četvrtak, 06.02.2020.
Traži se....dečko!!!!
Bilo je to godine 2004. Ili možda 2005.. Ne sićam sese točno, ali znam da su to bile godine nakon završenog faksa i kada sam kao tražila posao. Točnije, jednom mjesečno sam se prijavljivala na Zavod za (ne)zapošljavanje. Poslala bi čaču da čeka u onom redu za pultom da bi mi teta udarila pečat i ja sam onda kao tražila posao. Tj, oni su mi kao tražili posao, ali godinama me nitko nije zvao i ponudio mi neku rabotu. Danas više nema ni tih pečata niti osobno moraš doći do Zavoda. Blažen napredak tehnologije koji , po meni ima više dobrih nego loših strana.
To su bili dani kada sam stalno visila na Netu. Tad su počela moja prva chatanja, a i tad sam prvi put upoznala i čula za Blog. I to baš ovaj OVAJ po kojem danas piskaram. Kad sam shvatila o čemu se radi, naravno odmah sam otvorila svoj blog. Bila su to za mene jedna divna puno sretnija vremena i u kojima su mi na pameti bili samo smijeh i zafrkancija, a i događaji koje sam tad opisivala bili su sama radost i veselje. Tad sam bila baš naivna i mlada i na prvi loš komentar; obrisala sam blog iako je bio jako posjećen i bila sam i sebi i blogerima baš cool. Nakon kratkog vremena otvorila sam novi jer tko je jednom na blogu- taj se uvijek vraća blogu. Mislim, ne sićam se točno, ali blog mi se zvao ; „Nisam normalna , pa što!!!!?“. Da, tako se zvao! Iz tog vremena jedini kojeg se sjećam s današnjeg bloga bio je bloger Euro. Baš smo si bili kompa. Većina tih ljudi od tada je nestala, a i ja sam nestala na 7-8 godina. I , evo me natrag. Ne mogu ja bez bloga. Makar mi je danas tematika pisanja totalno drukčija i oko mene je neki drugi svijet, ja sa jednakom voljom i žarom pišem svoje postove. Neki bi rekli da su ljudi koji otvoreno govore o sebi i iznose svoje intimne priče najjednostavnije glupaci. A ja ću reći da su to iskreni i pošteni ljudi koji se ne srame svojega JA. I koji ne žele biti netko drugi. I koji ne uljepšavaju svoju priču da bi se dopali svima. Nego jednostavno pišu... prepričavaju svoje zgode i nezgode. A onda čitaju neke druge priče . Priče koje su toliko različite, a opet toliko slične po svojoj iskrenosti. Pa komentiraju... Pa , bar ja, često se naljutim na poneki komentar koji nije u skladu s mojim načelima, vrijednostima... Pa se onda smirim, promislim pa se upitam ko sam ja da određujem kako će ljudi živiti i u koga će vjerovati ili nevjerovati. I na kraju postanem zahvalna jer moji vidici se otvaraju. Upoznajem neke druge svijetove i načine življenja, ali čvrsto držim i zalažem se za svoje.
Ah taj tj ovaj čudesan blog. Sa mnom se plače i smije, a sve ono što ne mogu nikom reći , ja rećem blogu..... Evo sad sam postala i emotivna. Da ne bi nastavila pisati zvizdarije ja ću dati oglas. Da, da OGLAS! I to ide oglas koji ide ovako;
Traži se Darija!!!! Ne dečko kao što piše u naslovu i to je bilo samo da privučem pažnju blogera.
Dakle, traži se Darija P. iz Splita!!!! Vjerojatno nije više P jer se udala. Ali te 2005. (bar mislim ) vodila je blog pod naslovom „Kad kola krenu nizbrdo“. Obožavala sam tu žensku. Toliko mi je bila smišna i draga da smo se odlučile upoznati. I ona je naravno došla u Zadar. Dan smo provele zajedno u smijehu i zabavi, a iako joj je moja mater spremila krevet, nije htjela prenoćiti.
Bilo je vruče lito kad smo se srele, a ona mi je došla u posjet s poklonima što naravno nisam očekivala. Ka danas se sičam njenog poklona; roza majca na špaline obrubljena nekakvim volančićima i roza ogrlica koju sam i godinama kasnije nosila s ponosom..... Eto toliko o tome... i ponavljam oglas;
TRAŽI SE DARIJA IZ SPLITA!!!!! ...čisto onako da znam da je živa i dobro.....
- 11:44 -
Komentari (28) - Isprintaj - #
