ponedjeljak, 28.11.2022.
Moj vikend u kratkim crtama
Petak
Kažu da je petak dan za metak pa ajmo razbiti kolotečinu svih petaka prethodnih par mjeseci i ajmo učiniti nešto drukčije. Ajmo izaći iz svoje sigurne zone komfora i probiti granice svojih mogućnosti. Tako se to po modernom danas kaže. Ajde i da ja budem malo u trendu. Aaaaaajmo! Pere me neka pozitivna vibra. Za početak sam prihvatila poziv prijateljice Ade da idemo na Advent. Doduše, ne na otvorenje u četvrtak kada je i ujedno Dan grada tj. dan Sv Krševana nego u petak s obzirom da ne radim u subotu. Radni petak mi je bio baš naporan, a kao poslastica na kraju radnog dana , kombi prijevoz za osobe s invaliditetom nije mogao prići mi kući zbog nekog kamiona koji nam je zapriječio put do kuće. Nije bilo druge nego da me vozač doprati s hodalicom do vrata.. Tih pedesetak metara ševrljala sam jedva i bez snage, ali u sebi sam kamionu …… sve po spisku. Nisam ja prostakuša da beštimam po blogu.
Kad sam otvorila vrata stana, u naručje mi je skočila Ljubav mog života. Điđi još uvijek nije skužio da ja inaće jedva stojim na nogama. Ali nismo pali! Samo sam stavila Điđiju uzicu oko vrata i produžila do mog motoriča moleći Boga da se ne prospem negdje jer baš se nisam osjećala dobro. Motoričom smo Điđi i ja navratili do Ade koja inaće radi do 18h u kiosku…. Samo da potvdimo večerašnji izlazak.
- Naravno da idemo večeras na Advent, ne može Jole pivati bez nas, aj ti doma odmori se i vidimo se u 18 i 5.-kaže Ada , a ja prihvatim dogovor i uputih se kući najprije da pojedem nešto; točnije one sarme iz friđa da podgrijem u mikrovalnoj.
Na samom ulasku u kuhinju strmopi*dila sam se na pod koliko sam duga i široka. Ali nisam ja prostakuša da sad beštimam na blogu. Kad sam skužila da se nisam baš natukla jako i da nisam zapela za ništa, a ništa nije bilo ni mokro na podu, posjela sam se i naslonila na frižider u pomoć prizivajući Boga da mi pomogne da se dignem. I gle čuda, relativno sam se i brzo digla uz pomoć stolice. I što sada?!! Prisjele mi sarme, vremena za tuširanje i pranje kose nemam, ali ja ne odustajem;idem na Advent, j….. Advent! Ali nisam ja prostakuša da sad beštimam po blogu. Lipo sam se obukla toplo i odlučih prošetati novu krznenu bundu. Nisam to planirala još, ali kako je krenulo ko zna hoću li opet imati prilike izaći vani. Bunda večeras ide vani baš kao i Điđi što ide na svoj prvi koncert. Ada je bila oduševljena mojim outfitom i šminkom. Naravno da sam joj prešutila da sam se razbila i da sam neoprana i masne kose izašla vani. Ali ko ga…. Nisam ja prostakuša da prostačim sad po blogu.
Večer smo započele izložbom o Zadru i moru u Kneževoj palači. Mene je više od same izložbe oduševilo to što je teta pustila Điđija na izložbu i to što je osobi s invaliditetom u inv. Kolicima omogučen prilaz. Napokon nešto.
Nakon izložbe sjeli smo u obližnji kafić i malo se rum punčirali. Kako nije bilo još ni 20 h, a od Jole ni traga ni glasa, odlučile smo prošetati Kalelargom. Otvoren je bio i Mango, a s obzirom da je bio Crni petak, odlučile smo malo i peglati karticu. Sve je bilo ok dok se ja nisam prestrašila jedne stepenice i doslovno sjela na pod ka neka luđakinja. Ali bez obzira na to, izvadila sam karticu i pružila je Adi da produži do blagajne. To što su me ljudi čudno gledali, vragu brige. Meni se sve okrenulo u glavi. A Điđi misli da se igram.
I ajmo sad opet na Advent. Jole je počeo pivati točno u 21 i 18, a moj Điđi je bio oduševljen i koncertom i gužvom oko nas. Za razliku od mene kojoj je guzica utrnila od sidenja i jedva sam čekala ići doma i leći u moj topli krevet. Ali šipak! Zamolila sam Adu da me doprati do kuće da se opet ne stučem negdje. I ona je to učinila i pred samim ulazom od kuće skinula je Điđiju uzicu, a on je nestao netragom slijedećih sat vremena. Kad se napokon vratio kući, nije prestao lajati i skakati po kući. I tako sve do 4 sata ujutro. Ne mogu ništa drugo zaključiti nego da je čvaknuo na podu nešto ala ecstasy. Ja sam plakala od muke i molila Điđija da legne.
Subota
Điđi je u kazni i nema mu izlaza vani. Ja sam cijeli dan posvetila sebi i sređivanju. I dan je prošao donekle normalno.
Nedjelja
Opet jedem sarme iz friđa i ipak prošetam Điđija. A nakon večernjeg tuširanja, oblačim vunene štramplice i idem leći. Da, to mi je novi đir od ove zime. S obzirom da u jutro ne mogu savinuti nogu i navući čarape, oblačit ću ih navečer. Samo pamuk dolazi u obzir jer kakve sam sriče....
Ali neću ja beštimati… Ebenti život!
Ponedjeljak ujutro
Điđi opet zaj… Ali neću biti prostakuša na blogu. Ne pušta me da izađem iz kuće i hoće sa mnom na posao. Nisam ga uspjela ukrotiti pa čekamo vozača da ga on zatvori u kuću. Razmaženo derište mi diglo tlak. Pri ulasku u kombi nisam mogla dignuti nogu, vozač mi ju je digao. A ja neopravedno okrivljujem Điđija da me izbacio iz takta. Bolje i to nego priznati sama sebi da mi se zdrastveno stanje pogoršalo i da ne mogu savinuti nogu.. Ebe…ti život. Ali neću beštimati i ispasti prostakuša na blogu.
Ja idem dalje....
- 11:06 -
Komentari (16) - Isprintaj - #
