Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 18.10.2019.

Pravo i pravda



Dok san jutros bila na ultrazvuku čitala sam blog lisbeth #Vrijeme je.
Još mi je od čitanja gronpul u želucu. Nagon za mučninu i povraćanje.
Prestrašne stvari u 3. mileniju. A mi ni zeru odmakli od kamenog doba.
Kakvo pravosuđe?!
Kakva pravda?!

I to pravo i pravni sustav me vratilo unazad. Debelo unazad.

Studij prava bilo je moje nužno zlo.
Tada je u Splitu bilo samo to. I ekonomija. Nisan znala šta mi je mrskije. Položila prijemni za oboje. Napravila dva indexa. Prevagnilo pravo, a da ni do danas ne znan zašto. Sve mi u izmaglici. Od muke šta je uopće tribalo birat od dva zla manje.

Moji već bili preselili na škoj. I počeli gradit kuću. Stari je tada odlučija da mu je to važno. Važnije nego da studiran šta volin i oću. Medicinu. U nekon drugon gradu.
I tako san bila odlična studentica nečega šta san mrzila iz dna duše. Učenje za svaki ispit proplakala. Al sve prolazila. Nikad posustala. Nisan se ja znala nosit s neuspjehon. Linijon manjeg otpora. Oduvik ka losos plivala uzvodno.
Na treću godinu faksa nas vodili po sudu. Prisustvovali kaznenin raspravama. I tada ja kužnila kako navijan za krivu stranu. Mene vukla pravda. A ona s pravom veze nije imala. I tako ja diplomirala u roku i donila životnu odluku. Ništa od pravosudnog. Ništa od odvjetništva. Svi u čudu. Mala pametna. Završila i prije roka roka. Zašto neće?

Odradila ja cili radni vijek u struci. Di god je bilo benigno, tipa izrada pravilnika, statuta, donošenje rješenja, odluka, priprema materijala za sjednice, sastanke i brdo svega raznoga, primjenjivala ja čisto pravo.
Di god je bio živi kontakt s ljudima, potraživanjima od njih ili bilo šta drugo di san bila u prilici procijenit bitnu razliku između sustava i pravde, ni sekunde dvojila.
Znale su to moje kolege. Znao je to i moj direktor. Dok san živa pantit ću ga za podršku i prešutno ljudsko razumijevanje zaobilaženja, ponekad monstruoznog sustava. Zna je da ću odvozit veleslalom, da će sve bit pokriveno čistin papirima i zakonskin rupama da on, ja i zla megafirma budemo zaštićeni.
Al da će se ljudima pomoć. Naročito na relacijama bogohulnih potraživanja bez milosti.

Pozamašan je broj onih koje sam vratila s ruba provalije. Svaki slučaj od njih je ka neispisana knjiga. Nesnimljeni film. Jer to ljudske sudbine i jesu. Tada sam se tješila kako je bilo zapisano u zvijezdama da studiran pravo kako bi se danas, s nekin blaženin mirom, sjećala gotovo svih imena i slučajeva koje bi pravo zakopalo.
A pravda im udahnula novu nadu i život.

Paradoks je kako samo medicina, koja mi je izmakla, spašava živote.
Pravda to čini isto.

A pravo i pravosuđe su lisbeth. Koja mi je jutros proparala srce sa svojon pričon.
Kao i milijuni neispričanih ali i poznatih slučajeva. Koji prolaze lišo.

Prevencija je zlato, pa možda zazivanje Hamurabijevog zakonik zvuči sablasno.
Al krivo shvaćena demokracija je anarhija.
I zato toliko vapimo za pravdom. A ne za pravom.

18.10.2019. u 14:25 • 8 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.