Maratonke bez pokrića

U vrijeme kad je Filipid pretrčo četrdeset kilometara da u Atenu donese vijest o pobjedi nad Perzijancima nije bilo ni pošte ni telegrafa ni telefona, znači moderna sredstva komunikacije nula bodova. Jedva je uspjelo izumit kotač do tada. Pa kad smo već kod kotača, jel nije nikom palo na pamet da ga posjedne na neka kolica il na konja, pa da se doveze u Atenu ko gospodin čovjek, a ne da lipše trčeć tu kilometražu?

Da se trenutno razumijemo, ja bi četrdeset kilometara mogla istrčat otprilike nikad. Nisam nikad bila za jurnjavu i natrčavanje, ni na kratke a kamoli na duge staze. Pa mi čitajuć o Filipidovom slučaju palo na pamet kak smo jedna kolegica s posla i ja imale neviđenu jurnjavu da stignemo na bus za kući.
Znači dogovorile s kolegom da nas poveze, jel može - može komforno. Čekamo mi njega na parkiralištu...njega niotkud. Pa čekamo i još malo čekamo; reko idem ja njega nazvat da vidim šta ga je zadržalo. Javlja se on i izgovara krucijalnu rečenicu:
- Jebote, ja zaboravio vas pričekat. Eto me na pola puta za Petrinju.
Prekinem ja konekciju, kažem šta je na stvari i saćemo nas dvije krenut u herojski pothvat zvan ulovit bus koji kreće za cca petnajst minuta. A mi do kolodvora imamo cca petnajst minuta i to nagložustrog hoda, da ne velim trčanja.
Ajme majko patnje...Trčimo mi, malo brza ona pa malo ja, sustižemo jedna drugu ko oni atletičari zvani zečevi šta ih na mitingu plate da povuku maksimalno e da bi se srušio svjetski rekord, pa tri kruga prije kraja izađu sa staze i skapavaju idućih sat i pol. Znojimo se, saplićemo, sudaramo, dašćemo, dišemo na širom razjapljene laloke i pokušavamo izbjeć srčani udar.
Nekih petsto metara do cilja, vidi se već kolodvor, ona crvena ko maškara jedva izgovara:
- Trči kak god znaš, ja više nemrem jer ću krepat. I ak stigneš zamoli da me pričeka.
Ja preuzimam štafetnu palicu i trčim ko da me svi vrazi gone, jer ak mi ode nakon tog lipsavanja pred nosom...šta napravit? Leć na cestu da me zgazi prvi auto?
Stižem ja; pluća su mi ispala negdje pedesetčetri metra prije vrata od busa. Znojna ko da sam boksala dvanajst rundi. Nemrem ni pokušat progovorit; nemrem disat, jebote, kližem se na rođeni jezik koji visi do poda.
Vozač broji neke pare, onak usput digne pogled i pita:
- Jel se to vama nekud žuri?
Ja bi ga najrađe opalila po gubici, al ne smijem jer je bus pun ljudi. Pa razvlačim umilni smiješak i jedva kažem:
- Dobar dan, jednu do Petrinje. I molim vas nemojte krenut, stiže i moja kolegica.
Vidim nju kak se vuče trošeći zadnje atome kisika i snage, crvenija i još triput znojnija od mene. Pita vozač:
- Kolko gospođa ima godina?
Ja ga gledam i mislim si - pa jesi ti uopće normalan, jebote? Oćeš je ženit il kuvat u gulašu kad te zanima njena starosna dob?
- Ne znam, nije mi pokazala osobnu. Al evo stiže.
Ona ulazi ko da će izdahnut svakog trena, ništa ne govori jer nemre od isplaženog jezika, pa ja simultano prevodim jer sam se već dobila:
- Gospođa će isto do Petrinje.
On sliježe ramenima, naplaćuje kartu i kaže:
- Otkud vi trčite, mila moja majko? Eto vas ko da ste trčale maraton. Možda čak i malo dužu rutu.

Meni opet dolazi da ga opalim po gubici, al odustajem po drugi put; cijenim njegove nadljudske napore da ispadne zabavan i šaljiv.
- Mi zapravo trčimo maraton, pa kad lipšemo tražimo prvi bus da nas preveze dio puta - kaže kolegica koja je u međuvremenu uspostavila plućnu funkciju.
On je pogleda ispod oka dok smata volanom i kaže:
- Gospođo, nemojte se sad uvrijedit al vi jedva pretrčite prek ceste. Sve sam vidio kroz šoferšajbu.

Ja je vučem jer sam snimila dva slobodna mjesta, da se spustimo i osušimo barem malo.
O tome da nisam mogla normalno hodat ni disat dva dana neću ni pričat. Pa kad tak pročitam da je neko pretrčo četrdeset kilometara trenutno mi dođe strašna slaboća. Imaš šta brojat do četrdeset, a kamoli pretrčat, i to svojom voljom.