morska iz dubina
subota, 03.10.2020.
Nas dvije nikako
Foto: otočka
Ne mogu reć da se ne trudim. Da ne upirem. Guram kamen ko Sizif. l ne dam da se vrati nizbrdo. Kopam po sebi i rudarim. U pokušajima hvatat se za svoja nutarnja Svjetla. Izvlačim maksimum iz svake stanice. Jer nisam od onih koji se predaju. Prepuste. Pa lelujaju.
Jesen i ja nikako na zelenu granu. Šuštavog zlaćanog lišća ovdje nema. Ništa od boja i nijansi terakote. Otok je u ovo doba zaista poseban. Za melankolike idealan. Depresivne samo još pogura dublje preko ruba. Normalnost oboja u tugaljivost. Začahurenost. Osamljenost. Tek šta je uletila u svoj kalendarski termin, već je zatvorila sve porte. Nema otić s otoka. Nema doći.
Nebo i more zagospodare nepodnošljivom količinom olovnih nijansi. I onda to sivilo zalegne na Valu. Udomaći se. Roba na sušilu sva isprevrtana. Oko kuće borovih iglica, granja i šušnja do kolina. U moru pluta svega. Ko da je lanac butiga sve po osam. Redovito nestaje struje. Šterike uvijek u pripravnosti. Napunjen laptop i USB. Da Oliver dodatno unese vlagu u moje snove. I moje srce od sedam komada.
Čupam se i ne dam. Prkosim. Inatim. Uvijek ovo prođe. I dođe na moje. Veliko plavo oko. Na nebu. I moru. Bistrina koju tako volim. Protočnost. Beskrajnost. Do tada, hučim, bučim, lelujam u skladu s južinom. Stisla me u gabarite. Al u srcu ipak mekoća.
