petak, 30.10.2009.
:(
otvaram blogeditor i buljim u jednu te istu točku. ne mičem pogled. šta mi se dešava? jel postoji osoba koja me je promijenila ili šta? skroz sam se promijenila i ne prepoznajem se više. ponekada poželim da sam u srednju otišla u neki drugi grad. mada to nebi bilo lijepo. naime, toliko se bojim ljudi i njihovih reakcija na sve šta napravim, kažem. nekada bih voljela da sam sama da nemam nikog, mislim da bi tako bilo lakše. ponovo buljim u jednu točku i razmišljam. šta je to samnom? tko utječe na mene? šta utječe na mene? koji k je samnom? postoji li i jedna osoba koja mi može pomoći? postoji li itko tko mi može pomoć? postoji li bilo šta šta mi može pomoći? pogledam se u ogledalo i zapitam se tko je ta osoba u ogledalu? tko je ta djevojka? nisam više ono šta sam bila, nisam više ona koja sam bila. pitam se gdje je nestala ona djevojka koja je nekada bila tu? znam da o ovome nikada nisam tako razmišljala, ali sada razmišljam. kako bi bilo lijepo da umrem. tako bi se lijepo smirila. ah koda bi ikome, ali ikome falila. osjećam se kao da sam uljez na ovome svijetu. osjećam se kao da ljudima služim samo za to da me iskoriste da nekome kažu šta osjećaju, a kada ja to trebam reć samo okrenu temu. osjećam se kao da ljudima služim samo za to da im dam novce, da imaju kog sprdat, da imaju s kim biti kad nema nekog drugog. nisam u depresiji ili ti šta ja znam. ali najiskrenije sam razmišljala o smrti. kako bi divno bilo meni, a tek okolini. kom bi falila? mislim da nebi nikome. jedna budala manje na svijetu jel da? da. osjećam se tako tupo i glupo i tako uljezno. netko će pomisliti da sam emo, ali nisam emo niti to želim biti. samo više ne želim živjeti. ne, ne želim više. neda mi se. voljela bih da umrem i da se smirim. i da smirim ljude oko sebe, da znaju da me više nema i da su mirni. jer nema uljeza. idem sada. volim vas sve. pusa
- 20:12 -
srijeda, 28.10.2009.
Što to ima u ljudima tužno ?da ulaze u tuđe živote? Tko to živi u prošlosti mojoj, a još nije umro od sramote
Prvo šta vam moram reći ja sam Amyicha samo šta sam morala promijeniti neke stvari na blogu jer se za blog saznalo, a ne želim da mi blog čitaju ljudi iz susjedstva. Ne znam kako je ta cura sasznala za blog, ali saznala je. Nisam nikome govorila za blog, ali nema veze. Sve se da promijeniti pa sam i ja tako promijenila pola stvari pa se valjda neće znati za blog. Naime imam i novi nadimak i novi dizajn i novo sve.
Toliko mi se piše post, a nemam nikakvu inspiraciju. Uglavnom moji dani su ispunjeni smijehom i srećom, sad koliko će to trajati ja nemam pojma. U školi su napokon bolji prema meni jer su primjetili unatoč tome šta ja vidim da ide netko od profesora da ja njih udarim bez problema i primjetili su da im se ne isplati samnom svađati i udarati me. I napokon su shvatili da mi ne smiju ništa jer i ja vratim, ali ne u umjerenim granicama. Jer ne želim više šta si bolji prema njima oni su gori, ma da nebi više. Sad sam malo i ja zločesta nema mi druge. Uglavnom kad i profesori vide da ih udaram kažu da jače udarim, ali ne želim toliko biti gruba, mada oni jesu prema meni. Pogotovo jedan lik iz mog razreda, kud ima sto kila kud jako udara, rame me zna po par dana boljet. Ma nemam riječi.
Uglavnom znate šta sam pričala za onu curu koja ima dečka, a gleda komade. Naime ona je prekinula s tim dečkom, i nakon nekog vremena našla drugog dečka, ali nije to dug razmak vremena, to je jedno tjedan dana od prekida. Ja nemam pojma, ali šta ona to ima, a ja ne? Šta ona to ima da se svidi dečkima. Njen dečko možda je dalje od nje i možda se malo vide, ali ipak ga ima. Ima nekog kog može nazvat i reć mu: "Volim te!" ili razgovarat s njim kad god joj to padne na pamet. Ima nekog tko će ju braniti. A ja nemam ništa od toga. Ja ne znam šta je samnom. Svi mi govore kak sam ljepa, zgodna i pametna. A šta mi to vrijedi? Šta? Ništa. Ja od tog svega imam veliko ništa. Imama osjećaj kao da sam odbojna suprotnom spolu. Ne znam... sve je to jako čudno... Možda sam i ja kriva jer me je toliki strah prići nekom dečku. Ma ne znam. Idem sada. Volim vas. Pusa
- 07:42 -
subota, 24.10.2009.
:D naslov treba jel da?
Napokon sam uspijela pričati o osjćajima. Naime sve sam rekla Melindi u vezi čeg me je ona posavjetovala. Ne znam zašto je to bio toliki problem i šta sam ja držala u sebi tjedan dana, bez da sam ikome rekla. Baš sam se čudno osjećala i kada sam joj rekla bilo je sve lakše. A što je to kad je čovjeku teško nešto reći pa toliko doužuje da nikome ništa ne kaže i na kraju mu cijelo to vrijeme dok šuti bude teško? Ne znam zašto to nisam odmah rekla Melindi jer bilo bi mi lakše. Dosta informacija bih saznala koje sam saznala. Ali ne ja sam šutila i mene je to pitanje mučilo.
Naime dečki su me se malo prepali. Napokon sam se počela braniti, napokon sam našla svoje JA i više ih se ni trunčicu ne bojm, haha. Sada se branim riječim, rukama, nogama i svi čim stignem. Nemam ja više živaca njih slušati kak sam ja glupa, kak sam budala, kak sam luda, i tako te stvari nećemo u detalje hehe, uglavnom sada se branim, i svaki put kad se branim naiđe netko od profesora i čudi se i pokušava skužiti tko sam ja uopće hehe, a meni dođe da pitam: "Šta ti gledaš?", ali ne pitam naravno hehe. Ima jedan profesor s osnova, on je jedini koji samo ne stoji i gleda kaže mi svaki put da ih jače udarim. I tako ja njih jače udarim i kažem da mi je profesor F. dozvolio haha. A kad me krenu udarati onda oni pravi prijatelji dođu i pomognu mi da me ipak ne udare. Malo je njih koji me brane, ali ipak se vidi da su pravi prijatelji koji nikada neće dignuti ruku na mene.
Prijatelji su mi se počeli čuditi, manje slušam narodnjake, a više strani pop. Sada su mi draže strane pjesme, a ne narodnjaci, nađe se koja pjesma na mobitelu od Dine Merlina i Tony-a Cetinskog, ali kada malo pogledamo pa ni oni nisu narodnjaci, oni su domaća glazba. Zna se nači još koja domaća pjesma na mom mobitelu, ali narodnjak, jedan do dva, a prije je mobitel bip pun narodnjaka. Je li to zato šta su narodnjaci postali toliko popularni u svijetu pa su meni zato odbojni ili?
Da mi je znati zašto mi svi prijatelji toliko tupe da sam ljepa, zgodna i pametna, a ja samo na to kažem hvala malo se zacrvenim i mislim da to nije istina. Je li to stvarno istina? I zašto mi to konstantno ponavljaju kad ja ne vjerujem da je to istina. Šta ako me samo tješe? Uopće nemam samopouzdanja koje sam imala. Sve sam izgubila od kako sam krenula u ovu školu. Mislim nije škola kriva već razred. U razredu su samo dečki i nravno da oni dođu non stop kako sam ružna i da imam samo dobre sise. Samo sam od trojce čula da sam zgodna i ljepa. A ostalo sve neš ovo ono. Nemam samopuzdanja, da nemam. Izgubila sam sve od kako sam krenula u ovu školu. Stare prijatelje, staru školu i samopouzdanje ono šta je najvažnije.
Borim se za svoje JA ali baš mi i ne uspjeva toliko koliko mislim da mi uspjeva. Nadam se da će uskoro uspjeti. Voli vas vaša Amyicha. 
- 09:55 -
četvrtak, 22.10.2009.
Što li se to događa?
Napokon je malo pala kiša. Toliko je bilo hladno, a bez kiše. Nije ništa bilo povezano s logikom. E pa sada je hehe. Uglavnom. Kako smo sve više i više u školi, svaki dan i svaki tjedan više dečki su postali pomalo bezobrazni. Jer primjetili su na početku da sam mirna i dobra prema njima, a sada to iskorištavaju. Nemaju pojma koliko ja mogu biti bezobrazna i koliki živac mogu biti. Voljela bih da je sve ko med i mljeko kao na početku školske godine, ali nije. Malo koji dečko iz razreda da se odnosi dobro prema meni. Njih par su stvarno dobri prijatelji, a ostali se samnom pokušajvaju s menom zezat s vulgarnim riječima ili kako da to nazovemo. Šta ne mogu biti normalni ko ovih par izuzetaka. Očito da ne. Sve bih na ovom svijetu dala da su bar malo bolji prema meni. Jučer sam čak jednom očitala kak ću mu šamarčinu opaliti, a jedan od profesora gleda i ne vjeruje. A zašto? Zato šta sam se pokazala kao mirna osoba koja nikada nikog nebi udarila pogotovo dečka koji je milijun posto jači od nje. Al kad njima nije jasno da i meni nekada mora puknuti film i da ću im očitati. Mislim stvarno mi je to krenulo na živce. Ponašaju se kao djeca iz osnovne škole. Mislim stvarno nemam komentara. I tako nekako preživljavam s njima dane, ali jedva. Profesori zamole da budu bolji prema meni, ali ne, njima se ne može dokazati. Oni kažu da će biti dobri, ali jel budu? Eeee to oni ne mogu vidjeti dok nismo na satu i do sljedeće opomene. A sad da se idem tužakati na njih, ne želim jer ne želim ispasti tužibaba. Neka dok meni ne pukne film. Naime znate da sam se prije jedno tri - četiri tjedna šišala i da sam se žalila na šiške, e pa sada su moje šiške odlične. Predivne su i ja ih obožavam < 333. Naime muči me šta se ne mogu otvoriti nekoj od frndica i reć im šta točno osjećam. Muči me šta se ne mogu nikome povjeriti. Ne znam šta mi je. Ali nekako me je sram pričati o mojim osjećajima. O tome šta za kog osjećam. Jednostavno ne znam šta se dešava. Na žalost kako sam krenula u školu počela sam gubiti povjerenje u ljude jer sve su dečki u mom razredu tako da nemam u njih povjerenje. I tako se počelo dešavati da počinjem u najbolje prijatelje gubiti povjerenje. Šta mi se dešava? Nadam se da ću se uskoro moći nekom otvoriti i reći sve šta osjećam. Nadam se. Bojim se svega. Bojim se da zbog tog neću izgubiti prijatelje, i to ne obične već najbolje. Nadam se najboljem. Volim vas sve. Pusa
- 17:46 -
ponedjeljak, 19.10.2009.
Love you now and 4 ever <3
Sjedimo mi tako na nama najdražoj kavi. I ona nam priča. Ne važno šta. Ali onda kad nam je pričala iskreno malo sam se isključila i zagledala se u nju. Ne znam šta ima toliko u njoj da ja to toliko volim. Zašto je ona tako posebna. Ona ima tako nešto posebno. To sam i prije shvatila, ali jučer sam stvarno to zaključila. Ona je nešto šta ja ne smijem ni slučajno izgubiti i ona je ta koja me čini sretnom. Kada se nje sjetim, osmjeh se sam od sebe stvori na mome licu. Ona je jedina koja može izmamiti moj osmjeh, a da nije kraj mene. Tek sam jučer shvatila koliko mi je stalo do nje, i koliko ju volim. Nema te osobe koja ju može zamjeniti. Pogledala sam u nju, i zapitala se: šta to ima u njoj da nema u nikome? S čim ona to osvoji čovjeka da ju voli? Šta to ima ljepo u njenom osmjehu? Toliko pitanja :D. Ma jednostavno hvala joj šta je tu za mene, i šta me voli. I šta pokazuje da joj je stalo do mene i da me voli. Jer ona je zadnja osoba koju bi ja htijela izgubiti. Ne želim ju nikada izgubiti, jer ja tu curu ne da volim, ja nju obožavam, ona je moja sestra, ne rođena, ali ja se osjećam kao da je rođena. Ona je tu da me usreći i da me oraspoloži. I ona je jedina osoba za koju ja mogu reć da ju volim sada i zauvijek. Nemate pojma koliko ja volim s njom zapaliti onu cigaretu i uživati s njom u toj cigareti. Ona je ta koja me izvuče iz nečeg što ne želim raditi. Jednostavno se pojavi kao grom iz vedrog nebe, i nema pojma koliko to volim kada samo tako dođe. Kao pojava. Melinda volim te < 33
- 16:21 -
četvrtak, 15.10.2009.
Hvala im stvarno -.-'
Iz dana u dan pokušavam skužiti tko sam, šta sam i zašto sam to šta jesam? Počela sam zerlije razmišljati. Ali zašto i čemu to? Često se to pitam. Toliko znam biti zamišljena da ne čujem oko sebe šta mi pričaju. Pa mi ljudi moraju pričati dvaput jedno te isto. Pitam se zašto mi se to dešava? I zašto sam se toliko promjenila od početka godine? Jel to zato šta sam sada starija? Jel to zbog novog društva? Jel to zato šta me često okružuju stariji od mene? I iskreno paše mi kada se samnom druži netko stariji od mene godinu pa na dalje, nego mlađi godinu pa na dalje. Ne znam šta mi se dešava? Ali jednostavno mi prija starije društvo. Svi su nekako ozbiljniji i ipak im nije stalo samo do zajebancije. Nekada mi prijaju ozbiljni razgovori, neda mi se stalno šaliti na tuđi račun kao šta to rade stalno dečki iz mog razreda ili moje mlađe prijateljice. Stvarno mi se neda tako živjeti, stvarno mi je dojadio taj način života. Znam čudno zvučim, ali vjerujte i samoj sebi čudno zvučim. Jako sam čudna svima u zadnje vrijeme. Uvijek glumim kako sam netko tko nisam, ali mislim da je kraj tome, mislim da ću od sada biti ono šta jesam. Nema više glume. Uglavnom, u školi sve po starom jedino je novo da sam prekinula razgovarati s tri lika iz razreda jer su krajnje bezobrazni prema meni. Mislila sam da mi mogu biti prijatelji, ali ipak ne mogu. Dokazali su to s tim da su me sva trojca danas poslala u kurac. Ne bi ja ništa rekla da sam ja njima bilo šta rekla ili im napravila. Ali nisam ništa. Samo sam danas prišla njima do klupe na kojoj su sjedili i sam odjednom su me poslali u kurac i da odem u knjižnicu. I ja sam se uputila tamo i oni su rekli kako ću se vratiti okrenula sam se i pogledala u njih i nastavila ići tamo gdje sam naumila ići. Onda je zvonilo i počeo je sat Tehničkog crtanja, i profesor je rekao tko nema dva trokuta i šestar dobit će jedan, naime ja danas nisam to ponjela, i naravno dobila sam jedan i na kraju me je jedan od onih koji su me poslali u kurac pitao zaš ga nisam zamolila da mi posudi trokute kad sam znala da ima. Ja sam mu na to samo rekla da mi ne treba ništa njegovo i nastavila slušati profesora šta priča. Drugi mi je naime pod Tehničkim crtanjem i Biologijom nešto, ali ja ga nisam slušala. Kada sam sjedila na podu kod učione računalstva prišao mi je treći i iz šale me udarao. Izderala sam se na njega da me pusti na miru i da mi ide na živce, iskreno svi su me čuli u hodiniku i pogledali u nas, ali boli me briga, bilo mi je lakše kad sam mu bar nekako pokazala da mi ide na živce, i da ga više ne mogu gledati kao prijatelja. Misle da su me povrijedili, oke jesu malo, ali ne želim im to pokazti, ja šta sam bolja prema njima, oni su gori prema meni. Jesam li ja to zaslužila? Mislim da nisam, oko svega im pomognem, čak ih odem tražiti kada ne znaju u kojoj smo učionici. I onda mi je to hvala. Nego sjećate se da sam u postu prije ovog pisala kako ne znam da li mi se onaj dečko sviđa ili ne. Pa došla sam do zaključka. Sviđa mi se. Bili ste u pravu. Ali nećemo sada o tome. Idem sada. Sve vas volim. Puse
- 21:33 -
ponedjeljak, 12.10.2009.
Da ili ne?
Ne razumijem poantu života. Mislim nikada ju nisam razumijela niti ću ju razumjeti. Naime, glupo mi je kad čovjek ne zna šta osjeća pogotovo kad sama ja ne znam šta osjećam. Mislila sam o ovome ne pisati i zadržati to za sebe samu. I nikome ne reći, ali mislim da vi smijete znati. Uglavnom. Ima jedan dečko u mojoj školi i ne znam. Lik je stvarno zgodan, i sve. Ali kao šta i sami vidite da sam rekla kako mi je glupo kad ne znam šta osjećam. Znam da će vam biti ovo čudno čitati, ali ja ne znam ni sama da li se on meni sviđa ili ne. Ja jednostavno to ne mogu zaključiti i mene to proganja. Zašto sam ja sretna kad njega vidim? Zašto se svaki put nasmješim kad ga vidim? Mislim da si postavljam glupa pitanja, jer ne mogu odgovoriti na njih. Naime ja ne želim da mi se bilo tko sviđa. Jer stvarno me je strah da ne bi bilo ono šta ne želim da bude. Svidi mi se, ja pokušam i na kraju ne znam ima curu. To mi se desilo i sa zadnjim. Naime radi se o onom dečku iz Bosne, ujakov prijatelj. I jako mi se svidio, ja nisam iskoristila priliku kad sam mogla i naravno on je našao curu i na kraju mi se počeo sviđati. I naravno da me je zaboljelo kada sam saznala da ima curu. Nisam mogla vjerovati. I sada ja ne želim da se isto to desi i zato se ne želim zaljubiti. I ne želim da mi se bilo tko sviđa. Ali kad ja ne znam šta osjećam. Je li to prolazno ili mi se stvarno sviđa?
Ne znam, pokušat ću skužiti šta ja uopće osjećam. I da li mi se sviđa ili ne. Nadam se da ću uskoro samoj sebi pomoći, jer mi nitko ne može pomoć. Nitko ne zna (kao ni ja) šta ja osjećam. Waaa Bože pomozi mi. Ajde volim vas sve < 33.
P.S. Melinda volim te najviše na svijetu.
- 20:40 -
srijeda, 07.10.2009.
Pitanja i samo pitanja
Imam toliko pitanja, a ni na jedno nemam odgovor. Zašto je to tako kako je? Zašto je Bog baš htio da bude tako kako je? Zašto je Bog htio baš da ja budem takva kakva jesam? Zašto je Bog htio da budem naprimjer šminkerica, a ne darkerica ili metalka? Zašto je sudbina takva kakva je? Često me zanimaju ta pitanja. I dovode me u razmišljanja. Ali znam da nikada neću nać odgovor na njih.
Kad sam već toliko pitanja postavila. Imam sada još jedno. U zadnje vrijeme sam primjetila da su svi oko mene zaljubljeni. Ali nije mi jasno kako sam ja uvijek jedina posebna kobasa i nisam zaljubljena. Nije da ja sada patim šta nisam zaljubljena ili šta nemam dečka. Ali to mi je tako čudno. Svi su stvarno presretni jer nekog vole i jer su zaljubljeni, a šta ja? Ništa. Dosadan mi je život, zaljubljeni bar imaju razloga za probuditi se ujutro i biti sretni jer ne znam idu u školu. Imaju pomisao super vidjet ću simpu. A zašto sam ja toliko sretna zbog škole. Em ne volim učiti, em nisam zaljubljena pa se nemam šta veseliti činjenici da ću vidjeti nekog. Postajem si jako čudna. Ali ozbiljno. Začuđujuće je kako mi se nitko ali baš nitko ne sviđa kamoli da sam u nekog zaljubljena. Ne znam zašto mi je toliko stalo do škole. Kad me pitaju zaš ju toliko volim. Ostanem paf i ne znam šta reći. I onda samo kažem pa volim ju zato šta ju volim. Voljela bih biti u krugu zaljubljenih. Ali kad je to ne moguće. Ja jednostavno to ne mogu. Ja sve i jednog dečka gledam kao ah dečko vidi kak je zgodan, eto to je moja reakcija. Nema druge. Naprimjer druge cure kažu alaaa vidi dečka kako je dobar ajme idem nabaviti broj. Eto i šta onda reć. Tko je tu lud one ili ja? Prije ja nego one.
Nego voljela bih vratit svoju prošlost, kada sam se sprdala s frendicama i kada smo krale cigarete od staraca i skupljane za cigarete ili ja sam obično svojima maznula iz šteke, ali oni to ni ne skuže. Jako mi fali ta prošlost i jako mi je žao šta je nema. Jer nemoguće je vratit ju. Bilo je to prekrasno vrijeme. Odemo iza najdražeg nam restorana ili na terasu kod frendice ili u vrtić i zaboli nas. Je da smo se znali bojati da ne naiđe neko od poznatih pa da kaže roditeljima, ali ipak smo to radili. Mislim da je to bilo najljepše vrijeme u mom životu. Jako volim to vrijeme, i želim ga više od svega vratiti. Tada sam se više i družila s prijateljima koje najviše volim. Današnje vrijeme je skroz čudno. Bilo je to prekrasno vrijeme za kojim ću ja zauvijek žaliti :(. Ali ipak hvala onima koji su mi ga uljepšali <33.
Počela su ispitivanja i uskoro testovi, ali ja za to toliko i ne marim. Postala sam dobra na satovima. Najmirnija sam. Ne pričam, ne zezam se, slušam. Nisam to ja. To sam neka nova ja. Ali jebiga tako je to. Ne volim novu sebe, ali kad moram tako. Neda mi se doma učiti. Tako da tamo slušam, doma ponovim i sve pet. Ne znam šta ću sa sobom. Postajem si čudna. I idem dalje rrazmišljati. Volim vas sve. Pusa < 33
- 13:41 -
nedjelja, 04.10.2009.
Ah ta prehlada :(
Mislila sam da mi se to neće tako brzo desiti, ali desilo se. Prehladila sam se :(. Joooj baš mi je to sada trebalo. Ide mi to na živce, grlo me boli i peče, kišem, kašljem, šmrcam, suze mi oči. Alaaaaa za poluditi. Ne mogu vjerovati. Ne mogu gledat. Aaaa. Al baš me briga ja idem u školu. Nema šanse da ja ne odem u školu :D. Nego u petak sam dobila pet iz povijesti. Prehappy sam bila, ali cijeli dan. Moj život je postao super. I jako mi se sviđa ta činjenica :D. Svaki dan je sve bolji i bolji, sve sretniji i sretniji. Ne znam zbog čeg, oke za sada sam super krenula s ocjenama, ali ne znam šta me toliko usrećuje. Nisam se zaljubila, nitko mi se ne sviđa. Nego u petak je malo padala kiša i ja sam malo pokisnula i tak mi se pokvarila zurka. Mama mi lijepo ufrčkala kosu, i kak je kiša padala sve se poravnalol, al aj nema veze hehe. Sljedeći tjedan samo do četvrtka u školu. Ma to je bzvz. Al aj nema veze. Da napkon su se sjetili reć nam kad imamo ponovo trening, s tim da sam ja frendici jučer rekla eno onog glavnog našeg kluba i ona otišla i pitala ga i on reko kada, kako i gdje imamo trening :D. I ja sam sada zbog tog verry happy. Nego jučer sam bila na kavi s Melindom. Bilo je tako super, samo smo se smijali, i to je savršen dan. Kako ja nju volim i druga frendica koja je bila s nama. Ma one su legende. Hvala im na predivnoj kavi :D. Slikale smo se. Ma stvarno je bilo super. Nego ponekad se zapitam kako je u Bosni. Nisam poprilično dugo bila. Fakat me zanima kako su oni tam, šta kod njih ima novo. Tko je s kim? Toliko tih pitanja. Ali hvala Bogu pa ne moram ić tamo, kad ujak dođe kod mene pitam ga i to je to. Uopće mi se neda tam ić. Oni su mi postali dosadni. Moji prijatelji ovdje su puno zanimljiviji. Možda zato šta su mojih godina i razumijemo se i mogu im sve reć. Dok ovima u Bosni ne mogu baš sve reć, jer oni su malo gluplji pa krivo protumače i onda non stop sprdaju. Baš su se promjenili. I fakat mislim da to nije više ono društvo koje je bilo prije godinu dana, neki su bili ostali normalni, ali sad su poludili. Od kad svi imaju cure/dečke svi su neki bez vremena, ili dođu s nama u grad pa se sam ljubakaju. Pa mislim hallo ima tu još ljudi kojima je neugodno kad se sam ljubakaju. Kud da ja gledam, šta da ja radim u tom trenutku? Usred priče se oni meni počnu ljubakat. Ma za poluditi. A ovak kad sam u Sisku idem gledati utakmice (rukometne), idem na kave, idem van. I to sve idem s frendovima koji su normalni i s kojima ja mogu normalno pričati. Idem sada. Mislim da bi to bilo to. Pusse
Ta slika mi je tako posebna i ljepa :D.
- 15:38 -
