Klaudia

29 rujan 2012

Dok smo živjeli na otoku, radila sam u hotelu. Prek zime je bil zatvoren, al su ga bosančerosi farbali i te šeme, a onda smo svi, kompletno osoblje osim mladog balavog direktora koji je na svakom šanku drmal šibensku lozu; a bilo ih je, šankova; svi smo alzo radili sve, čistili, prali i to.

Trebalo je odabrati ekipu ili partnericu, ja sam uvijek htjela Klaudiju, koju usput rečeno niko nije htel, čobani. Domatju curu, samicu, ni se udala. a nisu ju hteli, s objašnjenjem da je glupa. Jest da je žena imala malo usporene reakcije, ali je bila kulturna i znala se smijati. Ja nekaj provalim i smijem se. Taman me popusti, moja Klaudija pokopča i smije se do suza, skida naočale i tumači mi čemu se smije, jer sam ja već zaboravila. A velim: Klodija, ti kasno pališ, al ja te obožavam. Tako da smo se uglavnom stalno smijale.

Ona je tada imala 42 godine i bila mi je užano stara. Odavno sam prešla 42., vjerojatno bi mi i sad ona bila stara, srazmjerno.

Dobile smo neku izbu pod štengama, ni prozora ni ventilacije, samo vrata. Koja smo zatvorili jer sam ja dimila stošu, pa smo zračile tek kad se više ne bismo vidjele. Onda je došla šefica da nas potera raditi. Mislim sve je tak terala, ne samo nas. Roblje. Kolki učinak je imala usporena Klaudija, tolko sam mogla sama napraviti. Reko Klodin, ti greš va selo kupit marendu, a jo gren prat zahode. Niko sretniji od nje. A zahodi bili ukenjani (samo o govnima pišem, a takav je život) maksimalno, braća moleri iz meni nepoznatih razloga kenjali u pisoare, valjda ko će dalje. Zamijenili s olilmpijskom disciplinom s/kakanje u dalj. Fuj. Ni solna kiselina to nije skidala nego sam negdje našla užasno grubi šmirgl papir pa na neku štapinu i ribaj. Katastrofa. Ali na kraju kad to govno oribaš, vidi se, jelte, a one babe kaj su vani prale prozore na buri ili jugu, operu prozore, a vjetar nanese sol ko da staklo niko ni pogledal nije. Razlika je bila samo u tome kaj je ko disal, al rezultat mog rada je bil vidljiviji.

Pa nas poslali zglancati stepenice na pet etaža.. Reko gle, ja idem odozgora dole, ti obrnuto, pa se sretnemo na pol. E ak mi je nekaj bilo nevjerojatnije u životu: Drapam ja po mramornim štengama, drvenim rukohvatima, ima posla, s onim nekim nožićem za rezati tepisone sam ribala fleke od farbe, jugopola ili kak već, ljepila, svega, kauguma ko na zagrebačkim cestama, uglavnom: dođem ja već skroz do prvog kata, nema moje Klaudije. Mislim si na zahodu je. Kad pogledam bolje, a moja Klaudija sedi još uvijek na prvoj štengi i glanca li ju glanca!!!!!! I ja mesto da popizdim, velim čuj draga, buš rupu napravila u toj skalini, još si na prvoj, ja sam oprala 8 x 5 štengi manje ovu tvoju jednu.

Je, veli ona, ali pogle zato kako je moja skala lijepa, čista.

E ak nisam riknula, žena je nevjerojatna! Fakat!

Klaudija je srednju školu završila u Ameriku. Pa je znala po engleškem. A materinjski joj je bil hrvaski i talijOnski. Pa smo radile varijacije na temu, kao tejk a sit daun. Pa me ona ispravi, al vidi da se kreveljim, aaaaah,aahaha, veli, a da to si spojila tejk a sit i sit daun, aaaahaaa, ha, ha, hahah, kaaaako doooobro!!! Onda sam ju učila njemački, pamtila je ko luda, misla sam da me zajebava, a nije, žena je bila odmorena, neudata i bez djece, vlasnica velike kuće koju je iznajmljivala i – ni po muke od života, mozak prima ko u đaka.

Ali i takve katkad zaboli glava. Onda ju to prođe ali veli ona: Sad mi se vrti glava. Gledam ju reko fakat je zaboravila hrvacki. Pitam - Klaudija, kak to misliš – vrti ti se glava? Da se to tak veli, tvrdi ona. Reko klinac, kak moš ti fino stojiš, a glava ti se vrti. Da je tako reko i onaj u nekom crtiću. Dok nisam kužila: Crtić je bil talijanski, neki lik, nek je Corado, je rekel – mi gira la testa. Što doslovce u slobodnom prijevodu - znači – vrti mi se u glavi. Ajd dobro.

Između ostalog smo praznile kante kraj šankova u kojima su bile one crne vreće za smeće, jer je popodnevna smjena imala uglavnom tulume na šankovima, čistili su skladišta. Pa je Klaudija jedan dan porezala ruku na neko staklo kad je bacala papire u vreću za smeće. Opsujem i pogledam, kad ono čaša od piva, 3 dcl, neki hajneken ili tak nekaj. Jest da je jedna bila razbijena, al nije ta druga. Zakrpam Klaudiji ruku i velim sjedi i gledaj: Izvadim cijelu čašu i velim, gle, ovo je bilo u smeću. Ja bum to doma odnesla! Je, veli ona, tako je, to je bilo u smeću, je bačeno! Ću zijet, veli ona – za činit dišpeti.
Niko nije rekel da nesmemo kopati po smeću (tad je to bilo nevjerojatno, tad, prije više od 20 godina, danas je čudno ak niko ne kopa).
Bilo je i kriglica od pol litre, dvije od litre, sa znakom firme, pa one male metalne žličice za kavu, svašta. Reko znaš kaj, evo tebi danas žlica, čaša i vrč. Tak ak buš me otkantala negdi (kaj bi, al tak se veli) da ti ja udrim kontru. A ona braco sretna ko beba. Odonda smo svaki dan kod šankova pregledavale vreće, istresale na pod ak je trebalo, bilo je “puno čiki (čikova) ma non importa, neka im činimo dišpeti, ma lipe su čaše”. Moje su se odonda sve razbile i već davno ih nema, a jesu li Klaudijine čaše još cijele, ne znam.

Ko za vraga zaboravila sam kak se Klaudija preziva, a od onog što sam proživila po povratku u Zagreb nisam se sjetila ni da je nova godina, koja pisma crna još da pišem.

Ma bi se Klaudiji davero volentieri javila. Lipa moja Klaudija, ća se smijala od srca nakon desijet minutih, kako neki policijot. Ili kakova plavuša. Ma boh ti dol zdrovja i sriće, puno mi je bilo lipo so tebon delat i slagati strOne rečenice. I činit dišpete. Ma i skaline čistiti.

Pravo, pravda, pravosuđe

22 rujan 2012

Da sam znala kaj me čeka, nikad ne bih bivšeg tužila za alimentaciju. Nikad da nikad nego još nikad uopće. Lepo sam ovo rekla, nema šta, al sam ipak tužila.

Uz sve neviđeno zlo (i šrinkica je puštala ladicu do pupka kad me slušala) kaj sam prošla u braku i nakon toga, kraja trakavici nema. Zahvaljujem osobi koja će se tu prepoznati, a koja me u pravi čas ljudski upozorila na neke greške koje ponavljam i nek se dodatno ne trujem.

Ak ovo kaj bum opisala, uspije, odoh ja na Kamenita vrata zapalit svijeću, posle i u džamiju, ako postoji bog, negdi bum ga našla, ako je, i tak vele da je jedan. Našla bum i sinagogu, znam di je pravoslavna crkva, naći ću negdi zagovornike Bude, nema frke, Hare Krišnu, sve.

Uglavnom onomad sam dobila od države odvjetnika koji će me besplatno zastupati u utjerivanju alimentacije, besplatno - velim, al ipak je izmuzel soma kuna. Pomalo. Onak, pošalje vježbenika koji mi cvili kak je sam moral platiti benzin do mjesta gdje se ta parnica održavala, da ne duljim. Jest da je potrošil 8 banki na benzu, a mogel je doći i busom; 8 banki a tražil 150 (nisam dala 150 kaj, tak bedasta nisam). Al: Više ni lipe. Nek sve ide kvragu, odakle je i počelo. A sve traje 7 godina i završit će ovak: Nikom ništa, a mojoj djeci najmanje. Eviva!

Istina: Gospon advokat mi je lepo rekel pri prvom susretu: Čujte, ja vam ovo nisam rekel: ali: da imate poznate ili da imate novaca što vidim da nemate – dvojca skinheca da bivšem toljagama objasne neke stvari, odma bi se našla alimentacija. I da znate, da ste mi došli osobno a ne po službenoj dužnosti, ja bih vas odbio.
Valjda je zaboravil kaj latinski znači raditi pro bono. I da mu je i to dužnost. Dobro, dalje:

Nakon neprepričljivih, neviđenih, peripetija, stresova, ne znaš kog mi više žal, dece il sebe, nakon kaj smo prešli sve sudove u Zagrebu i van Zagreba (za sretne neupućene - zakaj van Zagreba, zato kaj je objekt tužbe više ne stanuje u Zagrebu) završili smo s pravomoćnom presudom koju omogućuje Obiteljski zakon. To je da alimentaciju umjesto tateka, koji to kao nije u mogućnosti, plaćaju njegovi roditelji.

Kako bivši ne zna ko mu je otac, obveza je prešla na majkicu. Majka ima penziju od 2.500 kn i živi sama, na moru, selu, a ja imam plaću od 3.500 kn i živim s dvoje djece koja se školuju, u gradu. Skromna su deca (kaj im preostaje?), al jedu brate, čudna neka deca, pa onda prerastu odjeću, obuću, ne znam jel se to i drugima događa?

Da roditelj onog roditelja koji ne plaća alimentaciju ima obvezu plaćati za unučad, osobno sam morala reći svom odvjetniku, gledal me ko plavu sovuljagu s roza točkama i kapom na glavi; totalno u nevjerici, da otkud to??? Reko Obiteljski zakon, halooooo. A informaciju mi je dal prijatelj - diplomirani ekonomist; Ma, svijet je čudesan.

I kak nemreš fort na sve misliti, ipak sam neki samohrani roditelj dvoje dece, malo vjeruješ da bu neko poslal nakon pravomoćne presude obavijest Hrvackom zavodu za penzije ... da se na račun djeteta mjesečno skida babi 200 kn s mirovine. Ništa. Kad me napala moja Sanja jedan dan, zovi, mamu ti (i tako) i zovem i potrefim: Opere me koka koja radi kod tog odvjetnika, da je na meni da nađem babin OIB. Mislim ono odeš u trafiku i pitaš Senku ili Mladena koji broj ti je od svekrve. Prosto ko pasulj u pizdu materinu! Reko kak da ja to nađem. Da ukucam JMBG. Otkud meni njen JMBG, pa nije mi ona mama da mi veli, pa nemamo kontakt već 7 godina, kae ovo? Velim koki – pa rečeno mi je da bute vi to dobili službenim putem. I tu se ona još više ohladi.

Mislim, tak nekaj mrzloga je malo tko srel u životu. Jebate od nje bi pingvin pobegel u toplije krajeve! U birtiju di ide na kavu, po kazni ju prema dogovoru podvori konobar koji je taj dan naje.. - informacija iz prve ruke, crkoh zamalo od smeha. Kad drugi vježbenik dođe i veli – nebu došla, on dobije kavu besplatno, ljudi slave brate kaj nema cure! U birtiji, zamisli onda pri osobnom službenom kontatktu, o sveta kravo!
Viš, i svetoj kravi se moram nekak pomolit ako to...

I dobro, tak mi to prek telefona i da se ne ispsujemo, prekinemo. Mozak mi kipi, vele kolegice kaj crveniš, si popila tablete za tlak?? Sekaaaa!!!??? A meni šumi u ušima, samo kaj ne puknem.

Ono kad radiš automatikom, lovim telefon i zovem ciljano osobu za koju znam da će me bar uputiti ako nemre pomoći. Koja mi nije ni rod ni pomozbog! Ono, kad ne radi razum, pamet, radi instinkt onako zvjerski, crno mi pred očima, ove dve u sobi više šute, nesmeju niš reći.

Za 20 minuta sam s podacima bila kod kolegice na faxu. Faksiram ih gospodični u odvjetnički ured s tak ljigavo ljubaznim popratnim komentarom da sam bila sva fensi kozmo i šik. Prođe 10 dana zovu me iz tog ureda, nek dođemo potpisati (ponovno) punomoć. Ne kod Koke Hladnjače, jer ja bih jamačno nekaj još pitala! - nego kod cura na prijemu, da se ne srećemo. Mašala.

Dođem doma i pogledam: Šugava presuda je postala pravomoćna 1. 8. 2011. godine (dvijetisućejedanajste!). Bivša svekrva (kako to lepo zvuči - bivša) treba plaćati za samo jedno dijete, 200 kn mjesečno. Jer me za drugo bivši prešel, trebala sam do završetka sinove srednje škole dobivati 500 kn mjesečno od države, bolje da ne pričam.

Pitam ljude zdravog razuma: po kom nepisanom imalo humanom šugavom, wte, zakonu, je čekao advokat s barem 10 zaposlenih pravnika da ta pravomoćnost postane stvarnost. Da ja mukte i prek slučajnog poznanstva dobijem podatak koji on može dobiti službenim putem, isti gospon je otac koji je uvijek ljubazan i koji je rekao – dobio sam kćer, sad s dvoje djece još manje razumijem vašeg bivšeg supruga. Al kaj je čekal godinu i tolko, da moje dijete, i to dakle samo jedno, nije moglo dobiti svoju malu zadovoljštinu, svoj mali džeparac od 200 kn. Ma ko tu kog zastupa? Jel on čeka da baba gekne??? (intenzivno se ovih dana molimo za njen dug život i odlično zdravlje).

Ne zavaravam se da je ovo apsolutno najgori slučaj, i sama sam prošla jedan sud gdje nas je bivši totalno uništio, kad je došlo da deci nemam kaj dati jesti. Ali ono, dum spiro, spero.

Mogu slušati o tuđim problemima i bolestima, svašta mogu slušati - samo ne želim jer se ježim i boli me želudac kad mi netko počne o sudovima (a ko za vraga sve živo se s nekim sudi!), ne mogu slušati kako je ko kome kaj napravil i kako je teklo suđenje, nemrem, vlovi me taj čas PTSP.

Za šlag na tortu, veli Ledenjača iz odvjetničkog ureda - pa čujte možda gospođa ima kakav kredit. I - ima malu penziju. I stara je!
Ma nemoj! Bravo! A moja deca? Nek brzo ostare i riknu prije babe!?

Sveki je rekla sineku da soma kuna stavlja “nastran mesečno” da bi ju se kad ispusti svoju plemenitu dušu, pokopalo u Zagrebu, a ne tam u selendri, kak ona zove to mjesto gdi živi. Znači soma kuna sastrane. E, ak on nju ikad stransportira u Zagreb, a ne uzme sebi tu lovu od “sastran”, ma ja bum gola prešla prek Trka banana Jelačića! Još ću bit tolko ljubazna da pozovem par kola hitne službe jer buju se ljudi ponesvješćivali kad me vide ovak rasnu i seksi.

Veli dakle Mrzla Koka: Baka ima možda kredit! Boktenemarad ja nemrem dignuti kredit jer sam dobro prešla 5 banki, koji kredit baba diže? Da ima velke režije! Tu sam skoro pukla - Reko jeste dobili od socijalne skrbi (te i te) da su joj režije 50 kn mjesečno, i to mi osobno saopćili, i kćer je bila sa mnom, haloooooooo????!!! Međuplanetarna!?

Draga starica koja je onomad u punoj snazi nije omanula da me ko fol u prolazu primi za cicu ili rit, bolesna ugrožena kokoš, koja sa sinom nije razgovarala dvije godine, ja sam održavala kontakt. Koja je pozvala policiju 19-godišnjoj unuci - da je provalila u kuću do nje – kuću moje prijateljice za čiji ulazak je imala dozvolu, pa nisam kreten. Normalna baka bi ju pozvala k sebi, a ne da dete spava na pomoćnom krevetu u ruševnoj kući (u koju je kao i provalila!) - pokrivena jaknom u kojoj je putovala. Jadna starica koja je pod prala šalom koji si je moja stara zaštrikala da grije ramena; da dalje ne pričam. Potom je na sve i još puno toga rekla jedna stara mudra teta Katica: Dobar ti je bivši od čega je otpo. Nije dobar. I – daleko mu lepa kuća.

Osjećam da niš nebu od ove opake alimentacije. Nebu baka krepucnula, zakazat će pravosuđe, i to već znam gdi, al mislim da je naciji svejedno. Eto možda se neko malo utješi.

E, da, nekak ponekad opravdavam ubojstvo na mah.

Di mi je nestal blog?

19 rujan 2012

Od četvrtka mi nema bloga. Napisala sam dva posteka, vidim neko ih je odlučil objavit al mi obožavatelji, svih 5 komada, javlja da nemaju kaj čitati. Blog help mi ne odgovara. Ne znam, možda je junior nekaj pritisnul, dijelimo moj komp ovih dana jer je uništil svoj lap; Pa je možda kaj pobrkal al ja bi volila da mi neko to veli, pa ak se kaj spasit da, bu Zdravko Kerummanija to spasil, on je sveznalica, takvih nema. Ma ak je klinac kaj pritisnul, ma da bar klincu opalim šamar, kad već nemam bloga.
I jako sam žalosTna. I kaj ću sad. To tak nije dobro.
A-buuuuuuuu!

Za čije babe zdravlje plaćamo ZET!?

15 rujan 2012

U nadi da će mi se blog skoro oformit (jer ću inače morati otvorit novi na tuđem kompu) pišem nastavak onoga od 13. 9. , a što je uopće poslije izljeva bijesa nejasno i meni – tekst mislim. Ipak se još barem - sjećam - kak je bilo taj četvrtak doći na posel i s posla.

Najslađe mi je bilo čitati na zvezdici u tramvaju – Izgradnju ovog tramvaja omogućili su građani grada Zagreba – ili vrlo sličan tekst. Ma super, nisam znala, misla sam šenkali nam kinezi.
A kaj misliš čime smo plaćali - plaćali smo a da nas niko nije pital, jebotetramvaj, kaj nam ne vrate to besplatnom vožnjom, pa bar nakratko, u jednom smjeru recimo, ha?

Alzo: Kćer dobila posel i mora bit tam bogu iza nogu, Remetinec recimo, u pol 7 ujutro, al baš mora, da ne duljim. Posel prek Sca dobiju i tak samo od Allaha pomilovani, pogotovo tu u katoličkoj zemlji. Osim ak imaš veze i to malo jače, niš ne valja u ovoj zemlji, ništa!
Dovuče se tramvajem do Savskog mosta i čeka bus za Botinec. Taj vozi relativno često inače, mada ne trpi red vožnje nikak. I veli pokisnu oni fino, neka raje, evo vide ide bus, skakuću veseli. A on, iskrcal putnike malo prije stanice - i prošel kraj njih ne zaustavljajući se, još im se kesi u brk, i odeeeeeeeeeeeee.

Došel drugi, ona već šaljem sms – ubila bu se ovak i onak i svakak i to. I krenu, ona javlja da bu kasnila, tam di je krenula, mislim drugi dan već kasni. Ali to je ZET, nema tu, takav prevoz nema niko na svetu: krepo glupi bus nasred mosta. Neću pitati točno gdi, ali dakle Jadranskiiiii. I veli feršo – nek izađu. Vani rominja ko kiša od iskara - prava sveta kišica. Ženama zima, drhture, muškarci psuju (nema ni birtije blizu, a i ko radi u pol 7). Neki muški skupio snagu i veli šoferu da nek zove (jebenog) servisera. I ovaj oduševljen svjetlošću ideje, zooove. Dođe daklem (jebeni) serviser i servisira šugavi bus. Al to traje. Pita moje dijete – dobro pa tu prolazi sto autobusnih linija, kaj nemrete nekom mahnuti, ovaj je pod 4 žmige, vidi se u kvaru ko i mi, ma kaj nemre javit nekom da nas pokupi bar do Remetinečke tam one škole di je moja mama plazila (važan podatak za mog auto!biografa, jednom)... Da – ne. Pa zima nam je, mislim znate kaj, onda nek plaćam kartu, čist mi je žal da imam gratis prevoz (ko da serviser zna kaj je gratis) e ne bi vam platila više kartu ma do smrti. A i tak izgleda da ću baš sad i baš tu krepati (ništa dakle od spomenutih briljantnih ideja o samoubojstvu).

15 buseva je prošlo, niko ni da bi, veli samo su putnici buljili u onaj polumrak i mislili – ko zna kaj su mislili, valjda niš.

Serviser majstor, za 20 minuta je kužil neku grešku, ovi su si pomagali onak smrznuti ući u bus (zakaj uglavnom babe plaziju delat tak rano, ah, tema za novi post ak mi uspostave blog at all). Niš, post bez veze: hepi end uz puno uzrujavanja.

U tramvajima, uglavnom nambr 6 ne radi štancalica za karte druga po redu od onog mudonje koji vozi tramvaj i redovno ti pred nosom na stanici zapre vrata. To je nepisani običaj za 14-icu u Zapruđu, e, nemreš fulat. Ma da dođe i polugola fufa kojoj je u trku i cica ispala, taj ne šljivi niš, on se naceri i ide. Peder.
Uredno alzo ulazim u 6icu, (viš kak se neki brojevi poklapaju?) pokušam štancat, ništa, ali imaš ljudi koji ko ludi, kroz gužvu ma do kraja tramvaja, s onim torbuljinama i naprtnjačama, idu po cijenu života do idućeg naranđastog sandučeka da ocvikaju kartu. Pa da ne bi?! Vloviš mesto jer se furaš od Sopota do Trka banana Jelačića u sasvim neljudskim uvjetima, još malo ko oni kinezi u ajfonu, i onda bu došel kontrolor da me prozove zakaj na neispravnom aparatu nisam ostavila 15 ili 10 kuna. Pa da ne bi narod i to trebal sređivati.

Pozlatila se ruka i ostali mu bubrezi na mjestu, onom koji je okolo napisal NE plaćam!

ZET je obična svinjarija

13 rujan 2012

Mlađe dete zakasnilo u školu, starije na faks, ja na posel, kiša manje više, ali ZET, e, ZET, mislim pas ti mater, ste ukinuli liniju, sve linije kroz Novi Zagreb sa 120.000 stanovnika, po nekim autorima, kaj je ovo? Kaj delate od ljudi koji još imaju kakav takav posel, halo???? Kontrolori ulaze po trojca, boli me batak kaj "pošteno zarađuju svoj kruh" zarađuju jadni - imaju duplu plaću od mene, za zajebanciju, ni šefica im nenormalna, ko moja, ne visi nad glavom, tolko su me razjadili da me posle ni šefica nije mogla razjaditi, mislim da sad pati zbog toga. Dakle zbog ZET-a, a ni ne zna bijedna rospija.

Muku ti isukrstovu, kad padne kiša, ko da je prva kiša - ikad pala u Zagrebu, pala prva kiša - ever! Ma nikad prije, boktenemarad, never!

A doma, mislim na putu kao doma jel - kud sam otkucala dvaput vožnju - po jednu jasno, ujutro i popodne, na mob, nemam love za onu šugu od kartice, a lovu za prevoz nisam dobila, mamu mu jebem i ZET-u, još nema ni 7 ni 14, pitaš 343.435-og vozača jebene šestice kaj se dogodilo, a on:

Gospođo, ja vozim 6-icu, otkud ja znam šta se (štaknula te baka u štatak) dogodilo i gde (gdegnul te deda od nekud).

Drop dead!!!!

Danci znaju snimiti reklamu, a mi još uvijek znamo, ko naprimjer danas, kak preživiti - MRZIM ZET!!!

TOLKO MRZIM ZET DA NE ŽELIM DA MI SE KĆER IKADA UDA JER BI MI NJEN MUŽ BIL ZET!!!!!

http://www.cafe.ba/video_vijest.php?id=75011




<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se