Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 31.01.2020.

Obid


Foto: otočka


Od kako san u Vali, izgubila san pojam o vrimenu. U pravilu ni ne znan koji je dan. Meni je naprosto svaki dan dan. Bezimen. Dovoljno mi da je moj. Da mogu izvuć maksimum. I maksimumom uzvratiti.
Ni ne znan kad je vikend. U penziji san. Šta bi mi sad vikend triba značit? Društveni život, možda? Kino mi teraca. Teatar u kući. Stipe u gostima. Iman i više nego mi triba.

ON prati sve. Dane, tjedne, misece. Naročito vikende. Sa uvik istin pitanjen. A šta ćemo u nedilju za obid? Reka bi čovik da druge dane u tjednu ništa ne jidemo. Al njemu je nedilja još uvik ostavila trag. Ka da smo zaposleni. Da smo za stolon sa dicon. Da svi u isto vrime brboćemo. Da svak svakoga sluša. Više ne sluša.

Onda ja kolutan očima. Gestikuliran rukama. Šta nedilja? Bit će obid kaki bude.
Eeeee, samo da ne bude "obični."
Pa onda rasprava o tome šta je obični ili posebni nema smisla.
Kad sve znan. I ne znala za ovoliko godina s njin.

Za sutra dogovorena pašticada. Naravno, domaći njoki. Nikako kupovni. A da mi je samo znat kad smo ih i kupili?

Starome ionako svejedno. Strikan već prede. To mu je very nice. Neka mu trakica od cukra pokazuje 15. ON zadovoljan. Past će popodne trčanje da napravi mista za sutra.
I tako vrime, kod nas, teče li teče.

31.01.2020. u 14:39 • 33 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.