morska iz dubina
petak, 13.11.2020.
Petak, 13.
Foto: otočka
Petak je, trinaesti. Nikad se nisam kačila na taj broj. Na crne mačke koje popriječe put. Na dva kiksa u danu, iščekujući treći. Na kucanje o drvo. Ne mislim ni da je sve naše zapisano u zvijezdama. Niti da svojim postupcima apsolutno određujemo svoju sudbinu. Sve je ionako veliki miks.
U današnji, obični petak, Stari se uhvatio plijevit vrt. Vidim da je tjedna kutijica s tabletama puna. Da ih bojkotira pit. Razgovori i prijetnje ne pomažu. Bistar je. I tako bistar kaže, neću.
ON je odveslao sandolinom do Tri porta. Otplivao svoju dionicu. Štruknio mi dnevnu dozu mandarina. Još ih ima na stablu. Puna sam C vitamina. Najavljujem rat koroni ako se kojim slučajem očeše o mene.
Već standardno, bila sam na metloboju oko kuće. Macama posvudušama oprala posudice. Promijenila im posteljinu u kašetama. Sad su mirne do drugog petka. Opiturala jedan zid na koji redovito pribijam komarce. Zid ko Oktobarska revolucija. Kuhala slanutak. Uz njega mušketirima kobase. Sebi polpetice od povrća. I naravno pekla kruh. Tortu sam sinoć završila.
Dan je pravi ljetni. Vedro. Toplo. Bonaca ko ulje. U par kuća su došli izolanti od korone. Ponudila se stavljat im tećice ispred vrata. Zahvalili. Kažu, ne treba.
Petak je, trinaesti. Utapa se u protekle dane. Nadam se kolotečini i dalje. U njoj predem. Jer znači da nema lošeg neočekivanog. Iznenadnog. Nenajavljenog. Ne vjerujem u natprirodne sile, moći zlih duhova i dane u kojima se nešto smije. Nešto ne. I ja sam obična. Pa vjerujem u običnost.
