morska iz dubina
nedjelja, 26.07.2020.
Mora mori
Hvala nebesima, danas je nedilja. Pa je susida Darka išla na jutarnju misu. I tako me oslobodila obiteljskih novotarija. Najprije ćakule. Pa marende u sedam ujutro. I travarice. Koju ona trgne sa zabačenom glavom. A sve pod izlikom da njen muž, uvaženi likar, kaže da je ova naša, domaća, čista likarija.
Ja sam u pravoj mori. Mora me mori. Tila bi prodat nekretninu. Jer mislim da je to dobro. Za mene i za my family. Sve sam posložila u glavi. Uključujući i budući život. Sve rasporedila u pretince.
Ali, mora me mori. Jer se pitam šta je to budući život? Kad zaokružim prvu rođendansku brojku sa šest, moram se nadat da neću bit pegula da me tako brzo sustignu još dvi šestice. Pa ko o vražjem poslu da me više nema. Korona nam je na pragu. Ali, kako smo mi jedno malo litnje misto, nema epidemiologa koji ulaze u trag kontaktima. Pa nam ostaje susidska, doušničko dojavna služba. To je naš 112. I tako saznajemo tko je i kad s kim bio. Onda nehotice doznamo šta triba. I još više šta ne triba.
Dakle, morim se s definicijom budućeg života. Uzimam u obzir modernu rič komorbiditet svega šta je u mene kronično. I šta bi se moglo sljubit s koronom. Pa mi to budući život pretvara u ni tamo, ni vamo. Pokušavam utrpat šta bi ja sve volila u veliko i dugoročno sutra. Al ka da je život jukabox? I onda nisam pametna. Iako jesam. I to šta mi se jedan čas čini da je dobro, već u drugi me urušava.
Je li pravo vrime za raspredat o budućem životu? Ja bi o sutra, pa onda pogubim i ovo sigurno danas.
Odgađam mozganje. Očito mi je mozak na malo dužoj pauzi. A i nedilja je. Zalažemo se za neradnu. Sutra ću o tome. Ili prekosutra.
