolova ko u priči, a oni na redu ne mogu ni do šaltera jer isti fosil šalje lovu nekoj budali u Njemačku ili Australiju. Mesto da oni šalju fosilima. Kad čuješ alt iz dubine ošita, e, a punih plutja:

Ona: Ajmo, Seka, ajde, a maknite se ljudi moji, žena ditetu lovu šalje, ća ste se nakokili na šalter, neću van ja pobić! A da dijete ne čeka tamo u Aziji. Ajde Seka moja sad joj javite da sjaši s tog Savršenog i nek ode u bilo koju poštu u Turskoj so tin brojem i dobije lovu. A mala mi je ta Turska, jelte, kolko ima? Aaa, ni puno jelte, samo 80.000.000 stanovnika, sitnica, e, i nek digne lovu, a na ovaj broj. Dala mi broj i ja šaljem, kokoš se javila tek sutra, da kaj sam tolko love poslala. Reko sjela božićnica od 625 kuna, pa sam našla 20 lipa na cesti i skupilo se, šta.

Zahvaljujem i odlazim iz Pošte, velim ženi na šalteru: večeras ste na mom blogu, a ona meni: Oooo, bit će joj čast kao, dapače;
Ja izražavam svoje poštovanje i ljubav. Viče ona meni, dođite opet, i nek dijete uživa, ajde, ljubi vas poštarica!
Čovječe, tak sam bila u šoku od opisanog događaja da sam “zaboravila” štancati kartu u tramvaju. Pa me peče savjest. Oštetila jebeni ZET za 8 kuna, sad će recesija, pazi kaj ti ja velim!