I odem ja na poštu u jednu našu poštu, nesmem reći koju, da žena ne dobi nogu s posla, pa bez otpremnine; tam sedi za šaterom neki komad od žene tak mog kalibra, višlja od mene, življa nek ja, ispred mene na redu neki lik od 3 banke. Ona dalmatinka, odma ja kužim, on dalmoš. Oće on poslati neke papire (vidim jedno osiguranje, s tim radim, nemrem fulat) sudar je imal pa to sad šalje u Njemačku, mislim spikali su dalmoški, al i ja pričam neke jezike i taaako. Naučio me Žele iz Splita, tečaj preko njegovog bloga, provjeri braco!). A veli on ne zna oće li imati love. A veli ona njemu da kolko ima. Veli on 50 kuna. A vrag ti sriću odnija, sa 50 kuna se ni napit ne moreš, ki ti je vrag! A veli nemam više, a ovo mora ići, a kako ćete slat. (opaska autora: Ajmo na upravni govor, radi lakšeg razumijevanja):
Ona: Ovo ćeš fino negdje fotokopirat. Ne mogu to tako slat, mora biti na A-4.
On: A dajte mi vi.
Ona: A di da ja ti fotokopiram, a di, ajme ovi muški svit!
On: Platit ću vam.
Ona: Ma nemoj. Nemaš ni za poštarinu, a platit ćeš, e jadna ti majka.
Kesiju se obadva, našli se, zna on da će uspjeti. Stojim iza njega gledam gustu tamnu kosu i pitam se kad je zadnji puta češalj vidla.
Ona provlači papire kroz faks.
On: A ća mi delate, oštija? Već ste poslali. A ne znate adresu. A ovo ostalo??? A ću dobit broj?!
Ona: Slušaj. Oš ti mene pustit da ja delam svoj posal, još ti mukte kopiram, oli ja tu kradem ili delan!!! Kopiram ti, ajde se malo jače deri, nisu te čuli u Samoboru, e, da me kolege pitaju šta radim? (pjeva i gleda okolo)
On: A vi smijete pjevati ovodje? A da dođe šef?
Mene niko doduše niš nije pital, ali ja sam Blizanac i lajem ničim izazvana, pa žena i ja uglas: A di ti vidiš šefa, bog s tobom, jel šef silazi među šljakere!!! Pukle od smeha, isti tekst, čovek se okreće, veli oli se poznivate vas dvi, reko je, od jučer. Ništa on ne kapi, idemo dalje.
On: A recite, (oće ispravit krivu Drinu) je li se i na pošti (misli na Pošti) osjeća recesija?
Ona: (e a faca mrtvo ozbiljna celo vreme, ni smiješka, a sipa humor na sve luknje, ko je to htel ostavit, kreten) Sine, veli ona, recesija se na Pošti ne osjeća. Oli ti živiš u hrvaskoj?! Recesija se osjeća samo u Saboru, zato oni tako misle o nama, i nemoj da mi ne odeš na glasovanje!
On: Joj, škužajte. A kolko košta stranica ovo sve treba poslat.
Ona: 12,5 kuna.
On: ajme, nemam dovoljno.
Ona: Ajde sine malo zašuti. Već smo to rekli. Ajd jopeta polistaj šta je najvažnije pa ćemo fino poslati. Prva ti je stranica 12 ipo, posle ide niža tarifa (meni sumnjivo, al me se ne tiče). Gleda kaj on dela pa veli: Ništa ti to nisi dobro napravio, gledaj, to je naknada štete, auto, ovo ovo i ovo moraš poslati, ovo ne i gotovi to ti je sve skupa 37,60 kuna.
On: Pa ste rekli da je po stranici 12,50 kuna, a pet stranica. (ona ga gleda sažalno ko starog cucka na umoru. Ja čekam da plane i šupi ga, ona ništa. Nalaktila se i gleda u njega. Ja se pravim ko da me silno zanima reklama na nekom ekranu tam ober. Tražim okićeni bor koji sam vidla pri ulasku, a bora sad jebiga, nema, ga ne vidim od raje).
On: A kako vi znate da su oni to tamo primili?
Ona: Slušaj lipi moj. Je li misliš sine da mi je ovo prvi puta da faks šaljem vani!!?!
Pa zeme papire i sve mu objasni, podcrta, nacrta, potvrdi, još jemput objasni, veli evo ja sam ti do penzije tu, još godinu dana i odo ja, pa ako šta ne valja a ti se vrati.
On: A za čega nema tu iza svote dvi nule?
Ona: Tebi za dišpet!!! Ma ća će ti dvi nule, Gospe moja, ovo je u Eurima, a dvi nule moš još naći samo na zahodu!!!!!!!!
On u šoku, ne vjeruje da još postoje ljudi, ostavlja 40kn, kao časti on nju i poštu, gleda mene, reko kaj me gledate, nebum nikom pričala, da nisam ovo vidla ne bi ni ja verovala! Koja žena!?!? jebote
On: E, ste vidli, to vam je naša Dalmacija.
Ni hvala joj nije rekel, zbunjola, zbrisal siromak da se žena ne predomisli.
Ona: (sjeća me se od jučer kad sam došla samo po informaciju): O lipa moja, oli ste mi došli, šta ono za Izmir šaljemo ćeri lovu, neka, neka uživa, ajmo nas dvije. Šta, di ono ide?
Ja: Ajdn, al ne znam kako se piše.
Ona: A to neko selo?
Ja: E je malo veće, ima 200.000 stanovnika. Ne znam kak se piše, sad bum ju nazvala. Zovem kćer, iskopčan mob. U međuvremenu žena uzela nešto ko neki imenik i nađe, piše ajdn al tak se čita, a piše se Aydin. Ajde, dobro, ajdn.
Ona: Da kolko ćemo. Rekli ste 200 €. E fino, mila moja, to vi meni sad date 1.691,45 kuna, to je na lipu u našem novcu 200 €, po kursu, razumijete vi mene. Na lipu!
Ja: Ma super, sve pet. A čujte a vi ste od kuda iz Dalmacije?
Ona: A sa Brača.
Ja: Ajme s divnoga Brača došla u Zagreb, pa kaj delate u Zagrebu, kaj, ste se udali ovde?
Ona: Da udala! Uzela dicu pobigla od vraga!
Ja: Ajme koma znala sam odma da imamo nekaj zajedničko, samo kaj sam ja svoga sterala.
Ona: E, pametno!! E a da, gledajte, sad vi malo tu pričekajte dok kolegica to obradi, pa ćemo fino ditetu poslat. Da dite ne čeka dugo.
Onda je obradila jedno 3 predosadna starca, svi su ispunjavali papire tam pred njom. Ona mi namiguje i pokazuje glavnom na njih, pogled govori, vidi seljačinâ, slobodnih pultova i stolova ko u priči, a oni na redu ne mogu ni do šaltera jer isti fosil šalje lovu nekoj budali u Njemačku ili Australiju. Mesto da oni šalju fosilima. Kad čuješ alt iz dubine ošita, e, a punih plutja:
Ona: Ajmo, Seka, ajde, a maknite se ljudi moji, žena ditetu lovu šalje, ća ste se nakokili na šalter, neću van ja pobić! A da dijete ne čeka tamo u Aziji. Ajde Seka moja sad joj javite da sjaši s tog Savršenog i nek ode u bilo koju poštu u Turskoj so tin brojem i dobije lovu. A mala mi je ta Turska, jelte, kolko ima? Aaa, ni puno jelte, samo 80.000.000 stanovnika, sitnica, e, i nek digne lovu, a na ovaj broj. Dala mi broj i ja šaljem, kokoš se javila tek sutra, da kaj sam tolko love poslala. Reko sjela božićnica od 625 kuna, pa sam našla 20 lipa na cesti i skupilo se, šta.
Zahvaljujem i odlazim iz Pošte, velim ženi na šalteru: večeras ste na mom blogu, a ona meni: Oooo, bit će joj čast kao, dapače;
Ja izražavam svoje poštovanje i ljubav. Viče ona meni, dođite opet, i nek dijete uživa, ajde, ljubi vas poštarica!
Čovječe, tak sam bila u šoku od opisanog događaja da sam “zaboravila” štancati kartu u tramvaju. Pa me peče savjest. Oštetila jebeni ZET za 8 kuna, sad će recesija, pazi kaj ti ja velim!
Post je objavljen 06.01.2010. u 11:52 sati.