Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 20.01.2020.

Ne znam


Foto: otočka

Ovih dana ON vrime uglavnom provodi u sobi.
Europsko rukometno je u epicentru.
Bivši rukometaš, uvik rukometaš.
Temperamentno praćenje utakmica ga je odvelo u karantenu.
Ima svoj mir. Plazmu. Sobu. Može se svađat sa televizijon do mile volje.
I tako, pametnom dislokacijon i ja iman svoj mir.

Sinoć odlučila pogledat film.
Po drugi put.
Zavrjeđuje.
U po filma se oglasio Stari. Pa mi smo to gledali prije par dana zajedno.
Gledam ispitivački i ne znam šali li se. Ili, možda, ne.
Ali, bio je ozbiljan.
Pokušala sam mu objasnit da smo taj film ON i ja gledali 80.-tih. I nikad više. Da ga sigurno nismo gledali ovih dana. Nikako zajedno. I da nije bio na programu niti jednog kanala.
Osim vijesti, National Geografica, History i većinski CMC-a, Stari ništa drugo ni ne gleda.
Bio je tvrdoglavo neumoljiv.
Tražio je potvrdu svojih tvrdnji i od Njega. Na žalost, nije je mogao dobit.
A onda se uhvatio za glavu i glasno ponavljao, to nije moguće, to nije moguće.
Šta se s mojom glavom događa?

Bilo je već manjih propusta u pamćenju. Ovaj je bio pozamašniji.
I pogled iz očiju mi je bio pomalo stran.
Uhvatila me nelagoda.
Počinje li se klupko odmotavati?
Ili zapetljavati?

Danas za ručkom prisutno odsutan.
Ja prisutno prisutna.
Nadgledam. Kontroliram.
Radari mi izoštreni.
Stalno traži moj pogled.
Ne znam je li to zbog nesigurnosti u sebe.
Ili sigurnosti u mene.
Resetiram se na nove postavke.
Idemo dalje.

20.01.2020. u 14:58 • 31 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.