ponedjeljak, 20.09.2010.

Daj me brani, ispred svakog stani! =)

Uh nije me bilo dosta dugo hehe. A škola je počela i kad želim napisati post, više ni sama ne znam šta da napišem. Iskreno fali mi ljeto, i iskreno ove godine mi se baš i nešto neda u školu. Ok u školi je dečko koji mi se sviđa pa ga vidim, ali opet šta je je ljeto je nekako ljepše od njega. Više mi odgovara ljeto, opuštenija sam. Nema onog straha od skorog učenja, već mi se gadi pogledati u knjige. Jednostavno želim ljeto nazad. Pa makar opet morala prolaziti svu onu zbrku oko popravka. I to mi je čak draže od ovog sada. Jednostavno mi se neda ni u školu ni učiti. Nema one ljubavi prema školi kao prošle godine. Uredu ta ljubav prema njoj je bila samo zbog ekipe, ali ove godine nema čak ni takve ljubavi. Sve mi ide na živce, u školi živim za onaj sat, za onu minutu i sekundu i stotinku da idem kući. Nemate pojma koliko ja živim za to da šta prije dođu zimski praznici. A onda kada oni prođu srce će mi biti na mjestu jer znam da će ljeto brzo, mislim i sada će, ali mi toga nismo svjesni jer je ovo tek počelo i kada bude najzanimljivije onda će ljeto. Ali iskreno živim za ljeto 2011. i još ću se potruditi da nemam ni jedan popravak. Je da je i unatoč popravku iz fizike ljeto bilo odlično, ipak ove godine se neću igrati s time, neda mi se više znojiti zbog gluposti i imati praktički noćne more zbog glupog popravka iz fizike. Uglavnom neda mi se zamarat vas, a i samu sebe s glupom školom. Ne znam više ni šta da vam pišem. E da sjetila sam se ono s zdravljem. Mah nije mi ništa, žena mislila da je monoukleoza, ali anemija je. Eto ako neki ne znaju manjak željeza u krvi. Ali postoji problem u tome šta ne smijem još ovaj tjedan igrati tjelesni, za poludit. Ja tjelesni obožavam, to mi je najdraži predmet i onda ona napiše ispričnicu da ne smijem igrati tjelesni jer da stvarno ne bi došlo do jebene mononukleoze. Meni je tjelesni toliko falio i onda mi ona tako -.-'. Mislim hvala joj. I hvala mom zdravlju -.-' nema šta.... Da ponovno mi se definitivno sviđa onaj dečko koji mi se prije sviđao. Onaj prije mog bivšeg. Ne mogu vjerovati što je to samnom. Iskreno ne želim da mi se on sviđa, jer znam da to nikamo ne vodi, ali ne znam, jednostavno mi se on sviđa. Ne znam šta je to, zašto je to tako. Ali jednostavno kada sam ga vidjela prvi dan u školi nekako kako da kažem kao da mi je bilo lakše šta ga vidim. I onda nakon par dana gledanja njega jer se opet poklopilo da više manje imamo jedno kraj drgugog nastavu pa ga mogu uvijek odmjeriti. Jednostavno kada ga vidim leptirići polete. Prolazim kraj njega i naši pogledi se sasvim slučajno sretnu, one njegove predivne smeđe oči. Jednostavno ima prekrasne oči. Ne znam iskreno šta vidim na njemu jer je on jedan tipični nabildani, ne nabildani već prenabildani sportaš. Ali meni se to sviđa. Ne znam zašto :S. Ne želim vas više mučiti s tim dečkom. Znam da mi nije pametno to šta mi se opet sviđa, ali ja protiv svojih osjećaja ne mogu. Tako je kako je. Idem sada polako. Htjela sam vam se samo javiti. Puse svima

- 16:00 -

Komentari (13) - Isprintaj - #

četvrtak, 09.09.2010.

And Here We Go Again -.-'

A tek sam se odljubila i zaboravila sam da si me se sviđao. I onda mi dođeš u subotu u grad, i to točno kod nekih osoba iz moje ekipe i ja te vidim s onom lijepom frizuricom, ali ostala sam hladna. Otišla sam sljedeću subotu u grad, opet si bio u mojoj blizini, onda sam shvatila da si mi još uvijek zgodan. U ponedjeljak sam došla u školu, ma nisam ni došla ispred škole i normalno kao i prvi dan prošle godine prvo sam njega vidjela. Ne razumijem kako i zašto se desilo da baš njega vidim prvog, ali jesam, njega sam prvog vidjela. I iskreno svjesna sam ja što se događa. Opet će mi se počet sviđat ili već je? Mislim da ipak je. Iskreno ja ni sama ne znam što osjećam, ali uskoro ću znat, jer poznavajući mene tako to ide. Ja ne želim da mi se on sviđa, jer on je tipični sportaš o kojeg sam se ja već opekla, ali protiv srca se ne može. Jednostavno nakon svega šta se izdešavalo, opet mi je zgodan, opet se nasmješim kada naiđe, opet frendici ruke trgam kada ga vidim (jel stisnem joj ruku), i mislim da opet ima onih šugavih leptirića. Ne razumijem čemu sve to ispočetka. Neda mi se više mučiti s činjenicama o njemu. Ide mi to na živce, ali ne ja sam opet tele i uvijek mi se svidi netko tko je tako čudan. Nisam htjela da se to ponovo dogodi, da mi se on počne sviđati, ali dogodilo se. Ne znam kako, ne znam ni sama. Glupa sam! Ne znam ni sama šta vidim u njemu. Svi vele da je odvratan i da je prenabildan. Ok, ok, ok i meni je prenabildan, ali mi se sviđa to šta se izdvaja od drugih po tome. Svi s njegovog treninga su ono ok, ima ih isto još tako nabildanih, ali on je ono fakat nabildan, i iskreno nije lijepo za vidjeti, ali meni je lijepo, jer je poseban baš po tome. Mislila sam da ga više nikada neću pogledati na takav način, već ono kao da mi se gadi jer ima takvo tijelo, jer je tipični sportaš, jer je plav -.-', ali eto opet ga gledam onako kako sam ga gledala prije par mjeseci. Opet ga gledam na onaj zaljubljeni način, mislim nije zaljubljeni način, već onaj način kada se netko sviđa. Jer ja znam da nisam zaljubljena, ja to točno znam, ja samo znam da mi se sviđa. Ne želim da je to tako, ali ne mogu protiv sebe...

Inače ne idem u školu. Išla sam samo u ponedjeljak da se upišem u drugi razred. Ne smijem u školu jer valjda imam mononukleozu, pa danas idem da mi pročita nalaze. Nadam se da ju nemam. Jer ako ju slučajno imam onda mi tri tjedna nema nikud. Nisam htjela ni da mi se ona desi, ali eto valjda se desila. Kako? Ne znam. Očito netko iz društva ima, a da nije rekao pa da mi je netko u subotu slučajno zamjenio čašu sa svojom. I tako sam valjda i ja pokupila. Neda mi se više ništa pisati. Previše sam zaokupljena s ovim šta mi se ovaj opet počeo sviđati -.-'. Pa do sljedećeg čitanja. Pusa

- 10:10 -

Komentari (18) - Isprintaj - #

petak, 03.09.2010.

Beautiful monster <3

Da, da, da u ponedjeljak pakao šta bi neki rekli, ali meni to nije pakao, meni je to raj. Užasno mi fali razred i tjelesni. Obožavam i razred i satove tjelesnog. Voljela bih da imamo samo tjelesni, jer tamo se samo sprdamo. I fali mi razrednica i njena poznata upitna rečenica: "1.c opet spominju samo vas i 2.c u zbornici, boli me briga za 2.c ali vi ste moji, kada se mislite smiriti?"Kad je ljuta odmah znam šta oće pitati. Samo je dovoljno da vidim jel ljuta ili vesela odmah znam šta će i kada reć. Tako to ide kod nje. Užasno mi svi fale. Dečki s kojima sam dobra fale mi i oni s kojima nisam dobra i oni mi fale. Jedva čekam da ih sve vidim i jedva čekam one naše svađe. Ne svađamo se često, ali kada se svađamo to je ko neki rat. Toliko toga si kažemo i šta mislimo i šta ne mislimo i onda se mirimo. Često me znaju rasplakati, ali uvijek se nađe jedan od njih kojem je doista stalo do mene i pokaže mi to s time kada me tješi. Još uvijek se sjećam kada mi se jedan od njih mješao u posao, ja ne volim kada netko gura nos tamo di mu nije mjesto, tako je ovaj to napravio. Ja sam se naljutila, bacila sam turpiju na stol, okrenula se i otišla na kraj radio i sjela na klupu inače na kojoj ostavljamo torbe, toliko sam bila ljuta da sam pol torbi pobacala na pod, i nisu se naljutili jer su shvatili koliko sam ja ljuta. Taj prijatelj mi je prišao i pitao me:
"Jel ti to plačeš?"
"Ne. Nemam razloga!" Mada su mi oči bile pune suza, koje su samo čekale da krenu.
"Ne laži, vidim da su ti oči pune suza, plačeš!" To je čuo drugi prijatelj i došao sjeo kraj mene i zagrlio me, i ovaj je kada je vidio ovog drugog da me grli.
"Ne plačem, stvarno, ne plačem, nemam zašto!" I onda su suze krenule.
"Zašto, reci, zašto, šta je bilo, jel te netko naljutio, jel te dečko povrijedio, jel te ostavio, šta je bilo objasni mi?!"
"Dobro znaš da nemam dečka, on me je naljutio (pokazala sam mu tko) lijepo sam mu rekla da mi se ne mješa u posao i cijelo vrijeme mi je diro pločicu, i cijelo vrijeme me je maltretirao, ja to više ne mogu trpiti, ja sam morala puknut"
"Uredu shvaćam, sada ću ja to riješiti!" Ustao se i kao pravi prijatelj mu je očitao, sve mu je rekao šta je mislio i šta nije mislio. Posvađao se s njim, i to zbog mene. Nisam to očekivala od njega, jer sam mislila da mi glumi prijatelja, jer kad kad me zna tražiti žvakaču, kunu, dvije kada mu treba za kavu ili hranu i slično. Ali ne nije takav, on je prijatelj, on je to pokazao. Sluša me kada mi je teško, daje mi savjete kada mi je teško. Saznao je tko mi se sviđa, ali bio je prijatelj i nije me sprdo za njega. Uredu je kada je saznao, govorio je eno ti onog tvog malog, znam da ti se on sviđa. Ali ok i to je prošlo. Nisam očekivala da će mi on postati tako dobar prijatelj. Ima još jedan s kojim sam se konstantno svađala, ali tog dana kada sam zaplakala i on mi je pokazao da mi je prijatelj i da mogu računat na njega. Za njih par sam znala odavno da su mi prijatelji, ali ova dvojca su mi to dokazali taj dan. I hvala im. Hvala na svemu. Stvarno mi je netko bio potreban u tom trenutku i oni su se našli i pokazali da su pravi prijatelji. I presretna sam šta ih imam. Život bi bio potpuno drugčiji da ih nemam, ne želim ni misliti o tome da npr. idem u drugi razred, ne u onaj u kojem su oni. Samo zbog njih sam se potrudila na drugom roku da prođem. Samo su mi oni bili na pameti kada sam morala na drugi rok. Obećala sam im da ću ić s njima u drugi razred i svoje obećanje sam održala. Naravno više manje koji god da me pito jesam prošla i kad sam rekla da jesam bio je sretan. Nisam htjela na početku s njima biti onako kao da sam neka povčena cura, nisam htjela glumiti nešto šta nisam. Odmah su na početku vidjeli da se mogu samnom zezati kako oće, da mogu samnom o svemu pričati, da sam ja osoba koja voli zabavu, ali i da sam osoba koju je lako povrijediti, osjećajna. Nisam htjela biti ono šta nisam, upoznali su pravu mene, ali baš pravu mene.
Dok ekipa s kojom se ja stalno družim, tj. s kojom sam se počela družiti sada na ljeto, oni nisu upoznali skroz pravu mene, tek me sada upoznaju. U početku sam bila fina i dobra curica, pokazala sam kako sam ja dobra i kako im mogu biti prijateljica, ali im nisam pokazala da lako puknem i da govorim svima sve u facu, to tek sada saznaju, ali i dalje su dobri prema meni, dalje pokazuju da im je stalo do mene, ali najvažnije mi je da i dalje vide da sam ona osjećajna cura, kojoj je ipak stalo do njih kakvi god da su prema meni. Svi će mi oni faliti za vrijeme škole. Jer neću moć previše van, ipak se mora učiti, ali eto veselit će me pomisao da ćemo se vidjeti preko zimskih praznika.

I još jedna stvar me muči. Mislim ne smatram ja to problemom nekim velikim, ali opet je problem. Postala sam ovisna o cigaretama. Jednostavno ja to osjećam. Znam , znam nije lijepo vidjeti ženu s cigaretom, ali ne mogu si pomoć, jednostavno obožavam taj osjećaj kada ja zapalim tu cigaretu i kada povučem dim i onda kada ga onako ispušem. Jednostavno me to smiri. Ne znam zašto ja to smatram problemom, ali meni je to neki problem. Iskreno već me polako boli briga hoće li me netko uhvatiti da pušim ili neće, ja si lijepo sjednem u nama najdraži kafić i zapalim bez pol beda, ja odem van s prijateljicom sjednemo u parkić gdje često prolaze nam poznati ljudi, ali mene opet boli briga. I tako inače me boli briga, ali i često se znam uhvatiti da me ipak malo strah da me netko ne uhvati i kaže mojim roditeljima, jer sam mami obećala da prestajem pušiti, i opet sam ju izigrala. Kada idem van i kupujem kutiju kažem da mi da za kavu i neki sokić, ali naravno ja ju napravim budalom. Često mi zna naći kutiju u torbici, ali ja kažem da je od frendice jer nije stalo u njenu torbu, kao torbica je premala, pa mene zamoli da ja strpam u svoju i onda kao zaboravimo da su kod mene cigarete. Osjećam se tako bezveze kada joj moram lagat, osjećam se tako loše. Ne želim joj lagat, ali jednostavno moram, jer ja ne želim prestat pušiti, volim to. No ona me tjera da lažem. Kada sam joj priznala da pušim lijepo sam joj rekla da ostane između mene i nje, ne mora tata znat, ja ću se paziti vani da me netko od njegovih s posla ne uhvati, ona je rekla uredu na to, ali naravno odmah me sljedeći dan napala kako kašljem od cigareta i kako ne smijem više pušiti, a mene prehlada neka hvatala. I normalno sada joj moram lagati. Mene muči šta joj moram lagat, ali sama si je kriva, jel lijepo rekla da prvo mogu i onda kao ne mogu, ali eto neka joj bude.

Uh malo se post odužio. Nadam se da mi nećete zamjeriti, malo sam i gluposti tu nalupala, ali eto morala sam i ja nešto napisati. Voli vas sve Amy. Puse

P.S. znam da naslov nema veze s postom, ali zaljubljena sam u tu pjesmu pa sam morala napisati to :D.