Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 17.10.2019.

Kolosalni Kalos


Već se prilično dugo, svako jutro, vrtin po Kalosu. Ne vrtin se ja. Mene vrte. Zavrću. Istežu.
Oči mi se već izbečile od muke i bola.
Al divni su. Divni svi odreda.
Od prvog dojma i susreta u prijamnon uredu do svakodnevnog boravka u dvorani za rehabilitaciju. Promatran ih s osmijehon. Analitički. S nekon posebnon ozarenošću u srcu.
Tu entuzijastičnu ekipu zaposlenih ljudi. I tu u masu korisnika njihovih usluga. Sve odreda vrlo potrebitih.

Svaki dan nadmašuje prethodni. Dođen u svoj termin, a Veloluški Radio Val kanta sve lipšu od lipše. Valjda na mom škoju baš svi lipo pivaju. Osin mene. I svi, dok rade, pivaju. Šotovoće. A osmjeh od in od uva do uva. Ne silazi in s lica. Ka da in je timbran na facu.
Gledan kako ih malo ima na količinu nas. Koji stalno naviremo unutra.
Jedan fizo na dvoje, troje s kojima se radi individualno. Al ni jednu sekundu nisan zbog toga bila zakinuta. Sve stižu.

A duh mojih škojara je nesalomljiv. Pari mi se kad završin s terapijon da izlazin velika ka neboder. Napojena i pune duše.
Barba Milane, jel grete popodne u masline, pita moja fizo čovika do mene koji je operira oba kolina. I dolazina terapiju jedva hodajući. Sa štakama.
On se smijulji i veselo odgovara, gren, gren. Zato i nosin ove bagece da sa njima potežen grane.

Čujem drugog fizia kako pita tetu Franu oće li joj donit vunu da joj do kraja šetemane isplete vestu. A teta Frana operirala obje šake. Ne može s njima ništa. Ni žlicu držat.
I tako odreda. Kako je kome gora situacija, to in je zafrkancija veća. Često se svi nasmijemo. Ka da smo došli na besplatni motivacijski sat. A ne svak rješavat svoju muku.
Nema dana da in se ne divin. Ozarena.

Sigurno ni kod njih ni sve idealno. Sigurno su potplaćeni. Sigurno ni međuljudski odnosi nisu generalno idealni. Kao uostalom svugdi. Al ništa na njihovon licu, radu, govoru, komunikaciji, to ne odaje.

Onda san sinoć zasukala rukave. I ispekla duplu dozu kiflica.
Jutros in odnila.
Da ih bar na tren uveselin onoliko koliko oni mene usrećuju dok ih gledan u radu s ljudima.
Koji isto znaju biti zahtjevni. Neobjektivni. Zaguljeni. Svakakvi.

Unila san kiflice. I dobila dvoranski osmjeh od milijun dolara.
Neopisiv osjećaj kad se nematerijalne vrednote susretnu na iston mistu.

17.10.2019. u 14:13 • 14 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.