petak, 24.06.2011.

Sreća i samo sreća :)

Užasno mi fali prošlo ljeto. Jučer sam bila na kupanju, tj. vodila sam brata jer se ja nisam mogla kupati, jel nisam kupila badić, budala. I uglavnom počela je tako svirati Monday Morning. Odmah me je uhvatila nostalgija i sjetila sam se prošlog ljeta. Užasno mi fali. Bilo je tako lijepo, svi smo bili na okupu. Svaku večer bismo sjedili na tribinama i sprdali se. Popodne bi išli na kupanje i normalno sprdali se, ali više toga nema. To mi tako fali. Ali oni su se jednostavno promijenili. Njih par je ostalo u dobrim odnosima, a ostali su našli nove ekipe. Ali naravno uvijek se stane i popriča, ali više to nije ono što je bilo, kada se po par sati sprdalo, pa osim toga cijeli dan na kupanju. Bila sam jučer s njima i bilo mi je tako lijepo dok smo se sprdali, ali Bog zna samo kada ću ih opet sresti i kada ćemo se opet tako sprdati. A još k svemu jedan od njih je tako bezobrazan, trača okolo, a i sam je takav kako priča o drugima. A pravi se faca kao on ti kaže sve u facu. Da, da sigurno. Jedan se pravi pametan i "ne" ulazi u tuđe živote, a hvalisa se s takvim glupostima. I tako mogla bi do sutra.

Fali mi moj razred, moji najdraži. Mislim oke ne svi, ali ima ih koje volim ne moguće, a kada se sjetim da ih više neće biti samnom dođe mi da plačem kao malo djete. Fali mi njihov smjeh, njihove provale, moja tuča s njima, dobijem batina istina, ali mi fali ma koliko god da nastradam. Fale mi čak i oni trenutci kada najboljeg prijatelja naživciram jer slušam Brunu Marsa. Dakle dovoljno je da upalim mob, stavim slušalice i da on vidi da je pjesma od Brune upaljena, naravno odmah se razljuti i tako počne pljuvati po Bruni. Ali to je sve nekako tako smiješno. Fali mi moj drugi najbolji prijatelj koji me stalno sprda, s kojim sam svaki dan na kavi, s kojim mogu o svemu popričati.

Tata me je pomalo počeo puštat van. Odem i rolam se, a nekada kažem da se idem rolati i odem na kavu, naravno ponesem tenisice. Bratić mi je počeo raditi u najdražem kafću. I to mi je super. Jer to mi je jedan od najdražih bratića koje imam, nije da ih imam previše, ali za razliku od ostalih normalan je koliko toliko. Šta se tiče mene i moje ajmo to tako nazvati depresije, nema je više. Sada sam bolje, osmijeh je češće na licu, ali ne onaj lažan. Onaj moj pravi koji sam uvijek voljela, i kojeg su nadam se ljudi voljeli. Ne, nisam se zaljubila još uvijek xD. Ali jednostavno sam sretna jer mogu koliko toliko van. Vratila sam se na folklor, i iskreno nije mi žao. Napokon sam našla ono nešto u čem se pronalazim i zbog čeg sam ubiti sretna. Ne jer tamo vidim ljude koje nisam vidjela po dvije godine i slično, već samo zbog moje volje i moje sreće. I napokon ljudi shvaćaju da sam sretna i da mi sada nitko ne može ništa. :))))

Voli vas sve Amy. Puse <3

- 21:14 -

Komentari (12) - Isprintaj - #

petak, 17.06.2011.

Težak je život!

Škola je gotova, napokon. Mada iskreno voljela bih vratit vrijeme unazad, da popispravljam ocjene koje su se mogle ispraviti i da prođem razred. Ali nije moguće u svakom slučaju. Falit će mi neki ljud iz ovog razreda, nikako se ne mogu vidjeti u novom razredu bez ljudi koje volim. Jednostavno je teško. Postoji par osoba koje sam voljela od početka i koje sam zavoljela sada. I ne znam jednostavno oni su mi sve, ali moram nekako bez njih. Jedina me činjenica tješi da će biti jedan od njih samnom koji pada i da će koliko toliko biti lakše. Ali ostatk će mi faliti. A ništa budemo se viđali na odmorima. Već vidim kako ću s jednim od novih ratovati, jer me već sada živcira. Naime upoznala sam ga na skijanju i non stop ima neke brije, ala već me sada živcira. Kako će tek biti kada dođem k njima s tim dečkom. Ne znam, sam znam da će biti rad Aj mornar Luka bum šamarčina :D ahahaha. Uglavnom, bila sam s njima za zadnji dan ponapijali su se naravno. Mnogi od njih su mi dolazili i govorili da ne znaju kako će bez mene, na šta je moj jedini komentar bio, a kako ću ja bez vas? Jedan je čak rekao da bi volio da je i on pao jer mu je krivo šta sam ja pala. Počeo je kriviti samog sebe, ali nitko osim mene nije kriv šta sam pala...

Prijatelji me tješe da je to normalna stvar, da će sve biti ok. Na šta ja kažem u pravu si, ali ne mislim to. I dalje mi je teško i dalje me nitko ne može utješiti. To šta se smijem ne znači da sam sretna, jer to je lažni osmjeh ne onaj iskreni od srca. Jednostavno mi se neda odgovarati na pitanja šta me muči i slušati kako će sve biti u redu kad znam da neće. Ljudi pričaju kako je moj tata dobar i kako dugo neću biti u kazni. E pa ja tako više ne mislim, jer sam ga užasno povrijedila s ovim i jako je ljut. Na njemu se vidi da je sada doista ljut. Nitko to osim mene ne vidi. Pa ni jedna ga osoba nikada ali nikada nije rasplakala jer je jak. Ali naravno ja sam to uspjela. I nemate pojma koliko me bole njegove suze...

Šta se tiče ostalog uopće se s time ne zamaram. Neda mi se zamarati s ičim. Doista mi je dosta svega. Samo želim pobjeći nekud i da me nema dosta dugo, samo da se odmorim od svega i sve i jedne osobe. Ne mogu više to psihički podnjeti. Preteško je. Nekada sam se koliko toliko borila za sebe, ali sada nemam snage ni za to. Jednostavno sam izgubila sve i jedan živac, izgubila sam snagu i volju i nadu i sve. Nema u meni ni nade, ni volje, ni snage, ni sreće. Voljela bih vratit vrijeme kada sam bila sretna i činila roditelje sretnima, ali nema toga. Jednostavno nema. Sada se ulizujem tako šta perem suđe, peglam, spremam s mamom stan. Možda i pomogne. Jer vidim da stiže jako težak period. Samo želim da šta prije prođe. Daj Bože!

Idem sada polako sve vas volim, samo sam se htjela javiti. Puse svima. :)