četvrtak, 22.10.2009.
Što li se to događa?
Napokon je malo pala kiša. Toliko je bilo hladno, a bez kiše. Nije ništa bilo povezano s logikom. E pa sada je hehe. Uglavnom. Kako smo sve više i više u školi, svaki dan i svaki tjedan više dečki su postali pomalo bezobrazni. Jer primjetili su na početku da sam mirna i dobra prema njima, a sada to iskorištavaju. Nemaju pojma koliko ja mogu biti bezobrazna i koliki živac mogu biti. Voljela bih da je sve ko med i mljeko kao na početku školske godine, ali nije. Malo koji dečko iz razreda da se odnosi dobro prema meni. Njih par su stvarno dobri prijatelji, a ostali se samnom pokušajvaju s menom zezat s vulgarnim riječima ili kako da to nazovemo. Šta ne mogu biti normalni ko ovih par izuzetaka. Očito da ne. Sve bih na ovom svijetu dala da su bar malo bolji prema meni. Jučer sam čak jednom očitala kak ću mu šamarčinu opaliti, a jedan od profesora gleda i ne vjeruje. A zašto? Zato šta sam se pokazala kao mirna osoba koja nikada nikog nebi udarila pogotovo dečka koji je milijun posto jači od nje. Al kad njima nije jasno da i meni nekada mora puknuti film i da ću im očitati. Mislim stvarno mi je to krenulo na živce. Ponašaju se kao djeca iz osnovne škole. Mislim stvarno nemam komentara. I tako nekako preživljavam s njima dane, ali jedva. Profesori zamole da budu bolji prema meni, ali ne, njima se ne može dokazati. Oni kažu da će biti dobri, ali jel budu? Eeee to oni ne mogu vidjeti dok nismo na satu i do sljedeće opomene. A sad da se idem tužakati na njih, ne želim jer ne želim ispasti tužibaba. Neka dok meni ne pukne film. Naime znate da sam se prije jedno tri - četiri tjedna šišala i da sam se žalila na šiške, e pa sada su moje šiške odlične. Predivne su i ja ih obožavam < 333. Naime muči me šta se ne mogu otvoriti nekoj od frndica i reć im šta točno osjećam. Muči me šta se ne mogu nikome povjeriti. Ne znam šta mi je. Ali nekako me je sram pričati o mojim osjećajima. O tome šta za kog osjećam. Jednostavno ne znam šta se dešava. Na žalost kako sam krenula u školu počela sam gubiti povjerenje u ljude jer sve su dečki u mom razredu tako da nemam u njih povjerenje. I tako se počelo dešavati da počinjem u najbolje prijatelje gubiti povjerenje. Šta mi se dešava? Nadam se da ću se uskoro moći nekom otvoriti i reći sve šta osjećam. Nadam se. Bojim se svega. Bojim se da zbog tog neću izgubiti prijatelje, i to ne obične već najbolje. Nadam se najboljem. Volim vas sve. Pusa
- 17:46 -
