nedjelja, 18.03.2012.
Volim osmijeh tvoj baš dobro ti stoji *.*
Voljela bih da sam koliko toliko pametnija i da ne radim toliko gluposti koliko radim. Voljela bih da nekada promislim prije nego što nešto napravim. Voljela bih da sam mu se javila i da se sada ne ljuti na mene. Naime radi se o bratiću. Ponjela sam se kao zadnje smeće pokupila se s Njim i nisam mu se javila, on je bio na facebook-u, a On i ja smo samo sjedili vani i od jednom mu je palo na pamet da odemo nešto "kupiti". Na šta sam ja rekla ajmo, mi smo se pokupili i otišli, nit smo se kome javili niti bilo šta. Samo mi je to krivo, ne želim da se naš odnos promjeni zbog moje glupe ne promišljenosti. Bože zašto si me zaobišo kada si dijelio pamet?
Naime, evo me već treći dan u Bosni. Prvi dan mi je došlo da se ubijem šta sam uopće dolazila. Bilo je tako dosadno, u jednom trenutku sam se počela čupati koliko je dosadno. Popodne kada sam tek došla sam otišla s bratićem na kavu i bio je jedan njegov prijatelj. Inače dečko kojeg ja volim kao rođenog brata. Dečko je doista super, da se s njim šaliti, ma ustvari šta ja kompliciram, oni koji me čitaju već neko vrijeme radi se o bratu mog Starog. I tako smo došli kući i ono lagano smaranje. Stari mi se javio i dogovorili smo kavu za ujutro, međutim njega nije bilo online nikako ujutro kada smo dogovorili ono od prilike pa na face-u baš onako kad da idemo. I onda je došao online mislila sam mu sve ispsovati, ali neka šutjela sam, nije se uopće javljao, samo je lajko ono što bih objavila. To me toliko iznerviralo, mislila sam da ću mu otići doma i iščupat uši. I onda kada smo navečer krenuli u grad njegov brat je rekao kako su dečki iz mog grada, inače moji susjedi, a njegovi bratići došli, onda sam shvatila zašto se i nije javio, malo me popustila ljutnja. Bili smo tako u tom lokalu, ono opušteno, na trenutak, 15 minuta kasnije kako smo mi došli meni nije bilo dobro, samo mi se zavrtilo, počela sam se znojiti, kao da me temperatura hvata, mislila sam da ću povratit, bratić je bio dobar i izašao je sa mnom van, da malo zraka uhvatim, ni vani mi nije bilo baš najbolje, vratili smo se nazad i onda sam shvatila da bi to mogli biti moji živci i moj šećer. Nema što drugo. On je znao pogledati prema meni, ali mi nije ništa govorio, to me ubijalo u pojam, bio je hladan, a onda sam i ja bila hladna, nisam ga ni pogledala, pričala sam s njegovim bratom i njegovim bratićima. Kasnije smo se popeli na kat, bratić, brat od Starog i ja. Onda je on i ostatak ekipe došao gore i našli su neki slobodan stol i sjeli tu. Ja sam kasnije išla sebi po jamnicu, naime želudac me ubijao. I tako sam ja otišla do šanka, i samo su me od jednom njegova dva prijatelja zvala da sjednem s njima, reko može, bratić svakako nije mutav pa će znati gdje sam, a i taman kada sam sjela, jedan od njegovih bratića je krenuo na wc i rekla sam da kaže mom bratiću gdje sam, pa je i on došao. Ali nije on bio tu kada se desilo nešto. Naime sjedili smo tako, ja sam sjela do njega i onda je on tu počeo mene nešto sprdati, pričati i tako, meni više stvarno ništa nije bilo jasno, ja sam samo bila hladna, ali skroz hladna. Kada je shvatio kakva sam ja, okrenuo se prema meni i samo me poljubio, pred SVIMA. E tek onda mi ništa nije bilo jasno. Skroz sam se izgubila, ali ajde još smo malo sjedili, došao je moj bratić i samo je od jednom rekao idemo šetati. Reko okej može, meni paše. Na šta su se bratić i jedan od prijatelja samo vragolasto nasmiješili. Mi smo im samo uputili onaj hladni osmijeh koji bi rekao pušite kurac. Šetali smo tako, ljubili se, a ono kalsika kako to ide. Pronalazili nova mjesta koja ćemo pamtit po lijepim stvarima. Od jednom je bratić zvao i samo rekao da je vrijeme da idemo doma. Krenuli smo, on i prijatelj su izašli iz lokala i tako smo hodali iza njih. Od jednom me zagrlio i tako smo hodali, malo bi zastali i poljubio bi me. Kasnije smo došli do raskrižja gdje bratić i ja skrećemo i idemo kući, a oni idu dalje, bratić i prijatelj su samo rekli ajmo jedna žvaka sada, i on je bez pola beda došao i poljubio me. Skroz sam se izgubila, bratić mi je do kuće pjevao nekakve pjesme, a meni više ništa nije bilo jasno. Ali sam i dalje bila presretna da bi bilo šta čula šta mi je pjevao. Ja i dalje nemam pojma šta je on meni pjevao. A neka neman i veze.
I tako danas odemo bratić i ja na kavu i tamo sjedi on s ekipom koja je bila s nama sinoć, nismo ništa imali pred njima. Oboje smo se gledali, smješkali, kao šta je i prijatelj koji je s nama bio na kraju kada smo išli kući. Svi smo se pravili ludi kao da ništa nije bilo. I navečer izađemo van i to na njegov nagovor, zvali smo ga k nama na kavu, ali on je baš htio van, i ajde otišli mi s njim na kavu šta ćemo drugo nama dosadno doma, njemu dosadno doma i tako otišli. Sjedili smo nekih sat vremena u kafiću i samo je rekao: "Idemo nešto kupiti!" Ja sam se samo opalila smijati, a šta ću drugo, jer sve je to bio dio dogovora. Naime on i ja smo se čuli na face-u i bio je dogovor da idemo samo on i ja, ali međutim bratiće se ipak predomislio i krenuo s nama. Nismo znali kako se odvojiti pa smo se odmah dogovorili za šifru, samo ne znam zašto mi je to rekao kad je bratić svakako ušao u kafić na face. Dok smo mi ostali sjediti vani. Smrzla sam se ko pička vani. Kako je njima samo palo na pamet da vani sjedimo? Budale. I tako smo mi krenuli "kupiti" nešto. Mada ni jedna trgovina u blizini ne radi u deset sati, ali ajdeee mi smo išli kupiti. Jednostavno sam bila najsretnija na svijetu kada me poljubio, ne znam, nešto ima posebno u njemu. Ne znam šta. Ali jednostavno je po nekom pitanju poseban. Koliko god da on meni izvuče živaca kad sam doma, ne znam jednostavno kad dođem ovdje i kad mi samo jednu slatku poruku pošalje i kada me samo izvuče van da malo budemo nasamo, ne znam, taj njegov osmijeh, taj njegov pogled, taj njegov glas. Voljela bih da mogu biti svaki dan uz njega, da mogu svaki dan poljubiti ga, zagrliti ga, da svaki dan mogu s njim proživljavati ono što proživim u dan-dva dok sam tu. Presretna sam uz njega. Da totalno me osvojio. I da slaba sam na njega, po pitanju njega sam i preslaba nekada. Naime, dan kada sam trebala krenuti u Bosnu, uđem ja u sobu kako je mama pripremala neku odjeću koju ću nositi i ispričam ja njoj kako je on mene pitao kud ja putujem i kako mu ne želim reći, na šta je ona samo pogledala blijedo i rekla da ga je prije minutu-dvije vidjela s bratićem kako izlaze iz auta bratićevog tate i kako ulaze u zgradu, na šta sam se ja izbezumila i naljutila na njega šta ne bi javio da je tu, i pokupila se u dnevnu i skoro počela plakati, na šta mi je ona rekla da se ona samo šalila. Isto tako je i bratić (moj) rekao kako ide na putovanje kako neće biti kod kuće, to znači da ja ne mogu nikuda van, usred nstave me je rasplakao, jer sam znala da ga onda neću još dugo vidjeti, i onda da bi on rekao kako se i on šalio. Da ovo nije puno povezano, možda i nije bitno puno, ali sam slaba po pitanju njega.
Tri mjeseca sam ja živjela za to da opet nešto bude, tri mjeseca sam se ja patila i mučila gledajući ga, a znajući da ne mogu imati ništa s njim, tri mjeseca sam se ja jela s kime me je zamijenio i jel je uopće, tri mjeseca sam ja svaku noć grlila jastuk pun suza, tri mjeseca sam ja pizdila i govorila kako me on ne zanima, a duboko u sebi sam si mislila koja sam ja budala. I onda od jednom opet nešto s njim, i dan danas pamtim njegove riječi "Da sam htio biti s njom, ne bi ju napucao!" Samo malo u ovoj priči cijeloj je on mene napucao i opet oko mene ide, opet neda na mene, i dalje neda nikome da mi priđe, svima govori kako sam ja njegova, i da ljudi već sumnjaju da je tako, mada ni ne griješe. Nije baš sve onako kao na početku, ali nije ni loše. I ovako mi se sviđa. Meni je bitno da znam da ja opet imam nešto s njim, da je opet on tu, i da opet znam da će me zagrliti, poljubiti, pokloniti mi pažnje, ne dati ikome da mi priđe, jednostavno se ponaša zaštitnički po pitanju mene. I dalje mi nije jasno na koju je foru opet oko mene, a to je rekao i još je na to nadodao da to vrijedi za svaku curu. Pa koliko vidim i ne vrijedi baš za svaku. Koliko ja znam još uvijek je on tu negdje u mom životu i ja u njegovom. Da stalo mi je do njega, i ne želim da bude opet kao šta je bilo. Želim da ovo potraje neko vrijeme. Kako god da završilo, na to ni ne želim misliti.
Sretna sam jer je tu i jer to traje i nadam se da će tako i ostati.
Puse od Amy :)
- 04:14 -
nedjelja, 04.03.2012.
A tako mi falite :S
Voljela bih da sam prošle godine koliko toliko bila ove pameti. Da sam se koliko toliko pripremala za nastavu, pa makar i šalabahtere kao i ove godine i da sam ju onda prošla pa makar na popravku. Voljela bih da nisam ni tatu ni mamu toliko razočarala. A i da sebi nisam toliko toga pogoršala tim padom godine. Prošle godine mi se koliko toliko išlo u školu, uvijek nešto novo saznam, a ove godine, nikako mi se neda, jer točno znam kada će koja lekcija biti, kada će koji profesor šta reći. Nisam mogla dobiti gori razred. Svi su neki ne znam čudaci, nemaju mjere. Ili su prebezobrazni ili premirni. Znači nema zlatne sredine. Dok bivši razred, oni su imali svoju zlatnu sredinu, znali su kada se može zajebavati kada ne. Uvijek su bili tu za mene, držali su me kao zadnju kap na dlanu. Kad bi me nešto mučili uvijek bi došli pitali šta me muči i slično. A sad ovi novi, ma njih jednostavno boli ona stvar za mene, ja kao da ne idem s njima u razred. Dva frenda koja su pala sa mnom, njih su prihvatili, ali mene baš i ne, osjećam se kao jebena iznimka razreda. Nema više onog smijeha, moj osmijeh na licu je izblijedio. Nema ga. Ako mi netko fali onda je to definitivno moj razred. Oni nikada neće imati zamjenu, nitko ih nikada neće moć zamjeniti. Oni su jednostavno posebni. Najgore od svega mi je šta sam im obećala da ću do kraja školovanja biti s njima, da ću zauvijek biti tu uz njih, da neću ni jedan razred pasti. I onda mene udari neka glupost u glavu i ja počnem markirati, umjesto da odem učiti ja odem na kavu, subotama se opijam i nedjeljom ne mogu apsolutno ništa. I onda početak tjedna, neda mi se učit, ja odem na kavu, neda mi se biti na satu, ja opet odem na kavu, neda mi se ništa ja ništa ni ne radim. Trebam ispravljat ocjene, ja sjedim doma buljim u strop shvatim da mi se neda i odem na kavu. Non stop sam išla na jebene kave, non stop sam jebeno cugala, non stop sam sve radila što nisam trebala. I sad se jebeno kajem, i sad kad se sjetim da više nisu uz mene sve me zaboli. Ti dečki su mi bili sve u životu. A ja budala sam prokockala šansu da budem s njima, a da sam samo malo bila ove pameti koje sam ove godine. Samo da sam malo bila, ne bi mi bilo žao. Pa dva, dva, jebi ga i to je neka ocjena. Ali ja sam uvijek bila povodljiva za društvom. Oni idu van, mene nagovaraju i onda ja kažem da ne mogu, i pola sata kasnije isplačem se tati i odem van. A jel to meni imalo trebalo? Mogla sam lijepo sjest, naučiti i onda van. A ovako. Ali sada je kasno za kajanje. Moram dalje, nema mi druge, ali pametnije kako sam počela :).
To bi bilo to. Puse od Amy :*
- 19:40 -
