ponedjeljak, 26.07.2021.
Nisam ja praznovjerna...pu, pu, pu
Obožavam ove ljetne neverine koje ti ne daju puno mogućnosti nego da stojiš kući. I to još kad je nedjelja kao što je to jučer bilo, onda je to pravi užitak. U takvim situacijama često znam sjesti na prag kuće i doslovno čekati neveru. Najzanimljivija mi je ta igra oblaka koji nevjerojatnom brzinom prolaze nebom, a kad vidiš da se zacrnilo „od Italije“ i da to crnilo kreće prema gradu, znaj bit će kiše. A kad se u sav taj igrokaz uključi i vjetar, a škure sa prozora počnu lupati i letjeti kante sa tarace-gotovo je! Definitivno počinje nevera!!!!
Yessss! Obožavam neveru!
Nikad mi neće biti jasno niti se mogu načuditi kad u tim momentima ugledam furešte kako bježe od nevere ( što je normalno) pritom obučeni u jakete i džempere dugih rukava kao da je najhladnija zima. Ma kud prije su našli te duge rukave?!!! A u biti, jako je toplo i ta pusta roba je stvarno nepotrebna. Ali ako im je to zadovoljstvo- neka ih!
Sve počinje sa velikim ogromnim kapima kiše koje često pustim da me malkicu poglade. Ne previše, dovoljno onako da operu moje uzdignuto lice i onda biž u kuću!
A što ćeš u kući?!
Najčešće tad ispečem palačinke jer to je baš pravo vrijeme za pankejks. Kako sam ih pekla prije par dana (u petak), nije imalo smisla ponovno peći ih.
Na tv-u ništa! Demetrinu knjigu sam već pročitala, nemam ni jednu drugu koja bi me trenutno zanimala. I onda opet aj u sobu i petljaj po uspomenama. Iako sam mislila da sam većinu toga bacila u smeće, i to namjerno, ima tu materijala za još pokoju priču. Iskreno, dalo bi se napisati cijeli roman.
I tako listam ja, listam po starim dnevnicima. I smijem se sama sebi kako sam bila glupa i naivna i koji su sve "veliki problemi" mučili mene kao malu djevojčicu.
I zaustavim se na datumu 3.12.'91.godine. Bio je to zadnji dan koji sam ja zabilježila kao zdrava djevojčica. Nije mi bilo baš ugodno kad sam shvatila da sam se ja razbolila na dan 12.3,, dakle obrnuto od 3.12. . Nemreš bolivit, opet brojevi i moja zaluđenost njima. Ali ima nešto u tome.
A onda se još sjetim da se na dan 3.12. obilježava Međunarodni dan osoba s invaliditetom, a baš od tog dana sam ja postala osoba.......
I još je tu taj ebeni broj 12 (mama umrla 2012, brat 12. 12).
Ma mršššššš! Pukla sam.
Sad bi meni rekla moja prija; „ Znaš, to ti nije od Boga!“.
A ja bi pljukla tri puta ; " Pu, pu, pu!" znajući da nije ni to od Boga, ali zlu ne trebalo.
I draga moja znam ja to, ali činjenice su tu........
- 08:54 -
Komentari (11) - Isprintaj - #
