Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

utorak, 21.01.2020.

Taki dan


Foto: otočka

Nastupio dan prelivanja emocija. Stari ne skida pogled s mene. Bodu me njegove zelene oči iz svih kantuna kuće. Ponekad dozvolim susret. Izbjegavam. Štitim se.

Strikan unio živost u Valu. U dom. Vidim, teško diše. Šećer mu velik. Još jedan na brigu i skrb. Uvodim dijetu, šetnje. Strogoću i disciplinu. Žao mi tog samačkog života. Promašenog.

Mačkoboj u punom jeku. Orkestralno mijaukanje bez prestanka. Moji omiljeni ranjeni, krvavi, šepaju. Saniram koliko daju. Hranim koliko pitaju.

Mala rodica u karcinomu. Ljeta 30. Sve šta je u medicini moglo zakazat, palo je na njoj. Tihujem.

Emocije me preplavljuju. Žao mi svih. Idem od jednog do drugog. Grlim u mislima. S gardom jače nego li jesam. Sve mi prolazi. Čujem, kako je jaka.

Da imam vilinski prah Stari bi bio u kaiću. Na panuli. S parangalom. Mrižama.
Strikan bi bio skudren u svom domu. U zajedništvu sa dobrom ženom. Takvu mirita.
Mace bi pristojno ljubovale. I ne bi mi dolazile na prag ko s fronta.
A Marta, Marta bi krojila planove svoga života.
Ovako život prekraja nju.

Gledam u nebo i tražim odgovore.
Tamo samo plavetnilo u svojoj beskrajnoj mističnosti.
Tražim odgovor u raciu. Ne prihvaća ga.
Sa srcem ne komuniciram.
Izdaje me.
Tjera na suze.
Al ne dam!

21.01.2020. u 14:32 • 32 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.