morska iz dubina
utorak, 28.07.2020.
Po(sjeta)
Baš me mama iznenadila. Samo se pojavila na vratima. Dotjerana, uređena, vesela. A nisam je vidila već neko vrijeme. Zna ona tako iznenada banut. Pa se povući. Onda se opet nenadano sjurit do nas.
Pa di tako nenajavljena, kažem joj.
Tako je najslađe, ispalila je uz svoj zarazni osmjeh.
Al moji su već polijegali. Da ih budim ili ćete se ujutro grlit, ljubit?
I šta da ti sad dam da pojedeš? Kasno je. Ima u frižideru svega. Da ti nešto složim?
Nemoj, tako ti svega. Nisam gladna. Samo mi skuhaj kavu. Pravu tursku. Jaku. I sjedni da te vidim.
Baš sam se ustrepećala. Razveselila. Počela se prelivat od emocija i radosti da ćemo skupa provest koji dan. I napričat se. Pa sam je par puta stisla. Izgrlila. Izljubila. Cvrkutala sam ko navijena.
A voda za kavu nikako da uzavre. To na plinu inače ide u sekundu. Al ko za vraga, nikako. Dok sam palila veće kolo mislila sam kako mama izgleda super. U pripijenoj, zelenoj, satenskoj haljini na špaline, valovite crne kose, izgledala je ko s naslovnice. Očito je napravila rekonstrukciju dojke nakon mastektomije. Pa vidi se to. Al zašto mi nije javila? I, pobogu, izgleda 20 godina mlađe od mene.
Oću ti stavit malo mlijeka, pitala sam?
Nije odgovorila, pa sam ponovila malo glasnije.
Opet nije bilo odgovora.
I u trenu sam se urušila. Naglo okrenula. Vidjela prazan dnevni boravak. Za stolom nikoga. Samo ceduljica. A na njoj ispisano, u snovima je sve moguće.... volim te.
