Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 31.10.2019.

U spomen



Svima koje sam volila, a više nisu sa mnom.
Mojim tugama i mojim radostima.
Počivajte u miru.
U svjetlu mojih misli i svjetlu moje ljubavi.
Volim vas.

31.10.2019. u 15:20 • 7 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 30.10.2019.

ON


foto: otočka, ulje na platnu

Svaki dan iden na terapiju za rame.
Pomalo mi dodijalo dizat se u 6. I učinit tamo vamo 20 kilometara.
Već mogu sama vozit. Al ON ne da. Kaže, u dobru i u zlu zajedno.
Kaže i da nan to dođe ka izlet iz Vale. Da malo razbijemo dan.
Pa ga, evo, ovako razbijamo već treću turu po tri setemane.
Ništa njemu za mene ni teško.

Dobar je moj ON.
Ponekad to zaboravin. Ili smetnem s uma. Pa mi dođe pun kufer svih utakmica na svitu.
I svih baluna. I svih sportova. I odgovora da počekan s večeron dok završi poluvrime. Ili utakmica.
Uvik je to pet, deset minuta.
Ma ja isto ronzan.

Al brzo se presložin. Znan ja dobro da se taki ON ne podrazumijeva.
Zašli mi u dobre godine. Gerijatrija, rekli bi mlađi.
Al on uvik, po Gradu, Selu, Vali, ma di god bili, vata mi ruku.
Ka da ću uteć.
Ka da iman di uteč. Sa škoja. Dobro plivan. Ma nisan maratonka.
Usrid Grada će me zagrlit. Pojubit. Pari da mu je 15.

Mandarina nešto u vrtlu. A ON mi svaki dan štrukaje punu čašu.
I visi nad glavon dok ne iskapin.
Da triba dubit na trepavicama, i to bi za mene.
I misec i zvizde bi skinija.
Od dana kad je reka da san rođena za njega.
Pa do danas.
Zajedno već 43 godine.
I cure ga obožavaju. Najbolji otac na svitu.

Oboje smo u krizi. Pita nan u Grad. Puno nan je Vale. Puno je ove osame.
Al ko će Starog vodit u Grad?
U četiri zida.
Razapeti između želje i objektivnosti, mirimo se s Valom.
I probiremo od nje najbolje.
Ali i dajemo najbolje od sebe.

30.10.2019. u 14:51 • 14 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 27.10.2019.

Proljeće


Foto: otočka

Okupala se ja i danas. U kraj listopada. A kao jesen je. Koja to ustvari nije.
Otplivala svojih 200-300 metri. Razgibala rame i ruku.
To mi je terapija u tzv. neradni dan.
Ka da mi više imamo radne dane?!
Kad greš u penziju dani se više ne zovu radni i neradni.
Nego samo dani i noći.

U prvog susida došli gosti. Slovenci. I u zadnju kuću od Vale došli gosti Slovenci. Kupaju se po cili dan. Rone s maskon. Pecaju. A mogli bi uvatit šišmiša.
Odavna se ovdi ne lovi s kraja.

Meni se sve zblesilo u glavi.
Oću virovat kalendaru ili svojin očima?
More 23. Na teraci, na suncu, termometar se popeja na 40.
Ovo više ni bablje lito. Ovo je čisto lito.
Koje s babon veze nema.

Mi smo stalno u majce na špaline. Osin Starog. Njemu je kalendarski jesen pa u skladu s tin idu i dva rukava. Svaki dan neki belaj s njin. Ne može ni na noge kako triba, al opasne radnje ga opsesivno vuku. Taman ušla u more, a on iskoristija tren. Popeja se na bor i pila jednu granu.
Tribalo bi ga ka Rokija na uzicu. I tako kontrolirat. Dat mu pet metara slobodno i to je to.
Mogu ja izgovorit milijun. On će po svoje. Čin mi umakne s oka.

Pjevušin cilo jutro: u meni jesen je, mada kažu svi da sad je proljeće ...
Bome, u meni proljeće. A za vani ne znan.

27.10.2019. u 13:43 • 11 Komentara • Print • # • ^

subota, 26.10.2019.

Oktobar fest by Vala

Skoro kraj desetog miseca.
A ja se kupan.
Plivan.
Ka spužva upijan sunce.
I svitlo od Svitla.
Da duram duže
sama svitlit.
U dane kad zima zakorači u Valu.
Čudo od lipote.















foto: otočka











26.10.2019. u 13:28 • 13 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 23.10.2019.

Srce na pladnju



Zove teta. S druge je strane brda. Negdi se vrti po pustopoljinama i suhozidima naših predaka.
Onako prigunta, već stara i nemoćna ne da se. Boravak u prirodi je njen život. I izbor mista za umrit. Ni je briga. Voli zemju. Sadit i brat. Nema biljke koju ne poznaje. Nema čaja kojim se nismo ličili.
Bere zeje i gljive.
I viče u mobitel, pošaji ga da dođe vazest nešto.
I ja ga pošaljen.
A ON se vratija ruku punih gljiva rujnica i mišance.
Gljive odma na pekač.

Onda smo nas dvoje išli u popodnevnu šetnju do kraja Vale. Ka doza antibiotika. Mora se uzet na dnevnoj bazi i ne smi se preskakat. To je ritual zdravja, zajedništva, brboćanja ili tihovanja. Kako nan već pita.

Iza leđa nan neko pipi iz auta. Kad ono susidi koji ritko svrate. Zaustavjaju se. Meri mi iz auta dodaje kesu poma i paprika koje je neton ubrala u eko vrtlu s certifikaton. Za koji su se godinama trudili ishodovat ga.

Ja ujutro uru vrimena u Kalosa, a ON prošvrlja Lukon. Popije kavu ili već šta mu pita. Kad je doša po mene, pokazuje mi dvi lipe ribe polande. Da mu ih je Marko, muž moje rodice Vinke. Ribar je i taman se s kašeton ulovjene ribe uputija na peškariju prodat ih. Ja ih odma očistila i stavila kuvat brudet.

Srce mi puno.
Kako je lipo ovako se međusobno darivat pažnjon.
Nikome od nas ništa ne triba.
Još manje da nan išta fali.
Ovako, u pravilu, funkcioniramo.
Nema ovdi u Vali susreta za kavenisanje.
Ali čin se ima nešto za dat, proslidit, mobitel zvrči.

Ja ispečen kolače, burek, skuvan pašticadu, bakalar, nevažno i spremin tećicu za tetu. Ili susida.
Ovdi je susid svak ko je u Vali, a ne onaj koji je prvi do vrata.

I razmjenjujemo dobra.
Nema kolanja novca.
Nikad toliko robe na našen malon tržištu da bi ga izila inflacija.
Samo, iz ruke u ruku, dodajemo dil sebe.
S radošću i spoznajon kako je srce uvik bilo veće od novca.

23.10.2019. u 14:26 • 23 Komentara • Print • # • ^

utorak, 22.10.2019.

Malo i veliko



Kad se doma pokvari špina, onda neće stat samo na njoj.
Tako se i nama, odma nakon špine, pokvarija vodokotlić. Pa iza njega i drugi. I bojler kapa. Čudo od toga u šta sve triba uložit. I još teže, organizirat meštra da dođe u Valu na kraj svita. Sva srića da se u malin mistima svi poznaju. Tako san brzo došla do kontakta. A onda i do meštra.
Lova iskesana. Pokvareno popravjeno!

Kako san jedinica, nisan se nikad gužvala u prostoru. Kad san živila s roditeljstvon, u Gradu san uvik imala sama svoju veliku sobu.
Kad san se udala, opet smo u Njegovih imali dosta mista za Njih, nas i dicu.
A ovdi na škoju iman sobe i katove. Koje i van sezone služe za metenje i čišćenje. Luftanje i održavanje. Pa se onda veliki dil zarade preko lita opet vraća u kuću. I tako u krug.

Ne samo da iman sobe i katove, nego iman i cilu Valu. Nigdi tisno. Svugdi obilato prostora.
A apsurd je tija da ja, za živit u četiri zida, volin male prostora. Ono, baš male, male. Šesno uređene. Imat samo ono šta se triba. I da to sve stane u sitno kvadrata. Neimat milijun pjata, teća, čaša, bešteka, lancuna, šugamana i svih drugih trica i kućina.

E, da je u nas tako mini stanje, kad san pala u banju, banj mi sigurno ne bi bija velik ka ovaj. Di san se prostrla cilon dužinon i širinon. Nego bi bija malih gabarita. I ja bi se posklizla, al ne bi imala di otrest. I nabit se ka žuti.

To je tako kad me Stari ništa ni pita kad je gradija. Slidija je svoje vizije. A da je zavirija zericu u moje, sad bi živili u lipoj pojati. Di bi se moga pokvarit jedan vodokotlić. A ne osan, koliko mi ih se još priti. I malo manje od toga frižideri, špakeri , televizori.

Nikad, baš nikad mi ni pitalo ičega puno. A dopalo me obilato.
Eto, ponekad baš živimo kako ne želimo. Izbace nas okolnosti van vlastite orbite i putanje.
U kojoj bi brodili i osjećali svoj komoditet zrelih godina. i nadasve vlastiti izbor.

Ipak, volin ovo veliko plavetnilo koje mi se podastire u svoj svojoj punini.
Kako na zemji, tako i na nebu.
Da ne ispadne da ležen ono o malin kvadratima.

22.10.2019. u 14:43 • 12 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 21.10.2019.

Maslinar Oliver



Ako je moj Stari osoba treće životne dobi, šta smo onda ON i ja?
Ili smo nas dvoje treća životna dob, a Stari je zlatno doba života???
Ili je sve samo floskula. Pa si mlad ako si mlad duhom, a star godinama. I obrnuto. Hm?!

Zblesilo me nakon šta se Stari jučer iskra iz kuće. I nema ga. A on lipo skupija skale sa šufita i popeja se na maslinu. Bere. Bolje rečeno, bere tri masline.
Čije sadnice smo kupili nas dvoje. Prije više od 20 godina. Na Sajmu cvića, u Dioklecijanovin podrumima.

Stari je tada odlučija ih posadit iza kuće. Pa umisto da je nabavija prave sadnice na škoju, lipe orgule, on nas uvalija da ih mi donesemo iz Splita. Bez ikakvog uputstva koje i kakve. To je bija đir onih "suptilnih" roditeljskih poruka nebi li nas zainteresira za Valu. Više nego li nan je tada do nje stalo. I onda, nas dvoje gradske dice s asfalta, odemo i kupimo prve sadnice koje su se našle.
Lipo su one rasle. Al plod in ka po franje. I nikad ih nismo brali. Male i gorke, nisu bile ni za u škrovadu pa ih onako ih zobjat uz spizu. Otpale bi. Zagnojile zemju na kojoj rastu i tako godinama.

E, sad je Starome pripelo da ih ubere i da sestri. Da ih ona nadožunta uz svoje ubrane. Pa da nan ona da 2 litre uja. Ka da nan uja fali?! Trošimo 50 litara na godinu. U ničemu ga ne štedim. I znan di i kakvoga kupin.

Počela san vikat na njega. Da će otrest. Ubit se. Samo mi je odmahiva rukon i reka, pizdi ti pizdi, ja ću po svoje. Onda san mu jidna doviknula da ako padne, neka bar padne kako triba, a ne da se polomi na pola. I slikala san ga da pokažen svima od rodbine kako me lipo sluša.

Doša je posli dvi ure. Večera je bila na stolu. A ja san činila fintu da ga ne vidin. Sve je pojia. Inače brljavi po pjatu i uvik nešto ostavi. Vidin, uvlači mi se. Pogleda je Dnevnik, pa još nešto, a onda se pokuša dignit sa kauča. Pa ne ide. Da oću li mu dat malo ruke, teško je to izustija. Pred kapitulacijon. Rekla san da neću i pustila san ga da to sam odradi od trećeg puta. A kad se pridiga i sta na noge promumja je da mu je lakše brat masline i stat uspravno, nego sidit.
Onda san mu rekla da ću mu u dnevni donit te vražje skale, neka se na njih penje, a spizu ću mu stavjat na onu najgornju policu di obično stoji kanta s pituron. I neka sa skala gleda TV.Kad mu je to lakše.

Jutros je obra i one druge dvi. Skupija sve skupa 40-ak kili. Zadovojan. Bija je koristan.
A ja ga sad zoven Oliver. Ne mogu Oliva. Ipak je muško.
Muko moja, koje li me još avanture s njin čekaju.

21.10.2019. u 14:29 • 12 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 20.10.2019.

Priča o lumbliji



Već se u Selu ćuti da se približavaju oni dani.
Isprid cvjećarni posloženi su pitari s krizantemama svih vrsta i boja. Lipi pitari. Lipo cviće.
Tako živo. Tako životno.
Ka da ne mirita završit na hladnin pločama di su žive još jedino uspomene.

I u mistu, u butigama od kruva, su se već počele prodavat lumblije. A malo ko zna šta je to i kako je nastala.

Lumblija je starinski kolač koji je nasta u Blatu prin više od 200 godin. Za vrime Napoleona. To je vrime kad je osvojija Dalmaciju, ukinija Dubrovačku republiku, a francuska vojska je zaposjela otok Korčulu.

Priča kaže da je lumblija vezana za jubav dvoje mladih, francuskog vojnika pekara i mlade Blajke koji su se morali rastati odlaskon francuske vojske.
Na rastanku, vojnik je svojoj dragoj poklonija kolač izgovarajući n`oubile pas (ne zaboravi me), a djevojka je izgovoreno čula kao lumblija.
Vojnik je otiša, a on i mlada Blajka ušli su u legendu mista i otoka.

Od tada se taki kolač spravlja uoči Dana mrtvih i Svih svetih. Vrime sjećanja na najmilije.

Svake se godine u Blatu, u spomen na tu legendu, na mjesnoj Plokati održava blagoslov i degustacija tradicionalnih blatskih lumblija. Zbog svojih sastojaka ona je trajni kolač. I šta je starija to je boja. Redovito se daruje obitelji, prijatejima i susidima.
"Ne zaboravi" me je poruka koja se šaje svake godine.

Ja lumbliju nisan nikad pekla. I ne znan je napravit. Meni je to prekomplicirano. Dobijen je redovito od tete.
A pojidu ga ON i Stari.
Meni je pre aromatičan. Al svin mojin prijatejima, koji su ga probali, se sviđa.
Ka da san ja, inače ljubiteljica slanog, a ne slatkog, uopće mjerodavna za ocjenu.

20.10.2019. u 14:51 • 9 Komentara • Print • # • ^

subota, 19.10.2019.

Vala



U Gradu san uvik znala da je vikend. Ako ništa drugo, nisan radila u firmu. Onda bi već u petak popodne čistila kuću. Vikendon bi ručak bija kompletniji. Ispunjavala san mojima gastro želje. Navečer bi dolazili prijateji. Nediljon obavezno kava i druženje s Glorijeton. Ponediljkon bi na posal dolazila nekako posebno ispunjena. Donija bi se i koji vikend kolačić za počastit. Uz kavu. Svi smo imali o čemu pričat taj prvi radni dan u tjednu.

Vala ne poznaje datume. Ona zna za dan i noć. Za bonacu. Južinu. Tramontanu. Maestral. Lebićadu. Buru.
Zna za utihu kad sve zastane. Kad se pari da ništa ne diše. Kad se tren zaustavi ka na Mihanovićevin slikama.
Vala zna i za sinje more kad sve huči. Kad sve sliči na smak svita.
Šta će Vali subota, utorak, srida? Šta će Vali miseci? Datumi?

Tu vrime teče bezimeno. Kontinuum prostor-vrimena. Bez zareza. Teče s lakoćon i pitkoćon. I često nan ni ne pita znati koji je dan u tjednu. Nije svakome dano uroniti u ovi bezdan. Stopit se. I to pripoznat.
Znan ja da nas troje idemo stariji. Da se zbrajamo. Al prostor-vrime za to ni briga. Pa mi se čini da ni nas ni briga. Ka da se sve zbilo u jednu točku i ona je sama po sebi sve živo.

Vala je često iluzija. Opsjena. Varka. Ka koprena nad stvarnin životon. Izmaglica. Pružaš ruku nešto dohvatit, al ti izmiče.

Vala je često i sudar svjetova. Big bang sa vlastitin jastvom. Kad ne možeš iz svoje kože. Al vrime-prostor teče i moraš dalje. I po mogućnosti uvijek bolje.

Vala je terapija. I antiterapija. Izazov. Ali i rješenje. Toliko san već dugo u njoj, a još otkrivan šta ona sve je. I šta nije.

I kad mi je mrska moran se naklonit blagonaklonosti kreacije koja ju je učinila neodoljivo lipom.
I kad je volin, klanjan se s ushitom svakoj sekundi u kojoj se svjetlost lomi u kapljici mora. I čini je nestvarnim utočištem u vremenu i prostoru koje globalno obiluje tolikom neljudskošću.
A meni podareno ovoliko ljepote i mira.

19.10.2019. u 16:55 • 12 Komentara • Print • # • ^

petak, 18.10.2019.

Pravo i pravda



Dok san jutros bila na ultrazvuku čitala sam blog lisbeth #Vrijeme je.
Još mi je od čitanja gronpul u želucu. Nagon za mučninu i povraćanje.
Prestrašne stvari u 3. mileniju. A mi ni zeru odmakli od kamenog doba.
Kakvo pravosuđe?!
Kakva pravda?!

I to pravo i pravni sustav me vratilo unazad. Debelo unazad.

Studij prava bilo je moje nužno zlo.
Tada je u Splitu bilo samo to. I ekonomija. Nisan znala šta mi je mrskije. Položila prijemni za oboje. Napravila dva indexa. Prevagnilo pravo, a da ni do danas ne znan zašto. Sve mi u izmaglici. Od muke šta je uopće tribalo birat od dva zla manje.

Moji već bili preselili na škoj. I počeli gradit kuću. Stari je tada odlučija da mu je to važno. Važnije nego da studiran šta volin i oću. Medicinu. U nekon drugon gradu.
I tako san bila odlična studentica nečega šta san mrzila iz dna duše. Učenje za svaki ispit proplakala. Al sve prolazila. Nikad posustala. Nisan se ja znala nosit s neuspjehon. Linijon manjeg otpora. Oduvik ka losos plivala uzvodno.
Na treću godinu faksa nas vodili po sudu. Prisustvovali kaznenin raspravama. I tada ja kužnila kako navijan za krivu stranu. Mene vukla pravda. A ona s pravom veze nije imala. I tako ja diplomirala u roku i donila životnu odluku. Ništa od pravosudnog. Ništa od odvjetništva. Svi u čudu. Mala pametna. Završila i prije roka roka. Zašto neće?

Odradila ja cili radni vijek u struci. Di god je bilo benigno, tipa izrada pravilnika, statuta, donošenje rješenja, odluka, priprema materijala za sjednice, sastanke i brdo svega raznoga, primjenjivala ja čisto pravo.
Di god je bio živi kontakt s ljudima, potraživanjima od njih ili bilo šta drugo di san bila u prilici procijenit bitnu razliku između sustava i pravde, ni sekunde dvojila.
Znale su to moje kolege. Znao je to i moj direktor. Dok san živa pantit ću ga za podršku i prešutno ljudsko razumijevanje zaobilaženja, ponekad monstruoznog sustava. Zna je da ću odvozit veleslalom, da će sve bit pokriveno čistin papirima i zakonskin rupama da on, ja i zla megafirma budemo zaštićeni.
Al da će se ljudima pomoć. Naročito na relacijama bogohulnih potraživanja bez milosti.

Pozamašan je broj onih koje sam vratila s ruba provalije. Svaki slučaj od njih je ka neispisana knjiga. Nesnimljeni film. Jer to ljudske sudbine i jesu. Tada sam se tješila kako je bilo zapisano u zvijezdama da studiran pravo kako bi se danas, s nekin blaženin mirom, sjećala gotovo svih imena i slučajeva koje bi pravo zakopalo.
A pravda im udahnula novu nadu i život.

Paradoks je kako samo medicina, koja mi je izmakla, spašava živote.
Pravda to čini isto.

A pravo i pravosuđe su lisbeth. Koja mi je jutros proparala srce sa svojon pričon.
Kao i milijuni neispričanih ali i poznatih slučajeva. Koji prolaze lišo.

Prevencija je zlato, pa možda zazivanje Hamurabijevog zakonik zvuči sablasno.
Al krivo shvaćena demokracija je anarhija.
I zato toliko vapimo za pravdom. A ne za pravom.

18.10.2019. u 14:25 • 8 Komentara • Print • # • ^

četvrtak, 17.10.2019.

Kolosalni Kalos


Već se prilično dugo, svako jutro, vrtin po Kalosu. Ne vrtin se ja. Mene vrte. Zavrću. Istežu.
Oči mi se već izbečile od muke i bola.
Al divni su. Divni svi odreda.
Od prvog dojma i susreta u prijamnon uredu do svakodnevnog boravka u dvorani za rehabilitaciju. Promatran ih s osmijehon. Analitički. S nekon posebnon ozarenošću u srcu.
Tu entuzijastičnu ekipu zaposlenih ljudi. I tu u masu korisnika njihovih usluga. Sve odreda vrlo potrebitih.

Svaki dan nadmašuje prethodni. Dođen u svoj termin, a Veloluški Radio Val kanta sve lipšu od lipše. Valjda na mom škoju baš svi lipo pivaju. Osin mene. I svi, dok rade, pivaju. Šotovoće. A osmjeh od in od uva do uva. Ne silazi in s lica. Ka da in je timbran na facu.
Gledan kako ih malo ima na količinu nas. Koji stalno naviremo unutra.
Jedan fizo na dvoje, troje s kojima se radi individualno. Al ni jednu sekundu nisan zbog toga bila zakinuta. Sve stižu.

A duh mojih škojara je nesalomljiv. Pari mi se kad završin s terapijon da izlazin velika ka neboder. Napojena i pune duše.
Barba Milane, jel grete popodne u masline, pita moja fizo čovika do mene koji je operira oba kolina. I dolazina terapiju jedva hodajući. Sa štakama.
On se smijulji i veselo odgovara, gren, gren. Zato i nosin ove bagece da sa njima potežen grane.

Čujem drugog fizia kako pita tetu Franu oće li joj donit vunu da joj do kraja šetemane isplete vestu. A teta Frana operirala obje šake. Ne može s njima ništa. Ni žlicu držat.
I tako odreda. Kako je kome gora situacija, to in je zafrkancija veća. Često se svi nasmijemo. Ka da smo došli na besplatni motivacijski sat. A ne svak rješavat svoju muku.
Nema dana da in se ne divin. Ozarena.

Sigurno ni kod njih ni sve idealno. Sigurno su potplaćeni. Sigurno ni međuljudski odnosi nisu generalno idealni. Kao uostalom svugdi. Al ništa na njihovon licu, radu, govoru, komunikaciji, to ne odaje.

Onda san sinoć zasukala rukave. I ispekla duplu dozu kiflica.
Jutros in odnila.
Da ih bar na tren uveselin onoliko koliko oni mene usrećuju dok ih gledan u radu s ljudima.
Koji isto znaju biti zahtjevni. Neobjektivni. Zaguljeni. Svakakvi.

Unila san kiflice. I dobila dvoranski osmjeh od milijun dolara.
Neopisiv osjećaj kad se nematerijalne vrednote susretnu na iston mistu.

17.10.2019. u 14:13 • 14 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 16.10.2019.

Pitan se, a već znan



Krenilo je već u noći. Prepoznatljivo huktanje. Udaranje valova o mrkentu.
Prva prava jesenska južina. Polako mi se počela uvlačit zebnja oko srca.
Unutarnji bio sat označio je početak svih vrsta psihofizičkih priprema.
Za bivstvovanje u pustoj vali.
Jesen i zima 2019/2020.

Par dana samotnjaštva su svima romantična.
Ali stalni pustinjački život je priča za sebe. I nije za svakoga. Ako duša, srce i um nisu jaki, predispozicije za prolupat su ispunjene. Znam po danima u kojima sam slaba. Kad ništa ne vozi do škoja. A još manje odvozi. Kad smo naizgled na dohvat ruke, a nedostupni. Kad munja zapara nebo, pa struje nema danima i danima. A s njom ni laptopa. Ni telefona. Ni mobitela. Ne možeš ni prijaviti kvar. Nemaš sa čega. Nema obližnjeg kafića u kojem ćeš srest poznatog i prodivanit. Olakšat si dušu u nekom shooping centru. Nać se s najboljom prijateljicom i tihovat ili brboćat. Do bola mi fali moja Glorijeta s kojon u Gradu dilim sve.

Život na škoju, u pustoj vali, zaista je priča za sebe.

I pitam se, u rano praskozorje ovog jutra: alo, kukuvižo, očeš li biti jaka ili slaba?
Uspravna ili puzajuća?
Energična ili apatična?
Domišljata ili ravnodušna?
Gas ili kočnica?
Odlikašica ili ponavljačica?
Majka ponosnih cura ili čitačica zabrinutih wats up poruka: mami, jesi li dobro?
Glava ili rep ove male obitelji? Ovog čudnog trojstva međugeneracijske solidarnosti.

Smješkam se u ovo isto praskozorje. Mirna i ispunjena.
Slika mase ljudi s kojom se svako jutro mimoilazim u Kalosu samo me bodri.
Koliko njih ne može puno toga.
Koliko puno toga ja mogu!!!

16.10.2019. u 14:31 • 14 Komentara • Print • # • ^

utorak, 15.10.2019.

Apokalipsa


Vrime je od branja maslina.
Sve naše, stotine njih još od pra pradidova, izgorile su u dva velika požara.
Oba su krenila s odlagališta otpada.
Koje je u području ničije brige i nadležnosti. Koga briga za ekologiju.
Gospodarenje otpadom je danas biznis. Unosan.
Ekologija tek u povojima.
Svijest o njoj pristiže nan iz neke druge galaktike. Presporo.
To, na žalost, svjedočim životom na škoju.

Individualnu osviještenost potkopava generalni stav da se građevinski šut odlaže niz put.
Kako je kome zgodno.
Svako malo, uz izrovanu cestu, izbačen frižider, špaker, oronula fotelja, stare posteje, izgorena teča. A sve kuće i vile ka sa Beverly Hillsa.
Apsurdistan!!!

Živen na ovon malon bokunu zemje. Malog škoja. Jedne male države.
A neko od gori gleda kako nan ni stalo do života.
Kapital guca sve.
I bistru vodu. I miris iz cvita. I dušu iz čovika.
Da ni tako, ne bi nan se planet pretvara u smrt.

15.10.2019. u 16:57 • 12 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 14.10.2019.

U iščekivanju bakalara



Priko dana lipo pripeklo. More toplo. Nigdi se ništa ne čuje. Osin maeštrala kako bala na moru.
Sve mi čini voju. Jer boli sve manje. I ka da vidin i čujen više i iznad crte.
Izjutra i uvečer ugodno za učinit đir.
A noći već blagojesenske. Lipo za spavat. Ko može.

Puni misec je ispraznija peškariju. Ujutro nima za kupit ništa ribe. Svako jutro svratin vidit ima li šta za lešat, na gradele ili pofrigat. Ništa. A Starome pripelo. Baš mu pita nešto od tega.
Proće lišo.

ON i ja i daje u majce na špaline.
Stari u duge gaće i duge rukave.
Jučer nan istreslo drva za zimu. Bija je sritan ka malo dite. Samo da zna da će mu bit toplo. Već san mu morala staviti debelu deku za pokrit se po noći. Sve je slabiji na noge. Vidin kako ga hvata malodušnost. Svjestan je svojih sve većih ograničenja.
A gorostasna kuća ga stalno podsjeća na dane slave i moći kad je moga šta je poželit tija. Gradit cili dan. Bit prignut po potribi. Ić na ribe satima i noćima. Bavit se vrtlom ka Mičurin. Čitat i raspredat o big bang teoriji ili filozofski mudrovat o Stephenu Hawkingsu, Carlu Saganu. Bilo čemu.

Sad izbjegavan naš susret očima. Obožava me. Ja san mu sve na svitu.
I svaki put, kad nan se zjenice ukipe, vidin kako se od mene tugaljivo oprašta. A daleko je još od toga. Ako riječ blizu i daleko, u tom konteksu, ima ikakav smisao.
Kad ga gledan iz prikrajka, vidin kako zbraja i oduzima smisao svoje životne putanje. Omakne mu se pa glasno izgovori kako bi manje gradio, kako bi više i ovo i ono. Ne znam ga tješiti.
Jer svi se moramo, kad tad, zbrojit i oduzet. I susrest se sa svojin jastvon bez celofana i fjoka u bojama. Kako bi se pomirili sa samin sobom. Usponima i padovima. Učinjenin i propuštenin. Izrečenin i prešućenin.

Sad čekan da koji dan zaladi. Pa da Stari kupi bakalar.
To je njegov obred biranja i kupovanja.
Vidin da mu se žuri. Da postaje nestrpljiv.
Pojam vrimena mu drugačije teče.
Bit će to najraniji bakalar ove jeseni.
Neka.
Bit će ih još.
Svi ga volimo.
Kuvala ga ja na bjanko. Ili crveno.

14.10.2019. u 14:39 • 10 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 13.10.2019.

Kamena s ramena



Rame je obilježilo ovo lito. I udaljenost Vale od svega urbanog. I moja prepoznatljiva tvrdoglavost da likare zaobilazin u velikon luku. A onda je kasno završilo dijagnozon operativne rekonstrukcije puknute tetive ili čak rekonstrukcijon ramena. S desnon rukon nisan mogla ništa. Odlipit je od tila. Bolilo me misecima. Bez prekida. 24 ure na dan. Operaciju san odbila.

Onda san zaorala po Kalosu. I po Splitu kod čere. Tribalo je hitno krenit s istezanjen ramena priko razine boli. I puno puti mi je bilo lakše rodit, nego proć terapije. Al ja san vojnik u glavu. Pa kad san zacrtala, više ništa ni bilo upitno. Fizio ili čer bi pitale jel boli? Suze su kapale, a ja san govorila odrešito NE.

Povećala san opseg pokreta ruke. Rame i lopatica još izliću. Al bit će i to sanirano. Uporna jesan. Trpeća jesan. A tvrdoglava najviše. Terapije će trajat misecima. Nema veze. Jer, bit ću dobro.

Puno puta mi se vraćala slika kako san u banju otresla na mokre pločice. Sad mi je jasno da san prošla najlišije šta san mogla. I zato ne kmezan. Zahvalna u svojoj trapavosti da san razvalila samo rame. Ne glavu. A bili su milimetri u pitanju.

I u takvon stanju smo odradili sezonu. On više, ja manje.
Hvala nebesima, zadnja sezona.
Nema više iznajmljivanja.

Sad uživan u babljen litu. Kad nisan uspila u onen pravon.
Danas san prvi put ušla u more. Otplivala 500 metri. Bagavo, al otplivala. Odveslala sa sandolinon do škoja i nazad.
Dobro san.
Ne triba se odma lipit na likareve preporuke.

Nema više nikoga u Karbunari. Deseti misec, najlipši dil godine. Ono, kad je sve taman.

Puno san odluka donila. Kad si nemoćan i kad te boli, svašta se vrti po glavi. Očito me nešto tribalo zaustavit. Kad ja samu sebe ne bi. Jer, preskakanje vlastitih granica mi uvik bija izazov.

Osjećan se ka nova.
Možda i jer jesan nova.

13.10.2019. u 14:05 • 15 Komentara • Print • # • ^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.