Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara
petak, 31.01.2020.
Obid
Foto: otočka
Od kako san u Vali, izgubila san pojam o vrimenu. U pravilu ni ne znan koji je dan. Meni je naprosto svaki dan dan. Bezimen. Dovoljno mi da je moj. Da mogu izvuć maksimum. I maksimumom uzvratiti.
Ni ne znan kad je vikend. U penziji san. Šta bi mi sad vikend triba značit? Društveni život, možda? Kino mi teraca. Teatar u kući. Stipe u gostima. Iman i više nego mi triba.
ON prati sve. Dane, tjedne, misece. Naročito vikende. Sa uvik istin pitanjen. A šta ćemo u nedilju za obid? Reka bi čovik da druge dane u tjednu ništa ne jidemo. Al njemu je nedilja još uvik ostavila trag. Ka da smo zaposleni. Da smo za stolon sa dicon. Da svi u isto vrime brboćemo. Da svak svakoga sluša. Više ne sluša.
Onda ja kolutan očima. Gestikuliran rukama. Šta nedilja? Bit će obid kaki bude.
Eeeee, samo da ne bude "obični."
Pa onda rasprava o tome šta je obični ili posebni nema smisla.
Kad sve znan. I ne znala za ovoliko godina s njin.
Za sutra dogovorena pašticada. Naravno, domaći njoki. Nikako kupovni. A da mi je samo znat kad smo ih i kupili?
Starome ionako svejedno. Strikan već prede. To mu je very nice. Neka mu trakica od cukra pokazuje 15. ON zadovoljan. Past će popodne trčanje da napravi mista za sutra.
I tako vrime, kod nas, teče li teče.
srijeda, 29.01.2020.
Prije i poslije
Foto: otočka
Prije je bilo prije. Kakvo god da je bilo, bilo je. Završilo.
Padala. Rasla. Stagnirala. Propinjala. Trpila.
Naprosto život.
Izabrala odgovornost u zamjenu za život u Gradu.
Greška ili ne, o tome će sudac Vrijeme.
Došla u Valu.
Bajka i zamka.
Dobila na pladnju najljepši dio ove planete. A oduzela si društveni aspekt vlastitog života.
Nas troje i nitko više.
Pročitala milijun knjiga. Crtala. Slušala glazbu. Upoznavala biljke. Družila se s nebom. Zvijezdama. Morem. Suncem. Borovima.
Šetala miljama.
I onda se dogodio blog.
Ko novorođenče, pepav. U povojima.
Nisam znala ni šta, ni kako. Još učim.
Osjetila silnu radost u srcu. Osjećaj pripadanja. Vezanost.
Dijeljenje sebe. Prihvaćanje srodnih.
Virtualni, al živi svijet.
S radošću ga otvaram.
Pišem.
Čitam.
Upoznajem. Prepoznajem.
S tugom zatvaram.
Kad vidim da ima još puno onih koji bi radije vodili rat umjesto ljubav.
Al, ko što rekoh.
Život je to.
ponedjeljak, 27.01.2020.
Ta divna stvorenja
Roki
Posvuduša
Bela
Često su ljudi monstrumi. Pa kažemo da su ko životinje. Onda me zaboli duša. Jer vrijeđamo ta divna stvorenja. Oplemenila su nam život. Ponekad nije bilo lako. Mijenjali planove. Jer i ljubimac ide na put. Ili ne idemo uopće.
Voliš, ili ne voliš?
Volimo.
Nedvojbeno.
Roki. Osma godina. Drugi pas nakon retriverice.
Mace posvuduše. Ko bi ih izbrojao.
Bela. Pored živih vlasnika, odabrala me.
Jedva je odvuku na noćenje u njihovu kuću.
Neopisiva ljubav se tu rodila.
Dočekuju nas veselo. Traže malo. Dobivaju puno.
Primamo obilje. Ta bezuvjetnost je neprocjenjiva.
Titra u srcu.
Ljubav je dvosmjerna.
Daješ i primaš.
nedjelja, 26.01.2020.
Oće, neće?!
Foto: otočka
Posli dugo dana ponovo oblačno.
Negdi iz pravca Lastova čuje se potmula grmljavina.
Ako nevrime dođe ovdi, nestat će struje.
To je pravilo.
A onda ništa od gledanja utakmice.
ON je već u predinfarkntnon.
Pa bi volila da i nestane.
Jer ovako divljeg bi moglo strefit.
A vata i njega viroza.
Dobro nas je Strikan darovao.
Starog, mene i Njega.
Very good.
subota, 25.01.2020.
Katastrofičar
Foto: otočka
Zalegla. Ako se tako može reći. Suze u potocima. Nos začepljen. Grlo grebe. Fibra.
Nisan od ležanja. Pa uru prilegnen i dižen se. U dnevnon je ionako hot dog.
Iman grizodušje jer odbrojavam dane kad će Strikan otić.
Jesan li zločesta preko mire? Možda da.
Teško se nosin s tin propitivanjima.
Volin osjećat mir u duši.
Volin pomoć kad god mogu. Volin popričat.
A nemirna san. Osjećan grč u želucu. Nelagodu za stolon.
Striko se ne gasi.
Katastrofičar.
Preko svake razumne mire. Po cile dane na tabletu samo o korona virusu. Priprema se da nakupuje brdo spize i da napravimo rezerve. I nema mire u tome. Kopa po ljekovima za jačanje imuniteta. Unosi mi užasan nemir.
Stalno prebrojava mrtve. Oboljele. I di je sve virus umaka.
Ako nije korona virus, onda su neke druge katastrofe po svitu. Samo take stvari gleda. I ima ih silnu potribu diliti s nama. Stari ionako ne čuje. Pa smo nagrabusili ON i ja.
ON se, kad god stigne, povuče u sobu. Gledat rukomet, Barcelonu, šta li već, pa zapravo nagrabusin ja. Presjecam kad god mogu. Da ne budem pregreza. Okrećem teme. Al, u njemu stanuje strah.
Objašnjavam da će bit šta ima bit. Al, ne miri se s tin.
Dobivan opsežne informacije kakve maske kupiti. I kako od kuće napravit karantenu.
Ne smin bit pri kraju živaca. Moran još izdurat 24 dana.
Ne mogu reći da mi je svejedno. Ljudi umiru. Može bit svega i svačega.
Ali, ja naprosto nisan tip od panike.
Od nečega moran umrit. Al važnije mi kako živit.
On se boji smrti, a ja se ne bojin života.
Ne bojin se ni smrti.
Prihvaćanje je ključ.
A on se pogubija u životu. U razmišljanju, U socijalizaciji.
Prehlada me cilu začepila. Al nije uši, benti prehladu.
četvrtak, 23.01.2020.
Stipe u gostima
Foto:otočka
Rano zorom odma u prizemlje. Trka. Vidit kako je Stari. Šta je s fibron.
Pada.
Fala nebesima, ide sve kako triba. Bit će on za koji dan noviji nego je bija.
Bonaca se jutros podastrla u svojoj lipoti. Po buri sve kristalno. Modrulja teška. Na nebu. Na moru.
Zrak štipa. Al pogled liči.
Napunila baterije na tek izlazeće sunce, pa krenula sveobuhvatit još jedan poklon-dan.
Vidin kako se vrime provedeno u Vali uvuklo u krvotok.
Mir oko mene.
Mir u meni.
Prestala san bit zakon spojenih posuda.
Iznivelalo se.
Napokon.
Ne ide to priko noći.
Nestrpjenje ne ubrzava.
Samo usklađivanje i osluškivanje.
Priroda diše.
Triba uvatit njenu tercu na tišinu.
Pa postaneš Jedno.
Po Bellu sinoć došla vlasnica. Neugodno joj. Rade do kasna po mistima škoja. Ne mogu je odvest na posal, a bi. Ne vole je ni zatvorit u kuću.
A ona bidna pobigla od straja.
Puno se mina ispali u danu. To je ka 100 mega petardi pasu na uvo.
I tako je našla svoje zamjenske.
Vlasnici jutros na posal, a Bela kod nas. Lipo joj. Ima društvo.
A bome iman i ja.
Sve mi se čini da Bella miriše na Stipu u gostima.
A ja još moran raščistit stvari sa Strikanon.
On je pravo ozbiljan kandidat za Stipu.
Ali i ja san kandidatkinja za tron Nirvane.
Pa ćemo vidi šta novi dani u Valu nose.
P.S.
Lastavice, hvala ti na postu o meni.
Hvala svima na lipin ričima.
Taklo me.
Istinski me taklo.
Al ja nisan od žena šta plaču.
Ja to konpenziran.
Pa ću se ostat na teraci divit velikodušnon danu koji spaja srodne duše.
Neka su miljama daleko.
Duša je ionako nedjeljiva.
srijeda, 22.01.2020.
Bella
Foto: otočka
Stari u fibri. A on meni da je nema. Da ništa ne osjeća. A ono 39.6°.
Potrpala ga u krevet. Paracetamoli, kapi za nos, čajevi.
Vidit ćemo za dalje. Šta god mu kažen, sve sluša. I stalno zahvaljuje.
Anđele moj, fala ti na svemu. To me ljuti. Al, on ne odustaje od mantranja istog.
Strikanu sredila da dobije tablete za šećer. Koje je zaboravija na Filipinima. Omeja ga vulkan.
Izmirila mu i velik tlak, pa mu i za to dogovorila likara u Selu. Sve veze i vezice.
A osiguranja, pametnica, nema. Putuje po svitu nadajući se da mu neće bit ništa. Toliko o odgovornosti starog čovika. Šta manja kod njega, to veća kod mene. Saniran i gasin di i kako stignen.
Sređujen mu hrvatske dokumente. Di taknen, ka da san ugacala u govno. Ispušteno slovo u imenu, krivi datum rođenja, zagubljeni papiri.
Zove rodica i pita, jel ti sve dopizdilo?
Kažen joj, nije. Molin Boga da mi da dovoljno snage da pomognen. I dovoljno od svoje ljubavi, da sve šta radin, radin i ja s ljubavlju. Nije mi teško. To šta mi je žaj, drugi je par postola.
Susidova Bela, uzeta iz azila, po cile dane sama. Gazde rade u Selu. Dolaze tek navečer. Danas došetala do kuće i neće da se makne. Inače vrlo poslušna. Rado šeta s nama. Al kad rečemo, ajde doma, ode. Danas, nikako.
Zalegla na prag od Starog i ne mrda. Cila se tresla i stalno me dirala šapon po ruci. Utirala je u vanjski banj. Ostavila odškrinuta vrata. Stavila joj tapetić. Pokrila je dekicon. A ona me ljubi li ljubi.
Nedaleko se gradi nova kuća. Minaju. Bit će se bidna pripala. Zna beštija ko će je prigrlit.
Bome mi ovih dana nije dosadno.
Pune ruke posla.
Puna glava obaveza.
Ništa za mene.
Sve za druge.
Kad bolje skontan, to je bingo.
Samo triba skužit tu veličinu.
utorak, 21.01.2020.
Taki dan
Foto: otočka
Nastupio dan prelivanja emocija. Stari ne skida pogled s mene. Bodu me njegove zelene oči iz svih kantuna kuće. Ponekad dozvolim susret. Izbjegavam. Štitim se.
Strikan unio živost u Valu. U dom. Vidim, teško diše. Šećer mu velik. Još jedan na brigu i skrb. Uvodim dijetu, šetnje. Strogoću i disciplinu. Žao mi tog samačkog života. Promašenog.
Mačkoboj u punom jeku. Orkestralno mijaukanje bez prestanka. Moji omiljeni ranjeni, krvavi, šepaju. Saniram koliko daju. Hranim koliko pitaju.
Mala rodica u karcinomu. Ljeta 30. Sve šta je u medicini moglo zakazat, palo je na njoj. Tihujem.
Emocije me preplavljuju. Žao mi svih. Idem od jednog do drugog. Grlim u mislima. S gardom jače nego li jesam. Sve mi prolazi. Čujem, kako je jaka.
Da imam vilinski prah Stari bi bio u kaiću. Na panuli. S parangalom. Mrižama.
Strikan bi bio skudren u svom domu. U zajedništvu sa dobrom ženom. Takvu mirita.
Mace bi pristojno ljubovale. I ne bi mi dolazile na prag ko s fronta.
A Marta, Marta bi krojila planove svoga života.
Ovako život prekraja nju.
Gledam u nebo i tražim odgovore.
Tamo samo plavetnilo u svojoj beskrajnoj mističnosti.
Tražim odgovor u raciu. Ne prihvaća ga.
Sa srcem ne komuniciram.
Izdaje me.
Tjera na suze.
Al ne dam!
ponedjeljak, 20.01.2020.
Ne znam
Foto: otočka
Ovih dana ON vrime uglavnom provodi u sobi.
Europsko rukometno je u epicentru.
Bivši rukometaš, uvik rukometaš.
Temperamentno praćenje utakmica ga je odvelo u karantenu.
Ima svoj mir. Plazmu. Sobu. Može se svađat sa televizijon do mile volje.
I tako, pametnom dislokacijon i ja iman svoj mir.
Sinoć odlučila pogledat film.
Po drugi put.
Zavrjeđuje.
U po filma se oglasio Stari. Pa mi smo to gledali prije par dana zajedno.
Gledam ispitivački i ne znam šali li se. Ili, možda, ne.
Ali, bio je ozbiljan.
Pokušala sam mu objasnit da smo taj film ON i ja gledali 80.-tih. I nikad više. Da ga sigurno nismo gledali ovih dana. Nikako zajedno. I da nije bio na programu niti jednog kanala.
Osim vijesti, National Geografica, History i većinski CMC-a, Stari ništa drugo ni ne gleda.
Bio je tvrdoglavo neumoljiv.
Tražio je potvrdu svojih tvrdnji i od Njega. Na žalost, nije je mogao dobit.
A onda se uhvatio za glavu i glasno ponavljao, to nije moguće, to nije moguće.
Šta se s mojom glavom događa?
Bilo je već manjih propusta u pamćenju. Ovaj je bio pozamašniji.
I pogled iz očiju mi je bio pomalo stran.
Uhvatila me nelagoda.
Počinje li se klupko odmotavati?
Ili zapetljavati?
Danas za ručkom prisutno odsutan.
Ja prisutno prisutna.
Nadgledam. Kontroliram.
Radari mi izoštreni.
Stalno traži moj pogled.
Ne znam je li to zbog nesigurnosti u sebe.
Ili sigurnosti u mene.
Resetiram se na nove postavke.
Idemo dalje.
subota, 18.01.2020.
31
Foto:otočka
Ou, this is very good, rekao je Strikan nakon obilnog obida od domaće juve s griz njokicama, slasne musake i salate.
Pa urmašica i kave na kraju.
Kad malo boje promislin, nadoveza se, ja ću prodat house in Australia i doselit ovdi.
Meni će sa tebon i Njim bit zajedno very nice.
Starome je naglo udrilo crvenilo u facu.
ON ju je složija do neprepoznatljivosti.
A ja sam prpošno odgovorila, this is ok.
Kad OK može Fani Čapalija na izboru za miss, što ne bi mogla i ja u Vali.
Stari, koji inače ne čuje, se naglo uspravija na stolici.
ON je problidija.
A ja, prepuna adrenalinske zabave, samo sam se umilo osmjehnula i rekla, pa mi smo obitelj, zašto ne.
Kad je bal, nek je maskenbal.
Strikan se na moje riči ozarija.
Na tren se diga sa stola, spustija u prizemlje, di san ga smistila, i vratija se s keson.
Ono šta nije da u prvon poklon điru nastavija je sad.
This is koala for you. Only for you.
Dobila plišanca.
Vrlo prikladno za ženu mojih godina.
Pa paket kemijskih olovaka.
Električnu četkicu za zube.
Rukavice od latexa.
Laštike za vezat kosu.
Majcu XXXL sa fluorescentnin klokanom.
Dvi kuhinjske krpe sa slikon australskog kontinenta i tiskanin kalendarom iz 2018.
I plastičnu boršu za spizu.
A ja pristojna. Tako me odgojilo. Na sve rekla, fala. Stvarno nisi triba.
Nastavilo se u tonu usporedbe cijena spize tamo i vamo.
Ja san ispod stola brojala na prste.
Vraća se nazad 19.02.
Iman još izdurat 31 dan.
A, Bože, pomozi.
četvrtak, 16.01.2020.
Vratija se strikan!!!
Foto: otočka
Stiga strikan. From Australia. Brat od Starog.
Sad iman dva Stara. Osandeset. I osandesetipet.
Otiša iz Sela posli Drugog svjetskog. Kad je otišlo preko dvi ijade ljudi trbuhon za kruvon.
Snaša se on. I baba i dida se snašli. I još jedan brat. I teta.
Svi su stali na noge. Radili teško i zaradili. Australia in prvi dom.
Ovo ovdi teška nostalgija.
Sad je ovdi na holidays.
U dva dana pucan po šavovima.
Stari gluv. Strikan nagluv.
Kad pričaju ka da je svađa na pomolu. Čaše zveče.
Uz to i televizija do kraja.
ON koluta očima.
Ja želucen.
Ovako će bit misec dana.
Žaj mi napravit harakiri. Nisan još za otpad. Iman ja još puno za dat urbi et orbi.
Obnavljan engleski. Strikan otočki.
A onda je počeja izvlačit poklone: gulilica za kumpire, nož za filete, špatula za kajganu, satovi iz Bangkoka di je kilo pet dolori, baterije za svašta, žilete za brijanje, lampadina za po noći i neki teniski reket za vatat mušice i komarce. Lipo nas je opremija.
Reka je da lipo kuvan. Jer je on samac. Pa se zaželija domaće spize. Naniza je šta bi sve.
Ja samo kliman glavon. Ionako san rođena da ispunjavan želje. Ono, ka đuboks. Samo gratis.
A on će za par dana prominit dolore. Da neka mu nađen dobar tečaj. Ka da san guverner. Pa ga ja određujen.
I tako, vidin, bit će to jedan lipi misec.
Sutra ću zvat likarušu da mi pusti na recept normabele. Ne za mene. Ja ću činit fintu da je u Valu doša teatar u gostima.
Al ON mi je sumnjiv.
Malo je maka.
Ka da je proguca kaktus.
srijeda, 15.01.2020.
Formula 1
Foto: otočka
Vratija se Stari iz Sela. Otiša nalit benzinu. Još uvik vozi.
A moji stresovi ne prestaju. Čin sidne u auto, ja se zgrčin.
Ali šta da radin?
Na 80-ti rođendan mu je istekla vozačka.
Otiša produžit i vratija se sritan.
Pokazuje novu. Neka budala mu produžila do 90.-og rođendana.
Bez obaveze pregleda ili bilo čega sličnog.
Od tada je prošlo pet godina.
Kaže mi, gužva je na cesti. Ogromna. Iza njega 20 auta. A, muko moja.
Problem je u autima iza njega. Ne u njemu.
I ako mu pokušam zadirat u ostvarena prava, ja san neprijatelj. A sustav prijatelj.
Rijetki slučaj u realnom životu. Al, eto ga.
Vozi stalno u prvoj. Kad se siti i u drugoj. Druge brzine ne postoje.
Na skretanju ne daje žmigavac. Staje nasrid ceste kad god mu prostamol pita.
A pita često.
Kod nas u Vali nije problem. Nema se s kime mimoić.
Al kad ide u Misto, bojin se za sve druge. I njega.
Čuje slabo. Vidi dobro. Razumi ovisno o tome šta čuje.
I ne da svoja prava.
Koliko god da me voli. Koliko god da san u pravu. Koliko god da podastiren argumente.
On ima carta canta!!!
Ladin živce na teraci.
Suton je.
Utiha.
Čekan da se po zakonu spojenih posuda iznivelamo Vala i ja.
Ovdi je čarobnjaštvo na djelu.
Sve je moguće.
nedjelja, 12.01.2020.
Nedilja
Foto: otočka
Nedilja se probudila u blještavilu sunca. Okupana bistroćon mora.
I dobro pozicionirana u srcu i glavi.
Sa željon da od nje uzmemo sve šta daje.
Doručak, kava, šetnja.
Prebiranje po komičnin stranama naših života.
Pjevušenje. Ruganje. Smijanje. Pa onda sve iznova.
Sunce mađioničar. Predozira nas svitlošću. Punimo se ka da smo solarne ćelije. Rastapamo se od ode životu. Oko nas sve buja. Raslinja ka u prašumi. Cvrkut ptica u najavi preuranjenog proljeća.
I krik galeba koji levitira nad morem.
Sve kao da je stalo u trenu. Raskalašenost lipote koja se šepuri i brboće nam na uho, ovako izgleda Izvor. Izvor, kojeg ljudska pohota za sticanjen još nije pokorila.
More iluzionist. Uzvraća obiljen lipote. Ljeska se i poigrava mameći nas u svoje skute.
Uskoro, obećavan mu. Uskoro.
Mini obitelj na okupu.
Još uvik obitelj.
Još uvik zajedno.
Jedna lipa nedilja.
petak, 10.01.2020.
Eutanazija
Foto: otočka
U ove dane, s velikom tugom, sjetim se mame. I agonije. Započete u siječnju, prije punih šest godina.
Po Božiću me zvala iz Vale. Sretna. Svi nalazi su dobro.
Po Novoj, da se ne osjeća dobro.
Došla je hitno u Split. Nalaz, terminalna faza. Galopirajućeg monstruma.
Dva je pobijedila.
Treći se otrgao.
Najsnažnija žena odgojila je snažnu. Uslijedili su dani prešutnog nadmetanja u veleslalomu emocija.
Brdu nježnosti.
Bez susreta očiju.
To smo izbjegavale.
Do zadnjeg.
Bio je to bastion kojeg nismo smjele narušit.
Da se obje ne urušimo.
I poštivale smo.
Iscrpljujuće i besmislene kemoterapije za neizlječivu dijagnozu. Zbog protokola.
Svakim danom je sve više odlazila u bezdan.
Dani muke nezaboravni.
Sjedila bi uz nju od 7 ujutro do kasnih večernjih sati.
I bila bezgranično ljuta.
Zašto eutanazija nije dozvoljena?
Neizdržljiva bol i patnja su se sljubile ko urotnice.
Čemu to?
U pitanju su dani. Ili sati.
Zašto ne možemo humano otići?
Uz vlastiti pristanak.
Ako smo prisebni, možemo ga dati kada poželimo.
Kada nepodnošljivost boli probije sve granice ljudskosti.
Možemo pristanak i deponirati. Onda, kada smo posve zdravi.
Da se nađe kada se okolnosti života nesretno poslože.
Voljela bih znati da imam tu mogućnost.
U medicinski indiciranoj situaciji.
Ako sam se cijeli život trudila živjet dostojanstveno, zašto ne bi mogla tako i otići?
Zašto je ova tema u zoni sumraka?
četvrtak, 09.01.2020.
Zlo na naplati?
Foto: otočka
Nas dvoje, s Rokijen, u ranojutarnjoj šetnji. Razbistrit misli. Udahnut najčišće šta postoji. Sveobuhvatit pogledon neviđeno od kreacije. I iznova se divit.
Ravnomjerni nam koraci u tišini. Mi smo hodajuća meditacija.
Mobitel zaprljuće. Rodica iz Sela. Ona šta ne zna za zarez. Šta može pričat do iznemoglosti.
Istresla mi sve novosti iz obitelji i šire. I usput podastrla stav kako se sve u životu vraća.
Susida joj nepokretna. Na pelenama. Udala se za udovca koji je imao sina. I bila zločesta prema njemu. Maltretirala ga. Na njega se stalno žalila mužu. Odnosi posve narušeni. I nakon maturalca, dijete se objesilo. Nedugo nakon toga i muž joj umro.
Susida ostala sama. Bogata. A uskoro od bolesti i nepokretna. Ima sve, a nema ništa.
Pa krene na drugi slučaj.
Frizerka iz mista ima dvi prekrasne ćeri. Još napomene kako mi je pokojna mater išla u nje na frizuru. Mlađa joj ćer završila u Splitu ekonomiju. Sritno se udala. I neton po vinčanju dobila multiplu.
Eee, kaže rodica. Njen otac je iša sa mnon u osnovnu. I bija je zločest. Stalno je skupja mačke, a naročito one male, zaveziva bi ih za vrata od štale i gađa pikadon.
Tu mi je već bilo premučno. Rekla joj da to ne mogu slušat.
Al ona je ka bujica. Ka bager na nizbrdici. Morala je zaključit kako se svako zlo u životu kažnjava. Nekad na onome ko je počinitelj, nekad na najbližima i najdražima.
Nas dvoje nastavili u tišini. Mene posve kontaminiralo pa san premučala razgovor. Kad je meni naškodilo zašto bi i ON nadrapao. Samo me pogledao ispod šilterice i promrmljao, blažena kuća koja je nema. Mislija je na moju rodicu. Koja je ka bujica.
A je se cijeli dan propitujem, dolazi li baš svako zlo na naplatu?
I je li pošteno da strada ni kriv, ni dužan?
Samo zato da bi se neki karmički ciklus zatvorio ili naplatio.
utorak, 07.01.2020.
Crna noć
Foto: otočka
Dođe dan nad koji se nadvije noć. Pa nalegne svom težinom. Neda disati. Opor i odbojan. Izaziva mučninu. Ne možeš ga ispljunut. Ne možeš ga probavit. Ne možeš ništa, doli ga odtihovat. Suze u potocima. Ali suhe. Presuhe. Pa deru ždrijelo vraćajući se unazad. Hrapave i oštrih bridova. Razdiru utrobu. A pogled ko laser zraka. Samo reže u smjeru kretanja.
Videći sve. Nevideći išta.
A tako bi htjela pomoći.
Samo kada bi znala kako.
nedjelja, 05.01.2020.
Monstrumi
Foto i članak: 24 sata
Koji je to okidač u ljudima koji ih goni da žive kao monstrumi?
Ne kao.
Oni jesu monstrumi.
Zašto na naslovnicama ne budu tiskane fotografije počinitelja ovoga i drugih zlodjela sa njihovim punim imenom i prezimenom?
I velikim upozorenjem:
Ovo je ubojica iz vašeg susjedstva!
Ovo je zadnje smeće koje trebate izbjegavati u velikom luku!
Ovo je gnjida koja nije dostojna života!
Oprez! Ovaj čovjek je opasan!
Kontaminiran je Zlom i ne družite se s njim!
On nije bolestan. On je Zao!
I onda u meni progovara glas koji traži satisfakciju. Ne glas struke. Zaobilazim je. Jer struka ovo kažnjava minorno. Sa zastarjelim zakonom. Koji kazne još razrezuje u njemačkim markama.
Oko za oko. Zub za zub.
Novinari, vi imate veliku silu u svojim rukama!
Prokazujte ovakve ljude kako se priliči uređenom društvu.
Stigmatizirajte ih.
Neka se zna tko su.
Neka znaju da su pošast koja zavrjeđuje osudu.
Neka znaju da su doseglo dno.
I neka se valjaju u kaljuži vlastitog izmeta jer ništa bolje ne zavrjeđuju.
petak, 03.01.2020.
Nema nerviranja!!!
Foto: otočka
Čak i u Vali je teško ne biti uključen u makljažu zvanu izbori.
Osin Starog i Njega, televizija još jedina priča sa mnon.
Tila bi komentirat, prepirat se, argumentirat. A od ovo dvoje ukućana, nijedan za to raspoložen.
Stari sve ionako čuje polovično i izobličeno. Pa u skladu s time i daje odgovore. Tipa, ja u kupe, on obavezno u špade.
A Njemu je pun k... politike i pretakanja iz šupjeg u prazno.
Pa se onda televizija i ja propinjemo i nadglasavamo.
Ka dvi pametne.
Na kraju odgledanog, jedino mi se čini da je slogan za oba kandidata:
"glasajte za mene, meni će bit bolje, a vama ionako isto!"
Bez potribe se nerviran. Ka da će mi penzija bit veća od postotka nerviranja.
Ja san ovdi u kući, između ostalih funkcija, i predcjednica sveukupnog Nadzornog odbora.
Bome, sveukupno nadgledan, ispravjan, kuvan, nabavjan, planiran. Prihodi i rashodi u mojoj nadležnosti. Nikad u blokadi. Nikad u stečaju. Nikad ovršeni. A za dobro obavjen posal dobivan uglavnon glavobolju.
Moga me slučajno dopast koji drugi Nadzorni?!
Vani dere tramontana.
Neka dere.
I ja danas ronzan.
Lipo se uskladila s vitron.
Nema večeras gledanja.
A do sutra ću se i ja uzbonacat.
srijeda, 01.01.2020.
01.01.2020.
foto: otočka
Jutro osvanulo okupano suncem. Bonaca. Toplo.
Ni trena dvojili.
Krenili makadamom. Južnim padinama naše vale. Pa sve dok nan pita.
Nigdi nikoga.
Veličanstvena Tišina. Gusta borova šuma. Najbistrije nebo. I plavetno, kristalno more.
Samo poneki krik galeba kao dah života.
Preplavio me val beskrajne zahvalnosti. Jesmo li uopće živi? Jesmo li na zemlji?
Ili je ovaj ushit srca i stapanje s okruženjem nebeski dar prepoznavanja veličanstvene Jednote s Kreatorom.
Hodamo začarani. A u mislima ponavljam:
"Pozdravljam te, zelena šumo, velika.
Pozdravljam te u ovo jutro mirisno,
Kad se granje po teškom rosom savija
Blistajući na sunčanoj svjetlosti.
Korijenje tvoje crnu zemlju sapinje,
A stabla stoje čvrsto kao divovi.
O, šumo, zelena šumo!
Ja volim miris tvojih cvjetova,
I šuštanje lišća na granama.
O, kako volim tvoje hladne izvore,
I mahovinu, i bilje, i košute.
Volim te kao majku, šumo.
Tebe i tvoje ptice."
Kako volim ovo sada i ovdi. Upijam tren kao neponovljivost. Shvaćam je kao nebesku milost.
Dar. Spoznaju.
Koja putuje sa mnom.
Ovdi.
A jednom i tamo.
| < | siječanj, 2020 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Svibanj 2020 (1)
Travanj 2020 (12)
Ožujak 2020 (25)
Veljača 2020 (15)
Siječanj 2020 (19)
Prosinac 2019 (7)
Studeni 2019 (16)
Listopad 2019 (15)
Kolovoz 2019 (13)
Srpanj 2019 (2)
Svibanj 2019 (8)
Travanj 2019 (16)
Ožujak 2019 (11)
Veljača 2019 (7)
Siječanj 2019 (13)
Prosinac 2018 (15)
Studeni 2018 (4)
Listopad 2018 (7)
Rujan 2018 (18)
Kolovoz 2018 (7)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv