Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

srijeda, 22.01.2020.

Bella


Foto: otočka

Stari u fibri. A on meni da je nema. Da ništa ne osjeća. A ono 39.6°.
Potrpala ga u krevet. Paracetamoli, kapi za nos, čajevi.
Vidit ćemo za dalje. Šta god mu kažen, sve sluša. I stalno zahvaljuje.
Anđele moj, fala ti na svemu. To me ljuti. Al, on ne odustaje od mantranja istog.

Strikanu sredila da dobije tablete za šećer. Koje je zaboravija na Filipinima. Omeja ga vulkan.
Izmirila mu i velik tlak, pa mu i za to dogovorila likara u Selu. Sve veze i vezice.
A osiguranja, pametnica, nema. Putuje po svitu nadajući se da mu neće bit ništa. Toliko o odgovornosti starog čovika. Šta manja kod njega, to veća kod mene. Saniran i gasin di i kako stignen.
Sređujen mu hrvatske dokumente. Di taknen, ka da san ugacala u govno. Ispušteno slovo u imenu, krivi datum rođenja, zagubljeni papiri.

Zove rodica i pita, jel ti sve dopizdilo?
Kažen joj, nije. Molin Boga da mi da dovoljno snage da pomognen. I dovoljno od svoje ljubavi, da sve šta radin, radin i ja s ljubavlju. Nije mi teško. To šta mi je žaj, drugi je par postola.

Susidova Bela, uzeta iz azila, po cile dane sama. Gazde rade u Selu. Dolaze tek navečer. Danas došetala do kuće i neće da se makne. Inače vrlo poslušna. Rado šeta s nama. Al kad rečemo, ajde doma, ode. Danas, nikako.
Zalegla na prag od Starog i ne mrda. Cila se tresla i stalno me dirala šapon po ruci. Utirala je u vanjski banj. Ostavila odškrinuta vrata. Stavila joj tapetić. Pokrila je dekicon. A ona me ljubi li ljubi.
Nedaleko se gradi nova kuća. Minaju. Bit će se bidna pripala. Zna beštija ko će je prigrlit.

Bome mi ovih dana nije dosadno.
Pune ruke posla.
Puna glava obaveza.
Ništa za mene.
Sve za druge.
Kad bolje skontan, to je bingo.
Samo triba skužit tu veličinu.

22.01.2020. u 14:49 • 30 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.