Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

srijeda, 30.10.2019.

ON


foto: otočka, ulje na platnu

Svaki dan iden na terapiju za rame.
Pomalo mi dodijalo dizat se u 6. I učinit tamo vamo 20 kilometara.
Već mogu sama vozit. Al ON ne da. Kaže, u dobru i u zlu zajedno.
Kaže i da nan to dođe ka izlet iz Vale. Da malo razbijemo dan.
Pa ga, evo, ovako razbijamo već treću turu po tri setemane.
Ništa njemu za mene ni teško.

Dobar je moj ON.
Ponekad to zaboravin. Ili smetnem s uma. Pa mi dođe pun kufer svih utakmica na svitu.
I svih baluna. I svih sportova. I odgovora da počekan s večeron dok završi poluvrime. Ili utakmica.
Uvik je to pet, deset minuta.
Ma ja isto ronzan.

Al brzo se presložin. Znan ja dobro da se taki ON ne podrazumijeva.
Zašli mi u dobre godine. Gerijatrija, rekli bi mlađi.
Al on uvik, po Gradu, Selu, Vali, ma di god bili, vata mi ruku.
Ka da ću uteć.
Ka da iman di uteč. Sa škoja. Dobro plivan. Ma nisan maratonka.
Usrid Grada će me zagrlit. Pojubit. Pari da mu je 15.

Mandarina nešto u vrtlu. A ON mi svaki dan štrukaje punu čašu.
I visi nad glavon dok ne iskapin.
Da triba dubit na trepavicama, i to bi za mene.
I misec i zvizde bi skinija.
Od dana kad je reka da san rođena za njega.
Pa do danas.
Zajedno već 43 godine.
I cure ga obožavaju. Najbolji otac na svitu.

Oboje smo u krizi. Pita nan u Grad. Puno nan je Vale. Puno je ove osame.
Al ko će Starog vodit u Grad?
U četiri zida.
Razapeti između želje i objektivnosti, mirimo se s Valom.
I probiremo od nje najbolje.
Ali i dajemo najbolje od sebe.

30.10.2019. u 14:51 • 14 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.