morska iz dubina
srijeda, 11.11.2020.
Katamaranjenje
Foto: otočka
Alarm zvoni u 04.20. Ustajanje i spremanje. Katamaran za Split je u 05.30. Kreće iz Vela Luke. Lastovci se dižu još ranije. ON me vozi 10 kilometara. Uziman kartu. Koja mi je gratis. Jer san otočka. U Vali 15°. U Vela Luci 6°. Uvik je taka razlika u jesen i zimu. Učinin po mulu par đireva da se zgrijen. I gledan kako misto spava. Samo se ulična rasvjeta utapa u moru. Nad kojim je magla. Pa sve izgleda lipo. U isto vrime i jezovito. Nebo i more crni. Pa ne znan di šta počinje. Di završava.
Na ulazu kontroliraju maske na licu. Čim uđemo, odabranima maske padaju. Ka inače u životu. Ne jebu živu silu. Od 100 ljudi, 90 ih štiti sebe i druge. Al 10 pametnih. Ni Solomun im nije do kolina. Prođe posada i opomene. Dignu maske na pinokijevski nos. Čim kontrola prođe, mogu opet slobodno kašjat po svojoj volji.
Sve se u meni buni. Pita mi dignit se i izribat ih. Al iden se nać s dicom. Mlađa samo šta nije rodila. Provest ću s njima par sati. I nazad u 14.00. Istin puten. Istin prevoznin sredstvon. Oću in doć skulirana i radosna.
Prepoznajen lica. Znan ko ide na kemoterapiju. Gledam te tužne oči, lica boje limuna, marame na glavi i stisne me posrid utrobe. Zar ni prema takima nemaju milosti? Samo su sebi prvi i najvažniji.
Ista ta lica vidin u povratku. Terapije su odrađene. Neko obašao likare, neko spizu. I onda repriza ranog jutra. Najveći dio otoka solidaran. Al njih 10, raspršenih po cilon katamaranu, ponosno su drski na svoje ja. Puno ih je s otoka u bolnici. Previše na respiratoru. Do jučer su, zdravi ko cekin, brali masline. Bacali parangale i mriže. Za uhvatit obid. Ili večeru. Do mene dolaze ružne vijesti.
Cure su mi napunile dušu. Vratila sam se u Valu. Uvik dođen drugačija. A ona oduvik ista. Stentana i strpljiva. S nebon, moren i ljudima. Blago joj se.
