Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 21.10.2019.

Maslinar Oliver



Ako je moj Stari osoba treće životne dobi, šta smo onda ON i ja?
Ili smo nas dvoje treća životna dob, a Stari je zlatno doba života???
Ili je sve samo floskula. Pa si mlad ako si mlad duhom, a star godinama. I obrnuto. Hm?!

Zblesilo me nakon šta se Stari jučer iskra iz kuće. I nema ga. A on lipo skupija skale sa šufita i popeja se na maslinu. Bere. Bolje rečeno, bere tri masline.
Čije sadnice smo kupili nas dvoje. Prije više od 20 godina. Na Sajmu cvića, u Dioklecijanovin podrumima.

Stari je tada odlučija ih posadit iza kuće. Pa umisto da je nabavija prave sadnice na škoju, lipe orgule, on nas uvalija da ih mi donesemo iz Splita. Bez ikakvog uputstva koje i kakve. To je bija đir onih "suptilnih" roditeljskih poruka nebi li nas zainteresira za Valu. Više nego li nan je tada do nje stalo. I onda, nas dvoje gradske dice s asfalta, odemo i kupimo prve sadnice koje su se našle.
Lipo su one rasle. Al plod in ka po franje. I nikad ih nismo brali. Male i gorke, nisu bile ni za u škrovadu pa ih onako ih zobjat uz spizu. Otpale bi. Zagnojile zemju na kojoj rastu i tako godinama.

E, sad je Starome pripelo da ih ubere i da sestri. Da ih ona nadožunta uz svoje ubrane. Pa da nan ona da 2 litre uja. Ka da nan uja fali?! Trošimo 50 litara na godinu. U ničemu ga ne štedim. I znan di i kakvoga kupin.

Počela san vikat na njega. Da će otrest. Ubit se. Samo mi je odmahiva rukon i reka, pizdi ti pizdi, ja ću po svoje. Onda san mu jidna doviknula da ako padne, neka bar padne kako triba, a ne da se polomi na pola. I slikala san ga da pokažen svima od rodbine kako me lipo sluša.

Doša je posli dvi ure. Večera je bila na stolu. A ja san činila fintu da ga ne vidin. Sve je pojia. Inače brljavi po pjatu i uvik nešto ostavi. Vidin, uvlači mi se. Pogleda je Dnevnik, pa još nešto, a onda se pokuša dignit sa kauča. Pa ne ide. Da oću li mu dat malo ruke, teško je to izustija. Pred kapitulacijon. Rekla san da neću i pustila san ga da to sam odradi od trećeg puta. A kad se pridiga i sta na noge promumja je da mu je lakše brat masline i stat uspravno, nego sidit.
Onda san mu rekla da ću mu u dnevni donit te vražje skale, neka se na njih penje, a spizu ću mu stavjat na onu najgornju policu di obično stoji kanta s pituron. I neka sa skala gleda TV.Kad mu je to lakše.

Jutros je obra i one druge dvi. Skupija sve skupa 40-ak kili. Zadovojan. Bija je koristan.
A ja ga sad zoven Oliver. Ne mogu Oliva. Ipak je muško.
Muko moja, koje li me još avanture s njin čekaju.

21.10.2019. u 14:29 • 12 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.