Kao jugoslavensko dijete bila sam impresionirana kad smo sa zborom IV. gimnazije (pod ravnanjem prof. Zdravka Vitkovića) putovali po Hrvackoj i svud osvajali prvo mjesto, to manje više, maltretiral je mene i Dinko Fio, ali Vitković nije propuštaj jednu stvar: Kak se prvo pjevalo Hej Slaveni, posle je orila Lijepa naša i makar je nama bilo jasno da bumo uvijek pobrali prvo mjesto na svakom natjecanju, neupitno, Vitković je nekak zdušnije mahal pred nama, tak jako drukčije, kad je bila na redu Lijepa naša. Sad znam. Bil je inat. Bil je Hrvat. U duši. A nama i tak svejedno.

Nova hrvacka himna je na svim malo boljim e-poštama, izokrenuta, izopačena, duhovita i – jako blizu istini, ispričavam se mojoj prijateljici Zorki, hrvatici koja ne da riječ protiv Hrvatske, ali ona ovo i tak nebu čitala. Alzo, moj pubertetlija (sin, za neupućene) je davno zaboravil da se to zove hrvacka himna, njemu sad okupiraju pamet, ili ono što je od nje ostalo u 16-oj godini, druge stvari, a i čemu misliti, ima tko će. I te dve stanice u mozgu kaj ima, nisu baš povezane. Zna se di su misli sa 16 godina.....

I evo priče od prekjučer:
Sjedimo u kuhinji. On je - moj sin. Ja sam ja. Ona je - moja kćerkica.

On: Gve, ja nem'em navtiti nek famo prlvu kififu.
Ja: Pojedi prvo, onda pričaj, hračkaš si u tanjur.
On (progutal je): NEMREM NAUČITI DRUGU KITICU NI ONE SVE DRUGEEEEEEE, AAAAAAAAAA!!!!!!!!!!

Upada kćer: Koji se kurac dereš, glasniji si od susede.
On: Nemoguće da sam glasniji. A derem se jer nemrem naučiti nego samo prvu kiticu.
Ona: A čega? Uostalom kaj me boli kita, ko pita otpala mu kita.
Ja: Ovisno o spolu.
Ona: Kaj?!
Ja: Može i upala mu kita.
On: Kakve to veze ima s kitovima.
Ona: Idiote.
On: Idijotice.
Ona: Kaj ima za jesti?
On: Evo viš mama, ja nemrem naučiti ostale kitice, a nju boli džon i oće samo jesti.
Ona: Oš i ti jesti majmune?
Ja: Mašallah, kaj ja odgajam tolke godine?????
Ona: Nas. A ko ti si ono fina, ne? Kaj, da pečem kokice?
On: Hoću.
Ona: Nisam tebe niš pitala jel oš jesti neg jelbum pekla il ne!
Ja: Čekajte, ja sam malo starija, polako kopčam. Ti peci kokice, po mogućnosti da rajngla ostane upotrebljiva za još jedno pečenje kokica. A ti Miko (ON: nisam ti ja miko!!! Ni ljubavi, ni srećo, ni dete moje drago, niti mili mi sine, ja sam – ja!).
Ja: Dobro, Ja, a kaj to nemreš naučiti?
On: Nekaj o Hrvackoj.
Ona: Stara ti si za Vrapče. Himnu nemre naučiti jebote, ali ak bute to učili, neću peći kokice, idem van da ne slušam taj užas.
Ja: I nemoj peći. Lima, donesi teku, jer hrvacka himna je kad sam ju ja pjevala bila pjevana u originalu, sad su ubacili neke morske fore, ajmo.

Teka stiže brzinom munje. Bila je naime već na stolu. Knjige nema. Jer, mada je skoro Božić, još nismo dobili popis knjiga za prvi srednje, to je nova tema i ne spada tu. Eh, lijepa naša domovino.
Ja: Ajmo.
On: Kam?
Ona: U pizdu materinu ko i ova država.
Ja: Lako za državu, i tak je u banani, reko već Sanader, ajmo mi svladati pjesmicu. Ko ju je napisal?
On: Antun. Koje glupo ime.
Ja: Moj stari se zval Antun i ti si se trebal tak zvati, al tvoj tatek nije dal. Ime je u redu i ne kenjaj kvake. Dobro, a prezime?
On: Kaj ja znam kak ti se stari prezival, valjda Smith.
Ja: Ma je, moj Antun, ali kak ovaj kaj je pisal pjesmicu?
Ona: To je bil neki peder.
Ja: Čuj mala tebe se niš ne pita. Dakle, kak se striček Antun koji je napisal ovu pjesmicu (ona: Jebote pjesmica, himna!!!! Mater mu!!!).
Ja: (nastavljam): Nema mater, ima oca zval se Antun, lima (On: Nisam ti ja lima, bla bla) kak je onda smo rekli prezime?
On: Ma, Mihanović, ko to ne zna.
Ja: Odlično svladano gradivo. Idemo.
On: Kam?
Ona: Peći kokice!
Ja: Ote lepo obadva u 300 hiljada pizdi materinih lijepe Janje! Tišina! Idemo, Lijepa naša
Ona: Puna čaša.

Pogled ne ubija, srećom. Ona odustaje od pečenja kokica, vidi sprema se nekaj ko kazalište. Sjeda na svoj stolac. Nalakti se i nabacuje urođeni zlobni osmiiiijeh.

Ja: Lijepa naša....? Šta?
On: Država.
Ja: Mali, ak te ja pridržavim za kragn i hitim tu durch dem Fenster! Lijepa naša šta?????!!!!
On: Pa kaj se odma srdiš. Lijepa naša domovino. Oj junačka zemljo mila...
Ona (profesionalno deformirana, govori nekih 7 jezika i to i studira): Oj nije pravilno, vokativ ide sa o.
On se zainteresiral: Mama, kaj bumo onda O?
Ja: Ne znam, idemo kak piše, alzo, oj junačka zemljo mila.
On: Mila si nam ti jedina.
Ja: Može, al to posle, idemo dalje!
On: Junačka zemljo mila, Stare slave..., a kaj je to djedovina?
Ja: To posle, ajmooooooooooooooooooo!
On: Kaj bi važna sretna bila.
Ja: Nije kaj. I nije važna.
On: Vlažna?
Ja: O Isuse. Vazda, mulec, vazda kao – uvijek. A ovo – da bi: Namjera sine, namjerna rečenica.
On: Kaj namjerno?
Ja: Namjerno bum te pukla prek tih zubi, mamu ti jebem, kak ide!? Namjera: Da bi....?
On: ....namjerno sretna bila.

Ona: (Ničim izazvana roni suze i drži usta da ne pukne). Usput primjećujem - radi neke bilješke, al nemam energije još i to doživljavati. (Zato ih sad prenosim, bilješke.) Vidim moram sačuvati živce, dobra sam si s razrednicom, a ona predaje hrvacki. A ak kćer prekinem u smehu, bu dobila asmatični napad i kaj sam napravila? Niš. Ni države, ni himne, ni deteta.
Ja: Lima, ajmo skup: Lijepa naša domovino, oj ili o, ajde, junačka zemljo mila, stare slave djedovino, da bi vazda – šta?
On: sretna.
Ja: Šta sretna?!
On: Bila.
Ona: Može i Getro.
Ja: Metro, Merkatone, samba, rumba, ča-ča-ča. Mala, šuti, ajde sine, fino. Odlično, ponovo.
On: Ali, mama, ima još!?
Ja: Prvo ovu.
On: Ali nju znam!
Ja: Dobro, ajmo dalje.
On: Ne znam.
Ja: Kud hrvacku hrvat ljubi?
Ona: U guzicu.
On: Ha, ha, ha, kak si blesava, nema Hrvcka guzicu.
Ona: Ima sve pederčine neke u Vladi a i tak nas celi svet guzi i jeb.....
Ja: Ajme, majketi, daj začepi!!! Dakle, sine, Mila kuda si nam - kakva?
On: Mila kuda si nam kakva, mila si nam ti jedina ravna.
Ja: Ajmo prvo da je slavna, viš da svi Turci znaju za Hrvatistan. Dakle, prvo je slavna, pa jedina...
Ona: Pa je, ovak sjebanu državu nemreš nigdi naći. Fakat je jedina!
Ja: Posle o politici. Meni je jedina.
Ona: Znam, ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vam sjati...
Ja: Dobro je!!!! Idemo, slavna, jedina, ravna, planina.
On: Pa nede tak.
Ja: A kaj tu piše Mila kuda si nam planina. “nam” je previše.
On: Tak je pisalo na ploči!
Ja: Nije!
On: Je!
Ja: Nije!
On: Je!
Ja: Nije!
On: Je!
Ona: Isuse kaj ste dosadni, pa viš majmune da je to previše riječi, slušaj staru.
Ja (padam u sevdah): Viš mišek, nikad me niko ne sluša.
Ona: Kaj kurac, ja sam sama naučila himnu.
Ja uzdišem i pokušavam dalje.
Ja: Ajde, sine, znam - nisi - sine, ajde? Kaj hrvacka ima?
On: Sve. Vodu i tak.
Ona: Ima kurac!
Ja: O seksu bumo posle, alzo, hrvacka ima rijeke, more i planine.
On: Gorski kotar i Liku.
Ja: Je sine. Ajde. Teci.
Ona: “...a oni – poteci...”, da ne velim - utekoše.
Ja: Aorist? Imperfekt?
Ona: Gle staru, i ona je u školu hodala.
Ja: Ajmo, teci Savo...
On: Dravo teci, niti Dunav sile (greška, sad je silu, ne – sile, ajmooo) gubi.
Ja: Nije niti nego nit ti.... Alzo, kud li šumiš...
Ona: Nije! Sinje more...!!!
On: A kaj je to sinje?
Ja: Valjda veliko, beskrajno.
Ona: Glupost. To dolazi od ruskog si/enjij – dakle bit će da je plavo.
Ja: O jebote, bravo. Ti buš ko profesore Ladane!
Ona: Zna se, FF u Zagrebu!
On, oraspoložen: Sinje more svijetu reci, da svoj narod Hrvat ljubi. A zakaj seru da hrvat ljubi Hrvacku kad svi pričaju, a starci u tramvaju da niš ne valja i penzije male. I ti fort veliš da buš mi kupila tenisice kad dobiš plaću, onda veliš da nek opet zdržim još jedan mjesec do druge plaće?
Ona: Konjino, stara nema plaću ni 4 milje, jebote, stari pinke ne daje za nas, odi bum ti ja pročitala onu novu hrvacku himnu na lapu, baš je dobra.
On, smije se: Joj, je, super, čitala si mi.
Ja: Čuj daj prestani, znaš da bu to prije naučil neg ovo.
Ona: Pa kaj?
On: Zmaj! Pa i bi. A smije seka imati tursku i njemačku zastavu po prozorima?
Ja: Ne znam. Mislim da ne, ali još ju niko ni tužil. Seka ti drži naokolo samo zastave onih kaj su drvili po Balkanu. A punoljetna je i boli me batak.
Ona: Pa kaj?! A kad Anne-Lise pošalje paket ti sam cvateš. A meni u Turskoj bolje bilo nek na Korčuli...
Ja: Ajde molim te šuti!!!!
Ona: Jel? A kolko moram šutiti?
Ja: Ajde šuti jednu himnu.
Ona: Može, hrvacku bum himnu uvek šutila.
On: Nebu, mama, znaš da je i ona Blizanac.
Ja: Ajmo, mali ostavi katalog od Oriflama, ne trljaj tolko te mirise, jebote, idemo rijeke teku.
Ona: Bolje Oriflam nego sinje more i to svoju zemlju hvat ljubi.
Ja: Gle, odi peći kokice i fakat odšuti jednu himnu.
Ona: U ovoj se kući niš nesme reći.
Ja: Ajmo sine.
Ja: Do kad hrvat svoju zemlju ljubi?
Ona: Dok ne gekne.
Ja: Dobro, a dok ne gekne, kaj voli u hrvackoj?
On: Dok mu... hm.
Ja: Pokazujem gore.
On: Nekaj s bogom?
Ja: Moš mislit.
Ona: Allah sab'r versin. (dao Allah strpljenja)
On: Merhaba!
Ja: Mašallah, idemo mamu ti jebem!
On: Viš kak si prosta.
Ja: Vidim. Ajde! Sunce...
Ona: Kalaisano.
On: Dok mu kalaisano Sunce grije.
Ja: Neko bu ostal bez večere!!!!!!!!!! Ajdeeeee! Dok mu njive sunce grije.
On: Pa je.
Ja: Kaj pa je, pa ponavljaj, krokodilu jedan!
On: Dok mu njihihih (smije se) ve sunce zagrijava.
Ja: (naglašeno ironično): Odlično.
On: Dok mu njive sunce grije.
Ja: Dok mu...
On: Pa rekel sam, dok mu njive sunce grije.
Ja: Dobro. Sad ide – kaj?
On: Svijetu reci da bura.... Hm...???
Ja: Joj znaju za buru. Kaj raste po Slavoniji?
Ona: Kaj hrašče koje raste u Slavoniji ima s burom dole kod blitvara na moru?
Ja: Nemam pojma, ali to spaja kao hrvacku, to je licencija pojetika, nemoj me zajebavat, a ima i dole neki hrast, crnika ga zovu na Lošinju, a bura je sjeverni vjetar, pa duva po ravnoj Slavoniji.
On: Puše, ne duva.
Ja: Opaaa, počeli smo pratiti gradivo. Ajmo, dost mi je već, dakle?
On: Ne znam.
Ja: Di je baka Melanija?
On: Na Miroševcu.
Ja: Dobro, kakva je.
On: Pa vjerujem već prilično suha.
Ja: Ja sam fakat kreten. Baka je mrtva. Nemoj uplitati Miroševac, ali hrvat ljubi ovu jadnu zemlju dok mu šta, mrtve grob sakrije.
On: Na kaj ja sve moram misliti da zapamtim pjesmicu. Povijest, zemljopis, mrtvace.
Ona: Ne seri, baka je bila zakon.Učila me štrikati. I šah igrati. I pričala mi priče.
On: Ja je se slabo sjećam bil sam mali.
Ja: Dobro, ni ona se tebe ne seća baš nekaj već 11 godina. Ajmo, dakle, baku smo pokopali, i sad, dok mu šta (pokazujem na mjesto di bi trebalo biti srDce).
On: Kaj sad s cicom.
Ona: Majmune. Srce ti pokaziva.
On: Srce lupa.
Ona: Ha, ha, ha, ha, e jebote, buraz, ti si genijalac: Mein Hertz macht tika-taka für dich.
On: Kaj je to turski?
Ona: Ne, sanskrt.
Ja: Sine, to ti je svahili, to bu na godinu seka upisala, nemre odoliti. Idemo, molim te, dobila bum proljev.
Ona: Kaj učite, ni ni čudo.
Ja: Čuj ja te nisam odgajala da ne voliš svoju zemlju ma kakva bila, jedina ti je.
Ona: Jebe mi se, odo ja u Tursku.
Ja: A da odeš u Afganistan?
On: A di je to?
Ona: Tam di je rat.
On: Pa svud je rat.
Ja: Ovak: Sad bumo 444 puta ponovili skup ove 4 kitice
On: Može se reći i strofa!!!
Ja: Dobro, i sad bumo to uglas ponovili, i posle toga se ja idem u sobu ubiti.

Smiju se. Ponovili smo 4 puta i dobil je u školi četvorku, očito me profa ima rada, ak je znal za trojku, ja sam nova hrvacka predsjednica. Muku ti bogovu. Kad sam ja imala 16 godina već su vrapci Lijepu našu znali napamet.

Tolko o tome. Sreća i bog (i hrvati) da ne moraju učiti Hamleta napamet ili Romeja i Julku, mada su oboje odlični glumci, meni tak odglume nevinašca, a ja ostajem zauvijek roditelj i najnaivnija publika im na svijetu.