srijeda, 23.10.2019.
Srce na pladnju
Zove teta. S druge je strane brda. Negdi se vrti po pustopoljinama i suhozidima naših predaka.
Onako prigunta, već stara i nemoćna ne da se. Boravak u prirodi je njen život. I izbor mista za umrit. Ni je briga. Voli zemju. Sadit i brat. Nema biljke koju ne poznaje. Nema čaja kojim se nismo ličili.
Bere zeje i gljive.
I viče u mobitel, pošaji ga da dođe vazest nešto.
I ja ga pošaljen.
A ON se vratija ruku punih gljiva rujnica i mišance.
Gljive odma na pekač.
Onda smo nas dvoje išli u popodnevnu šetnju do kraja Vale. Ka doza antibiotika. Mora se uzet na dnevnoj bazi i ne smi se preskakat. To je ritual zdravja, zajedništva, brboćanja ili tihovanja. Kako nan već pita.
Iza leđa nan neko pipi iz auta. Kad ono susidi koji ritko svrate. Zaustavjaju se. Meri mi iz auta dodaje kesu poma i paprika koje je neton ubrala u eko vrtlu s certifikaton. Za koji su se godinama trudili ishodovat ga.
Ja ujutro uru vrimena u Kalosa, a ON prošvrlja Lukon. Popije kavu ili već šta mu pita. Kad je doša po mene, pokazuje mi dvi lipe ribe polande. Da mu ih je Marko, muž moje rodice Vinke. Ribar je i taman se s kašeton ulovjene ribe uputija na peškariju prodat ih. Ja ih odma očistila i stavila kuvat brudet.
Srce mi puno.
Kako je lipo ovako se međusobno darivat pažnjon.
Nikome od nas ništa ne triba.
Još manje da nan išta fali.
Ovako, u pravilu, funkcioniramo.
Nema ovdi u Vali susreta za kavenisanje.
Ali čin se ima nešto za dat, proslidit, mobitel zvrči.
Ja ispečen kolače, burek, skuvan pašticadu, bakalar, nevažno i spremin tećicu za tetu. Ili susida.
Ovdi je susid svak ko je u Vali, a ne onaj koji je prvi do vrata.
I razmjenjujemo dobra.
Nema kolanja novca.
Nikad toliko robe na našen malon tržištu da bi ga izila inflacija.
Samo, iz ruke u ruku, dodajemo dil sebe.
S radošću i spoznajon kako je srce uvik bilo veće od novca.
23.10.2019. u 14:26 •
23 Komentara •
Print •
# •
^