Gimnazija

Dok smo prilazili zgradi gimnazije, slušala sam kako Matea i Melita komentiraju strahotu razaranja koje je pogodilo samo srce Petrinje. Upitala sam ih - želite li ući unutra? Pogledale su se prvo međusobno, a onda pogledale i mene, u nedoumici što da učine. A onda je Matea prva rekla - ja ću ući.

Ušli smo sa dvorišne strane, Damir ispred nas zveckajući ključevima. Teško mi je pronaći prave riječi za opisati ono što sam osjećala u tim trenucima. Za mene ovo nije tek zgrada gimnazije; moja je mladost u tim zidovima i prostorijama, bezbrižni dani puni prekrasnih uspomena na plesnjake, na skrivene poglede u prolazu na stepenicama, na kabinet biologije u kojem sam se grozila zmija u staklenim bocama, na sve divne ljude koji su ostavili tako puno traga u mojem srcu.

Na ulaznim je vratima još uvijek adventski vjenčić, a ispred ulaza jaslice koje je netko iznio. Damir je otključao i ušao prvi. Na lijevoj je strani puno cvijeća u teglama, očito su ga nečije brižne ruke postupno donijele da ga spase. Na stolu stoje kapice Djeda Mraza, korištene za podjelu poklona umirovljenim profesorima par dana prije potresa. I konačno stepenice, koje vode u prizemlje zgrade. Gledala sam popucale zidove, okićeno božićno drvce koje još uvijek stoji kraj prednjeg ulaza, i samo su me zapljuskivala sjećanja. Bujica sjećanja komešala se mojim mislima dok sam hodala za njima i snimala oštećenja na zgradi. Gledala stepenice koje vode na kat i kroz pukotine na zidovima vidjela sva lica koja tako rado sretnemo na godišnjici mature ili na ulici.

Nismo se dugo zadržavali unutra, dovoljno da naše gošće novinarke naprave nešto fotografija u prizemlju. Zapravo me tek kasnije, kad sam pogledala snimku, silna studen stegla u duši. Zbog tako živih sjećanja, zbog sjete za nekim davno prohujalim godinama, zbog tuge što je moj Grad morao istrpjeti takvo razaranje.
Zahvaljujući našim sjećanjima naša gimnazija živi, bez jezivih rana i pukotina. Nosi sve nas u svom starom srcu, baš kao i mi nju.

( opet ponavljam - iz nekog razloga ne mogu staviti snimku napravljenu mpbitelom ovdje; tko želi, neka je pogleda na mojem Facebook profilu )

Elaborat za ljubičaste jasle

Slučajno sam, iz pouzdanih izvora, čula da recimo onaj kome je otišla štala u potresu treba bljunut - pazi sad - petnajst hiljada kuna za nešta šta se zove glavni projekt štale. Jebeš elaborate za rušenje i elaborate za obnovu kuća, bez kojih se ništa nikud nemre pomaknut; ovo je cijelo jedno čudo, osmišljeno da se obnovi ono šta je otišlo u potresu. I sam trebaš sve obnovit ( čitaj - platit ) da bi dobio pare nazad.

Išla ja malo istraživat, našla i natječaj i vodič za korisnike; e za to pročitat i shvatit treba imat dva fakulteta, dva advokata i prije nego šta kreneš čitat treba popit minimalno dvije tablete protiv živaca. Jer je vodič napisan na trideset i nešta stranica i pun je dubokoumnih konstatacija, kojima je jedina svrha da čovjeka otjeraju u Popovaču, i to na zatvoreni odjel psihijatrije.
Prilično sam sigurna da su sve te konstatacije upakirali oni koji za kravu misle da je ljubičasta, oni koji su kravu vidjeli zadnji put u zoološkom vrtu i prizaboravili kak uopće izgleda i oni koji misle da krava, uz to šta daje mlijeko, dok preživa uzme nešta heklat da ne dangubi.

Da sam na njihovom mjestu, ne bi ja ostala samo na vodiču od trideset i nešta stranica. Znači ko ima krave, ima se interijer štale uredit u ljubičastobijeloj kombinaciji, da bude pasent uz krave. Jasle, vrata i okviri prozora ljubičasti, zidovi bijeli. Nadalje, kante za mužnju isto moraju bit ljubičaste, a i mantili za u štalu ljubičasti sa recimo bijelim tufnama, to je tak slatkičko za vidjet. Možda uvjetovat i da sve suđe koje se koristi za izradu sira i vrhnja bude ljubičasto, tak da sve bude iznijansirano u tom bojnom spektru. U štalu obligatno ugradit ono šta tu i tamo špricne miris, naravno lavande, tak kad ovi šta su ispisali taj pusti vodič dođu u inspekciju ostanu očarani na vratima kak je sve skladno u bojama i kak fino miriši.
Gice su roskaste, one recimo mogu boravit u tom ljubičastom interijeru, samo bi možda bilo zgodno na zidove iznad prostora gdje borave gice nacrtat neko nagloroza cvijeće, da se istakne njihova osobnost.
Za kokoši isto uvest glavni projekt kokošinjca, pa kak će nosit jaja bez tog papira, ajde recite? E onda ovisno o boji kokoši prilagodit boju vrata i onih letvi na kojima kokoši spavaju i pazit da pašu uz slamu, da ne velim gnijezda. Ne bi smio bit problem i ako se malo skiksa u boji, neće se ovi šta dođu kontrolirat sigurno zavlačit unutra u kokošinjac jer svi znamo da kokoši imaju tekute ( dobro, oni možda ne znaju pa bi im moglo prisjest ako se baš budu išli zavlačit tamo kud ne treba ).
Ovima šta drže pčele - ista stvar; zna se koje su boje u opciji, zlatnožuta i crna, pa ne mogu pčele obitavat u nekim šarenim košnicama. Možda u sklopu glavnog projekta pokušat implementirat i smjerokaze pčelama, da znaju kad izađu iz košnice na koju stranu udarit po med i kako se vratit nazad u košnicu, one to bez glavnog projekta al nikako ne znaju.
Dalo bi se toga puno pridodat, recimo da se koriste veliki kutomjeri da sve povrće u polju bude posađeno pod točno određenim kutem, pa nemreš sijat i sadit ko da je krava pišala, jel tako.

I pridodala bi eventualno još jedno pitanje osobne prirode, upućeno tvorcima svih dubokoumnih konstatacija u Vodiču za korisnike potpora iz Evropskog poljoprivrednog fonda za ruralni razvoj, a pitanje glasi - gospodo, zar vas baš nimalo nije sram? Trebali bi poljubičastit od srama.

Rođendan broj 4

Ne mogu zaspati. Možda zato što sam na današnji dan, prije točno četiri godine, ustala kao i svakog jutra, ne znajući što će mi donijeti 28. lipnja 2017.

Popila sam kavu, obukla svoju najdražu haljinu i crvene sandale i krenula na posao, na koji tog jutra nisam ni stigla. Moglo se desiti da odem na put bez povratka. Da nikada više ne zagrlim svoje najdraže, da se nikada više ne nasmijem ili ne zapjevam. Da odem kao da nikada nisam ni postojala. Nekako sam mišljenja da je sila puno jača od svih ovozemaljskih sila ovila ruke oko Vlatkinog auta i sačuvala sve nas. Ne nalazim drugo, logično objašnjenje za preživljavanje strave koja nas je pogodila brzinom od 130 na sat.
Recimo da sam se ponovno rodila. Da mi je poklonjen život. Bez slika tog jutra, tek bljeskovi riječi koji su ostali u svijesti dok su nas vadili iz auta i vozili u bolnicu. Zvuk škara koji je razrezao moju najdražu haljinu. Okus krvi koja me gušila ispod maske za kisik. Jarka svjetlost dok su mi radili CT.
Zato se nemojte čuditi što svako toliko ponavljam jedno te isto - budite Ljudi jedni drugima. Grlite čvrsto one koje volite. Pronađite vremena za one do kojih vam je stalo.
Nikada ne znate kada nekog vidite posljednji put. Nikad.
Poslije je naprosto prekasno za neizgovorene riječi i grižnju savjesti. Prekasno je za sve.

Imala sam sreću i vratila se s puta bez povratka, i propisala, i objavila zbirku svojih pričuljaka, i otišla na dugo željeni koncert Erica Claptona.
Tu sam. Očito nije bilo moje vrijeme da odem.
Sjetite se toga svaki put kad vam je teško nazvati svoje roditelje i naći vremena za one do kojih vam je stalo.

( dug je bio put od prve do druge fotke )

A sada sport i glazba - Ledeno doba

Rekli smo da ćemo se dok traje ova sparevina i vrućoća rashlađivat ledenozimskim slikama sa kalendara i ponekom pričom.

Pa evo jedna istinita, o putovanju na zimski dio priprema naših hrvača uoči Olimpijade u Atlanti. Krenuli dečki plavim citroenovim kombijem za Minsk, koji ima sportski kamp za pet hiljada ljudi, da se zimski osposobe za sudjelovanje na Olimpijadi. Šta je hiljadusedamsto kilometara za prevest se za gladijatore modernog doba, jel tako. Neki vozili na smjenu, neki spavali, i stignu do granice sa Bjelorusijom. Cijelim putem teška šljiva, al računaju da će stić, pa citroenovim kombijem se ide i sve to. Došli do granice, carinici u sedam nesvijesti; da jesu normalni, da jel znaju da je - pazi sad - minus četrdesetosam celzija. Oni nonšalantno kažu - znamo, al rezervirano nam je u hotelu i idemo dalje za Minsk. Računaju ko da su i stigli, imaju se za vozit još samo tristo kilometara drugo jutro.
Ušli u grad, a ono ko u Frozenu - zaleđeno al sve, trolejbusi i auti stoje okovani ledom. Jedva se dokondrljaju do hotela, zamrzlo im glave dok su vadili torbe sa stvarima iz kombija da nisu mogli ni mislit ni govorit. Samo oči još rade. Udri guraj vrata od hotela, ne bi otvorio ko da je sef u banci; zaledilo i njih. Upirali i gurali dok nisu uspjeli uć unutra. Žive duše nema, koji recepcioner, koji bakrači. Jedva nekako uspiju takvi zaleđeni dozvat recepcionera, čovjek došo ubundan ko medvjed, samo mu se oči vide; pobaco im ključeve i bris. Zima u hotelu ko u paščari, al računaju - pa u sobama mora bit toplo jebote, hotel je to. Jedva izbauljaju do soba, a u sobamo ladno ko u kurvinom srcu. Otvoriš usta da ćeš nešta reć, slina se zaledi u ustima. Povadili al svu raspoloživu opremu iz torbi - oba hrvačka dresa, plavi i crveni, pet pari čarapa, osam majica, tri trenirke i po dva ručnika za na glavu, i legli takvi spavat. Disali plitko, da šta manje zaleđenih kristala od disanja pada po jastucima.

Ujutro takvi zamotani sišli dolje, opet žive duše nema, nikog dozvat. Jebeš doručak, krenuli do kombija koji je jedini stajo na parkingu, a on šta? Okovan ledom. Brener nisu ponijeli u torbama, nisu znali da bi im mogo trebat, pa su jedva našli neki dućan i kupili sedam osam litara votke da ispoljevaju šoferšajbu nebil otpustilo.
Tu se odnekud stvorili i neki kroneri, biće nanjušili votku, pa ih išpotali na pasja kola, da ko je vidio tu svetinju polijevat po šoferšajbi, pa su malo i izlizali da se šta manje svetinje potroši uludo na otapanje šoferšajbe.
Kad su na jedvite jade ušli u plavi citroenov kombi, nekako se jedva sporazumjeli da jebeš i pripreme i Minsk, bježi nazad dok su žive glave na ramenima. Počeli su se otkravljivat kad su došli na nekih minus dvadesetpet celzija.

Za Minsk su ponovo išli u sklopu ljetnih priprema, i kunu se svim živim da su ih u hotelu dočekale otkravljene sve one psovke i misli i ogovaranje i rečenice koje su pokušavali izgovorit te kobne noći.
Čekale valjda da se oni vrate pa da odmrznute popadaju sa stropa.

( prepričano po usmenoj predaji jednog od onih koji su se zaledili pa odledili; photo by zajebanko )

Današnja šetnja Petrinjom

Danas sam u Petrinji dočekala dvije krasne mlade novinarke, koje će svojim riječima i fotografijama odaslati u svijet vapaj moga Grada.

Cijela Petrinja odiše mirisom lipa, plavetnilo neba ukrašeno paperjastim bijelim oblacima i sva ona nijema tuga koja isijava iz svega što je srušeno i što čeka rušenje. Ušle smo i u zgradu petrinjske gimnazije, i moram priznati da mi je bilo dosta teško nakn puno godina ući u zgradu za koju me vežu najljepše uspomene moje mladosti. Gledati sve te izranavljene zidove, okićenu božićnu jelku koja još uvijek stoji na ulazu u zgradu gimnazije. Koliko sam puta samo prošla tim stepenicama i iščekivala spasonosno zvono.

Nažalost snimke su načinjene mobitelom i ne znam ih ili ne mogu prebaciti ovdje na blog, pa tko želi može ih pogledati na mojem facebook profilu. Neki su ih već i vidjeli i ostali zatečeni onim što su vidjeli, jer nisu očekivali da baš tako grozomorno izgleda.

Drago mi je da postoje novinari koje ne zanimaju senzacionalistički naslovi, nego obični mali ljudi koji pokušavaju ostati i opstati u svome Gradu. Ljudi koji su naučili hodati po tlu koje podrhtava pod njihovim nogama.

***

Rano jutros, dok su se zadnji pramenovi noćne tišine povlačili pred svitanjem, probudila me užasna buka iz dvorišta. Jedna od naših mezimica koka jezivo je zapomagala, sve glasnije i očajnije. Izgleda da je sinoć ostala vani, jer su se iz kokošinjca njenim jaucima vrlo glasno pridružile i ostale kokice.

Dok sam ustala iz postelje i došla do kuhinjskog prozora, mogla sam tek bespomoćno gledati kako lisica preskače žicu, odnoseći svoj plijen koji se još uvijek očajnički batrgao u njenim zubima. Brzo je kroz vrištinu, svu spaljenu od sunca, zamakla u šumarak i nestala mi iz vidokruga. U travi je ostalo tek nježno bijelo perje, jedini znak da je lijina žrtva nekoć bila živa. Kao da su se anđeli zaigrali pa im sa snježnobijelih krila na travu pootpadali izdajnički tragovi.
Više nisam ni zaspala. Rastužila me njena sudbina; uvijek mi se tako obraduju jer im donesem ostatke povrća i kruha, i čim čuju moj glas prilaze žici i čekaju barem neku malu poslasticu. Ona je jutros nasilno postala dijelom hranidbenog lanca, gladna lisica nije imala milosti i njenom životu došao je kraj.

Takve su i ljudske sudbine. Puno je okrutnih predatora kojima se otvoriš pa te nemilosrdno smrve u prah. Puno je onih koji odu sa ovog svijeta, a toliko bi toga još mogli dati. Puno je onih koji ostaju živjeti iza stravičnih gubitaka; živi, a mrtvih duša gledaju svitanje svakog novog dana. Život zna biti tako okrutan i nepredvidljiv. Nikada ne znaš kad nekog vidiš posljednji put, i nikada ne možeš znati da možda nećeš stići nekog čvrsto zagrliti, izljubiti i smijati se s njim. Uvijek nekako računamo da imamo vremena, i uvijek ima onih sa tisuću izlika i opravdanja zašto nemaju vremena za razgovor, susret ili kavu.

Zato uvijek i u svemu budite Ljudi jedni drugima, toliko sam to puta već ponovila i opet ću. Rasvijetlite svojom vedrinom ili osmijehom nečiju tamu i pružite ruku drugom ljudskom biću. Darujte svoje vrijeme onima koji vas vole.
Ponekad se život posloži tako da za sve bude prekasno, i onda više ne pomaže ništa, ni suze ni riječi ni grižnja savjesti. Ako još uvijek niste, shvatite to što prije.

O kalendaru i Ojmjakonu

Zapravo je najbolje doma imat dva kalendara. Jedan službeni, na koji se može pisat termine kod doktora, rođendane i sve datume koje se ne smije zaboravit, a drugi sebi za gušt. E taj drugi zlata vrijedi.

Znate zašto? E pa zato šta onda po ovakvoj pasjoj vrućoći i sparevini lijepo okreneš sliku od siječnja i kad te opali nalet znojenja vizualiziraš da ležiš u smetu snijega od nekih minimalno pola metra i još jedeš sladoled. Za po zimi okreneš sliku mora i dok vani grtalica mlati i natrpava na nogostup one zaleđene kvrge, ti zamišljaš da ležiš pod nekom palmom i srčeš koktel s kišobrančićem, pa se baciš u vodu i osjećaš se ko dobitnik ojrodžekpota.

Išla sam malo pročeprkat koji su najhladniji gradovi na svijetu, da bar gledam slike tog leda dok vani trava izgleda ko da ju je zapalilo pa ugasilo. Ima gradić u Rusiji, zove se Ojmjakon, sa prosječnom zimskom temperaturom od minus pedeset celzija. Najniža ikad izmjerena bila je minus šezdesetosam. Termometre ne drže vani kraj ulaznih vrata jer se živa smrzava, a kad proliju šalicu kipuće vode stvori se zaleđeni oblak. I sad ono najbolje - zato šta je tlo stalno zimi smrznuto nemaju cijevi i vodu po kućama nego poljske zahode gdje se i kupaju. Pa jel može ljepše nego na minus pedeset se obrljugat i mokre glave ić iz poljskog zahoda u kuću? Na pola puta je frizura ko da ti je našpricalo na glavu dva trovremenska tafta. Auti im stano rade dok su vani, nema druge. Jedu uglavnom smrznute namirnice, šta je isto fenomenalno. Šta ćemo danas za ručak? Ajde krampom odvali onu ribetinu i unesi da se malo otkravi i eto ručka. Sprovode isto bave skroz neuobičajeno; nemreš iskopat raku na toj studeni, pa onda pale vatru i griju zemlju da bi mogli kopat.
Neki tip s Novog Zelanda, fotograf, kaže da ga je doslovno bolila studen; izašo čovjek u nekim tankim hlačama van, dobro da se nije sledio naskroz i da i njega nisu morali krampom odvajat od zemlje ko onu ribu za ručak.

I ajde recite jel nije to idealno za čitat i gledat takve fotke po ovoj vrućoći? Samo se u mislima prebaciš u Rusiju i za večeru recimo iz kištre izvadiš štajaznam pureći batak i cuclaš ko kiki bombone dok ne otpusti.
Ko će palit rol i peć na tridesetčetri celzija u plusu, majkosvetabožja.

( photo by 24 sata, gledam ovu smrzotinu od auta i sve me studen stresa )

Dezinfekcija, al obavezna

Namjerno nisam htjela al baš ništa pisat o evropskom nogometnom prvenstvu, da nešta ne zacopram, al sad baš hoću.

Ostali su još Škoti. Znači tu je mjerodavan jedino Sir Sean Connery i viski. Neću uopće potezat priču oko države čiji je simbol jednorog i gdje muškarci nose šosove. Dobro, izumilo je u Škotskoj svašta - bicikl na pedale, bankomat, faks, mikrovalnu, televiziju. I nek im budu njihovi izumi i jednorog i šosovi i Nessie koja stravi turiste iz Loch Nessa. Sve nek im bude, samo da se naši večeras za početak ne zaraze koronom a onda po mogućnosti i da pobijede.
Jer je njihova nogometna zvijezda pozitivna na koronu, a epidemiolozi tvrde - pazi sad - da nijedan drugi reprezentativac Škotske nije bio blizak kontakt Gilmouru pa onda nemaju zapreke za nastup. Ja sam sigurna da su u pravu. Kakvi bliski kontakti, kakvi bakrači, to šta je s njima bio na treninzima i po svlačioni i kojekuda nema uopće veze s time da su se neki od njih mogli zakličavit od njega, pa večeras puvat u naše dečke po terenu. To čitaš i ne vjeruješ. I šta bi sad naši trebali napravit, izać večeras na travnjak s maskom kakvu nosi Dart Vejder i zamotani u streč foliju da se virus ne zakelji za njih? Kako igrat devedeset minuta a da ne dotakneš nijednog Škota?
Jedini siguran način, osim spomenutih maski, bio bi al zaozbiljno mala dezinfekcija u vidu nulatri štoka ( za one koji i sami znaju da im je loš imunitet možda da drmnu i dva mala štoka ), čisto da izdrže onaj prvi dodir sa potencijalnim zarazivačima. I bježat od njih ko vrag od tamjana. Ja ne vidim drugog načina.

U iščekivanju izlaska nogometnih vrsta na teren ja se evo blago sediram pivom, vani je još uvijek tridesetdva celzija, gori nebo i zemlja, plus šta se još moram sekirat oko korone i nogometa.
Ko preživi pričaće.

( photo - bespuća interneta, Škot nema šanse kraj Štoka )

Legenda o propuhu

Propuh. reklo bi se u Petrinji durcug, je prema tvrdnjama naših baka, a bome i mama, opasniji od Džeka Trbosjeka.

Navodno nigdje na svijetu - osim u Hrvata - ne nastaje panika pojavom propuha u stambenom objektu.Ne daj ti Bože otvorit dva prozora pa da zavjesa samo malo zaleluja, odmah kreće salva - pa jesi ti normalna, oćeš da ti otpadne glava, ko još normalan radi durcug po kući, odma zatvaraj taj drugi prozor blabla. Jer propuh, doista znanstveno nedokazano al ajde ti to objasni baki il ispaćenoj roditeljici, dakle propuh je uzročnik svih mogućih oboljenja, isto ko i sjedenje na betonu, samo ovdje je u igri djelovanje vjetra. Glavobolja, upaljeno grlo, pokočenost vrata, zubobolja, meningitis - sve su to boljetice uzrokovane propuhom. Ne vrijedi govorit da to nema veze s propuhom, kud ćeš to uopće spominjat kad se legenda o propuhu prenosi usmenom predajom s koljena na koljeno i nemaš tu šta razmišljat; propuh je kriv za sve.

Sjećam se da smo jednom zgodom išli na školski izlet vlakom, i gadno pokisli, uhvatio nas prolom oblaka. Obzirom da sam ja imala pletenicu debljine anakonde učiteljica mi je rasplela kosu, da se osuši barem napola dok dođemo kući. Neko u kupeu otvorio prozor, pa van unutra iz kupea, pa sastavio durcug, vijori meni kosa ko gričkoj vještici onakva mokra. al šta da radim? Pa nemrem tražit da vlak stane jer je meni mokra glava. I zamolim ja učiteljicu da kaže mami da mi je ona rasplela kosu jer smo pokisli. Ulazimo mi u Petrinju na željeznički kolodvor, izlazimo iz vlaka i moja Ljubica prvo šta vidi - vidi moju još napola mokru kosurinu. Srećom nije me stigla sastavit, jer je strukovna kolegica ( da ne kažem učiteljica ) promptno prišla i objasnila da smo svi pokisli i to jako, i da sam ja najteža kolateralna žrtva jer kosom mogu zamotat pola razreda. I kad smo došli doma, moja Ljubica s vrata kreće štekat fen i udri sušit; pita jel bio otvoren prozor na kupeu, ja klimam glavom da je, a ona ko zloguki prorok izgovara riječi - e sad kad te od propuha sastavi gnojna angina. Mislim si - da, baš jedva čeka mene sastavit jer gnojna angina samo vreba kud ja hodam.
Kadli iduće jutro opsadno stanje - temperatura tridesetdevet, a čepovi gnoja na krajnicima poiskakali da progovorit ne mogu. Boli glava, grlo da ne spominjem jer nemrem slinu progutat. Ispaćena roditeljica slavodobitno odlazi kod školske doktorice po antibiotik i ono crveno sranje od heksorala da grgljam, ja ležim u bunilu i samo tu i tamo čujem - eto ti kad naprave propuh u kupeu. Tata je došo na ideju da ide raščerečit vlakovođu, konduktera i učiteljicu, al mama je tvrdila da oni nisu krivi jer da djeci nikako nemreš dokazat koliko je propuh opasan dok ih ne snađe naprimjer gnojna angina. Počela sam gutat slinu tek nakon par dana, a jela ko da jedem žilete šta god sam stavila u usta.

Tak da oprez sa propuhom, ljudi dragi. To je neviđena neman koja samo vreba da se neko sjebe u koracima i otvori dva prozora. Zar zbilja mislite da onaj izraz "ubio ga propuh" ima tek simbolično značenje?

( photo by Adiva )

Cancan

Plesačice kankana počele su sablažnjivat javnost prije nekih stosedamdeset godina. Jel možete vi sebi uopće predočit šta je u ono vrijeme značilo pokazat noge podižući haljinu vrtoglavo visoko u zrak, a sijevale su i gaće ( doista u ono vrijeme više pumperice nego gaće, nije još izmislilo tange pa da se recimo vidi puno više od nogu kad oprava sijevne nebu pod oblake ). Jedna od najpoznatijih ondašnjih plesačica nosila je umjetničko ime La Gouloue, koja je - uz već spomenuto pokazivanje unterveša - kad bi digla nogu muškarcima skidala šešire sa glave. Moulin Rouge bio je zapravo početak šoubiznisa, samo tad nisu znali šta su izmislili.

Danas je sve puno drugačije. Da bi ušli u Moulin Rouge, na kartu čekate mjesecima. Karta vas dođe minimalno sto eura, Ako prigladnite, to će vam izbit iz džepa barem još stopedeset eura, znači bolje se natrpat kod kuće pa doć tamo samo gledat. Inače je kapacitet sedamsto stolova pa nije teško izračunat koja je lova u igri. Obavezno formalno obučeni, znači nećete uć u nekim japankama i gluparijama po sebi, tipa majica na bretele il bermude sa majicom od AC/DC na sebi.
A današnje plesačice? E pa ne smiju bit niže od stosedamdesetpet centimetara i svaki dan na vagu, nema debljanja i ožderavanja zbog nesretne ljubavi pa ćeš takva nastupit, još musava od tristogramske milka čokolade oko usta. Pokušala sam iščeprkat koliko su plaćene, al nisu nešta vrući za otkrivat platne liste. Sumnjam da plešu za crkavicu, al krvavo zarade svoju plaću. Za razliku od svih onih posvuduša i insagramuša koje samo legnu na terasu il na krevet i paze da ispadnu dobro na fotki, a na stejdžu uglavnom posrću na štikletinama u pokušaju plesanja,i stenju i viju ko gladni vuci u pokušaju pjevanja. Plesačice Moulin Rougea ponekad imaju dvije do tri minute za presvuć kostim prije idućeg nastupa.

Činjenica jest da su same odabrale svoj put, al je činjenica i da krvavo zarade svaki euro svojim plesom.
A i ne stignu se prokenjavat ko tamo neke. Bjuti slip, pa probe, pa šminkanje i svakodnevni nastupi i jurišno presvlačenje između plesnih točki. Ajme šta bi se ovih naših kvazizvijezda naodustajalo, već nakon tjedan dana. Doblejale bi kući i ležale u zamračenim prostorijama barem tjedan dana. ( Al ajde, ionako uglavnom leže pa bi bar poza iza pokušaja plesanja ostala ista .)

( photo by Le Figaro i CoolClub; nekad i sad )

Muka po Česima

Sva sreća da se prvo poluvrijeme utakmice Hrvatska - Češka slušalo u autu, na radiju ko u stara dobra vremena. Jer da se gledalo češki raskrvareni nos zbog kojeg je sviralo jedanajsterac, moglo se desit i da plazma ( pritom mislim na teve, ne na keks ) završi u cvijetnjaku usljed sparevine i nogometne sekiracije.

Ovako se slušalo u autu, šta ćeš - nemreš ni pušit ni psovat jer se vozilo najdraže frajere i stoički podnosiš nešta šta bi inače rezultiralo teškim verbalnim deliktom i pljuvanjem po teveu. Dok smo stigli, već se situacija malo poboljšala, dali naši gol i ajde ostalo neriješeno.
I onda jutros prije nego šta je krenulo sunce pržit odvedemo najdraže frajere malo u Rastoke, gledat kuće koje žive na vodi kako to kaže mlađi od frajera, kadli tamo šta? Hrpa Čeha. Ne znam pošto su došli, ionako od njih nikakve financijske koristi jer oni ledovu kištru otvore samo da se rashlade ( zato su ljudi i počeli držat sladolede i kištru unutra u onim kućicama, vani je samo tabla sa sladoledima koji se mogu kupit ), al šta se to nabija...prestrašno. Stali frajerima kupit sladoled i da konačno kupim dvije predivne crvene pepeljare, kadli eto njih. Jedva izmakla djecu da ih ne prevrnu, navalili kopat po onim keramičkim suvenirima pa udri okretat da vide ćupove sa svih strana. Pa pušu u vrat, pa bleje u onu tablu sa sladoledima i natucaju nešta tipa gdje je sladoled; žena se smije i kaže - unutra je kištra. E pa nećete se majci ladit nad kištrom pa je zatvorit i otić dalje do druge kištre.
Znači jedva se izmaknemo od njih s djecom, idemo dalje da frajeri vide onaj najveći buk, kadli eto njih opet. Naravno praznih ruku, šta bi oni kupili, pa nisu poludili. Bitno da su sve isprevrtali i prepipali, a do kištre nisu mogli jer je zalokotana u kućici. I opet pušu za vratom, a nema mi goreg nego kad hodam pa mi neko tako puvari po leđima, to mi je nešta najstrašnije oduvijek. Ima ceste koliko voliš, i vidi da su djeca tu, al on gazi ispred sebe ko tenk e da bi vidio idući slap i usput pogledo jel ima kakva kištra od sladoleda da u nju gurne glavu prije nego šta uđe u kipući auto il kombi.

Već ih vidim na Biokovu u japankama, eto pune ruke posla hageesesu. Još kad se narokaju one vruće paštete koju ćare iz Češke...i da nema korone moraš im prilazit s maskama, to kad podrigne otpada kosa s glave.
Ajme šta su me raspalili, gore nego da sam gledala raskrvareni nos na utakmici. Šta sve dolazi pod krinkom turista, da ne povjeruješ.

Idemo dinstat

Danas dvadesetdevet celzija. Vruće da nemreš disat.

A ja po toj vrućoći moram u dućan, jer sutra dolaze najdraži frajeri i imam naručen pileći paprikaš za skuvat pa mi fale neke sitnice, plus šta još natovarim i ono šta mi treba ko zna kad. Krenem se presvuć - ne bi našla one tanke tajice u ormaru, nema šanse. Prevrnula ormar naopako. Pa kud se znojim od vrućine počela se znojit i od živčanoće jer ih nemrem nać. Ajde prestanim živčanit, obučem šos i majicu al moram obut na noge šta? Marte moram obut, jer nisam ponijela ništa ljetno. Idem ja po toj sparevini, nije mi čak ni tak prevruće za noge, i mislim si - ajme da me sad mama vidi kak štrapaciram u martama na toj vrućoći...prisjele bi mi i marte i sunce i dućan od elaborata.
Pa se natovarila u dućanu - daj luka, paprike, paradajza, sir i vrhnje, vlažne maramice, donat vodu, sladoled, čips; teža košara od mene. Potrpam to u tašku i vamos kući, i sjetim se na pola puta da nisam kupila omekšivač. Ne da mi treba nego mi je trebo sinoć. Nazad ne idem pa da Brad Pitt osobno radi na blagajni.
Jedva sam se dovukla doma, života mi. Lipsala one zadnje metre, a uz stepenice sam se već vukla naskroz. Izvadila samo ono šta mora u frižider, poduzela epidemiološke mjere pranja i dezinfekcije ruku, i evo sad dolazim do sebe. E sad kad se skroz dobijem, onda idemo s artiljerijskom pripremom za kuvanje pilećeg paprikaša - narezat luk, papriku, paradajz, piletinu i onda šta? Upalit peć i krenut to dinstat. Pa dok se dinsta usisat, oprat podove, letit oko ranjgle svako malo da se ne prismudi ( rekli bi Petrinjci ) i ostat živa na plus osamstočetrnajst, koliko će bit temperatura dok se ne zdinsta podloga za paprikaš jer ćemo sutra friško dodat krumpir, da ne ćubi u frižideru preko noći skuvan.

I sad ja vas pitam - šta reć onima koji uporno tvrde da je ženama sve lagano i da šta nonstop kukamo kak nam je teško? Nema im se šta reć; to se odmah podigne obrva u zrak i samo se kaže - pravi se mrtav i diši na uši.
Pa dok to sve budem bavila, zamišljaću da sam na Kupi, da ležim pod suncobranom il u plićaku prebirem kamenje koje uvijek pomalo nosim doma. I biće mi lakše. Pogotovo jer za podršku imam radler pa će bit još lakše. Ko još kuva nasuvo paprikaš, dajte molim vas.

( moja fotka Kupe od lani...najdraža moja rijeka, na svijetu )

Voda il Kokakola, pitanje je sad

On je dosad zaradio - nemojte da vam pozli od cifre - preko milijardu dolara, koristeći noge. Pa ne kažem ja džabe da je nešta skupo ko Ronaldove noge, znam šta pričam.

I sad se eto desi da na presici prije il poslje utakmice, nebitno, makne dvije flašice od Kokakole i kaže - pijte samo vodu. Mislim pa to je i za očekivat, čovjek je profesionalni nogometaš i da je na Kokakoli osto bi bez jetre jednako ko da je na alkoholnim pripravcima. Pa se nekom dalo kopat po reklamama za osvježavajuće piće i nađe reklamu od prije petnajst godina gdje naš Roni isto veselo sudjeluje u Kokakolinoj reklami za azijsko tržište. Platilo dečku, on pokupio pare ko šta i svi drugi kupe i šta sad. Pa sad kažu da je licemjer, jer da šta pljuje po Kokakoli kad je uzeo pare za reklamu a nije je ni onda pio.

Da se razumijemo - čovjek ima love da je ne može potrošit za sto života, jebe se njemu šta će neko tamo reć da je on licemjer. Al je činjenica da je nakon presice Kokakola popušila četri milijarde dolara; prije presice 56,1 dolar dionica a kad je Roni smakno flaše - 55,2 dolara, i ode četri milijarde ko da ih bilo nije. Znači njega bi trebalo nekako nagovorit da opet dođe k nama, skupit te najbolje masteršefove da mu kuvaju ono sve šta najviše voli jest i iznose mu štajaznam naše trešnje il grožđe il štagod, nebitno. Pa kad bi čovjek na presici reko - u Hrvatskoj sam najfinije jeo porasla bi sigurno ptražnja za našim specijalitetima, eto prilike da svi nagrnu u potragu za Eldoradom zvanim Hrvatska gdje je Roni najfinije jeo. Il ga odvest recimo da bere vrganje, on je u kondiciji i ne bi lipso nakon pređenog kilometra po šumi; pa mu pokazat kako se od tih vrganja rade divni umaci. Bilo bi posla za hiljadušesto novih lugara koji bi se morali baktat sa gljivoljupcima jer je Ronaldo reko da nikad nije jeo finije gljive, a prije toga ih osobno ubro u idili šume.

Ne znam kako vama, al meni se vrti u glavi od tih cifri. Jel znate vi da se svake sekunde negdje na svijetu se popije desethiljadačetristopedeset šta flašica, šta limenki nekog bezalkoholnog pića iz Kokakola kompanije, znači u igri su i Fanta i Sprajt? Pa sve one krasne reklame sa Djedom mrazom, ispada da je djedica tako fletan jedino zato jer pije Kokakolu. Jedine dvije zemlje koje ne troše ovo božansko samoprskajuće piće su Kuba i Sjeverna Koreja. Eto zato je Kastro držo govore od sedam sati trajanja, a Sjevernokorejanci dandanas misle da su njihovi sportaši prvaci svijeta u svemu. Piju samo vodu.

Da vas čujem, jel vas Ronaldo uspio nagovorit?

( photo by Raport )

Nemoj kopat po psihi

Zapravo sam bila najopasnija s nekih devet, deset godina kad bi sama ostala doma. Dobro, bilo je incidentnih situacija i u mlađoj dobi, al sa spomenutih devet, deset sam bila hodajuća štetočina. Čarobne riječi koje su dovodile do incidentnih situacija uglavnom su bile tipa - nemoj slučajno to dirat, il nemoj slučajno kopat po psihi.

Pa sam jedne zgode došla na ideju malo kopat po psihi u šlafcimeru. Stariji valjda znaju šta je psiha; vi mlađi - to je zapravo komad namještaja sa velikim špiglom na sredini, a ispod je bilo i mjesta za odlaganje stvarčica koje se nisu smjele dirat. Naša psiha je ispod špigla imala i staklom zaštićeni dio gdje su stajale fine vinske čaše, one starinske, tanke ko vlas kose i mamin najdraži avzac za torte. Sa strane su bila ko recimo dva nahtkasla u kojima su na jednoj strani bili fotoalbumi, a na drugoj mamin nakit i još neke tričarije. Na psihi su bili heklani dekni i na jednoj strani fikusi koji su se periodički mijenjali jer ih mama al nikako nije mogla uzgojit, pa bi čamili dok ne ostane samo ona trklja bez ijednog lista na sebi.
Al vratimo se izrazu - nemoj slučajno kopat po psihi. Naravno da sam kopala, uvijek bez svjedoka i bez najmanje mogućnosti da me neko ulovi kako besramno ne poštujem zabranu. Dakle ostala ja sama doma, napisala zadaću i palo mi na pamet eto baš malo kopat po psihi. Malo listala albume, to mi je bilo bezveze jer pola ljudi nemam pojma ko su, i sjetim se valjda najzabranjenijeg komada maminog nakita zvanog ogrlica od zlarinskih koralja, i to ona sa granama koralja. Nije mi dala ni da gledam u njih, valjda da ne bi pogledom rasturila ogrlicu koju je tu i tamo nosila, kad je baš htela izgledat fensi. E pa mislim si - gle kak ću sad ja isprobat ogrlicu, šta nemoj dirat? Isprobat i vratit u psihu. Natakrčila ja koralje, obukla prije toga i neku bijelu majicu da se bolje crveni, stala pred špigl, malo se zakretala vamotamo i vidjela da mi dobro stoji pa ke krenula skinut.
E tu su krenuli problemi. Jerbo kad sam otkopčala ogrlicu zapela je jedna usrana koraljna grana gdje? U mojoj kosurini, eto gdje. I ja budala umjesto da sam probala rasplest kosu krenem potezat ogrlicu...i rasuše se koralji po podu ko da nikad ogrlice bilo nije. Nisam do tada ni znala kak sam jaka u rukama. Meni slaboća došla momentalno, znam da ću fasovat i to krvavije od boje koralja. Skupila ja ostatke relikvije, još upalila i noćnu lampicu da poberem ako je šta odletilo pod krevet ( a odletilo je, morala sam i po partviš ić da dohvatim ta crvena govna ). Sabrala ja to i sad ne znam jel da se sama ubijem il da čekam da me mama ubije. Odlučim da ću čekat da me ona ubije, ona me i rodila bez mog znanja. Nekako ja to uspiijem zafafujat da se na prvu odmah ne skuži da od ogrlice nema ni o i teška srca zatvorim psihu i napustim mjesto zločina.
Tati sam rekla odmah drugo jutro dok je mama bila u dućanu. On je samo odmahno rukom i reko - ne brini ništa, već je zadnji put jamrala da joj se čini da će puknut, jebali je koralji.
Kad je nakon nekog vremena, za neki poseban event došlo doba da se metne koraljna ogrlica zahvaljivala sam cijelom katoličkom kalendaru šta je tata doma. Iz šlafcimera se prvo začula bujica poprilično gadnih riječi, a onda se ispaćena roditeljica ukazala na vratima noseći u rukama koralje.
- Šta je ovo?!
Ja šutim ko da me nema. Tata pogleda pa veli - koralji, da šta je.
- Jesu, nekad bili ogrlica a sad rasuti na najsitnije komadiće. Jesam ja rekla da se ne kopa po psihi, i koliko puta sam rekla da se ne kopa po psihi?!
Tata uporno tvrdi da se to smeće moglo i samo rasut, da šta odmah na mene svaljuje i posvađaju se namrtvo. Ona odnosi koralje nazad u šlafcimer, izlazi s nekom drugom ogrlicom koju je imala. Bez riječi i prijetnji.

Ajme šta sam nadrapala drugi dan kad je tata otišo radit. Čarobne riječi - koliko sam puta ponovila da se ne kopa po psihi čula sam drugog dana preko nekoliko desetaka puta. I malo sam teže sjedila dan il dva. A psihu više ne bi dirnula ni da me ona po nešta poslala.

Zato nemojte kopat po psihi, ormarima, bilo čemu. Pogotovo kad vam to neko nonstop ponavlja, a bude vam dosadno.

( photo by indekshaer )

Krivo je jelo

Jel možete vi uopće sebi pretpostavit zašto smo mi danas izgubili na Wembleyu od Engleza? Jel vam išta pada na pamet?

Evo ja ću jedno kratko izlaganje na tu temu, brzinsko. Znači ko ih je ono u polufinalu svjetskog prvenstva u Rusiji poslo kući - mi Hrvati. A nabrusili se, to se raspisalo - konačno se pehar vraća u svoju domovinu ( a bili svjetski prvaci hiljadudevetstošezdesetšeste ), poješćemo vas za doručak, gdje bude ta Hrvatska na karti svijeta i tak sve neki bijesni naslovi bili po engleskoj štampi. Pa i igrače malo ponijelo, već se vidjeli kak im Putin daje medalje i na kraju ošli kući podvijenih repova.
E sad su naši dečki došli malo k njima u goste, igrat prvo kolo evropskog prvenstva, pa je opet bilo euforije, al nisu zato pobijedili. Pobijedili su zbog obroka. Sad se vi pitate kakvih obroka. Pa evo kakvih.
Zna se da sportaši imaju poseban režim prehrane, jel tako. Išla ja malo počeprkat, da vidim šta smiju jest i kad. I daje recimo primjere kad je doručak i ručak ako se utakmica igra popodne između četri i pet. Znači doručak jako lagan, malo kruha i nemasnog sira il pekmeza, banana il narandža i čaj. Ručak onda ide između dvanajst i jedan, i to bistra juha, riža i malo povrća, kuvana piletina il puretina i neki voćni sok. A u koliko sati je bila ova utakmica? U četrnajst nula nula po engleskom vremenu. To znači da su ih natovarili ujutro svojim tradicionalnim doručkom - pečena jaja i špek, možda čak i graha koji oni ujutro jedu ko mahniti, pa onda obligatni black pudding - po naški krvavica al ne u crijevu.
Ja sam sigurna da je Dalić pito jel može lagani doručak, pa ručak malo ranije da stignu na stadion, i sigurna sam da su rekli da ne može jer se kod njih ne ruča ko kod nas nego u nedoba. I šta ćeš ti, natovarilo ih tim mašćobama, prežderali se na doručku i ko onda može ručat četri sata prije utakmice, ko? Ručak bi po tome trebo bit u deset ujutro jebote, A oni se digli od stola masni do lakata od špeka i krvavica iza pola deset sa doručka. Znači namjerno su stavili utakmicu da počne u četrnajst nulanula tak da naši dečki ne mogu ručat. Pa dok su potrpali stvari u bus i došli na stadion - eto ih gladni ko lavovi koji su bili na jogurtu tjedan dana u davna rimska vremena, dok su radile arene sa gladijatorima. I onda takvi gladni trebaju trčat ko mahniti. Da ne spominjem da je eto baš sad tamo vrijeme poludilo pa je danas u Londonu bilo dvadesetdevet u hladu, a oni u crnim dresovima došli igrat. Gladni ko vukodlaci. Svira himna, a njima kruli po crijevima. Do kraja prvog poluvremena gladni do te mjere da po svlačionni traže jel nekome prije ispo kakav čips il smoki na pod pa da pojedu dok trener ne gleda. Veli - može neki energetski napitak tokom utakmice uz vodu; pa trebala bi im kanta energetskog napitka jer nisu normalno mogli ručat a natrpalo ih tim mašćobama.
Nisu uopće trebali pristat igrat u to doba dana. Trebala je utakmica bit u vrijeme koje nutricionisti preporučuju da se stigne ručat, znači između šesnajst i sedamnajst nulanula.

Pa ako može iduća utakmica ić u to neko vrijeme da stignu ručat, i nek im prirede svijetle dresove, ko još može trčat devedeset minuta u crnini, pa da je stoput profesionalni nogometaš? ( A rezultat i igra - takav da sam zaspala dvadeset minuta prije kraja jer sam se probudila jutros u četri i više nisam mogla zaspat. )

fotka nema veze sa ručkom profi nogometaša i reprezentacije, htjela sam se pohvalit odrescima u umaku od vrganja, češnjaka i papra sa fužima; kad bolje razmislim pa bolje bi im bilo da su to pojeli umjesto krvavica na uranak

Vida i Morana u Rastokama

Vida ( u blogosferi poznata ko Stara teta ) odlučila je posjetit Rastoke eto baš četvrtkom. Morana ( u blogosferi poznata ko Smjehuljica, da ne velim ja ) zapravo ju je nagovarala da dođe petkom i prespava i obavi svaštanešta al ona se naprosto nije dala nagovorit.

- Nenene, ja bum došla si to pogledat a ti buš došla kad završiš s poslom.
Morana je probala nagovarat, al nije prošlo, pa je ipak izašlo na Vidinu verziju. Ona je zbilja dojaparila iz Zegea u četvrtak neke dobe i razgledavala sama dok joj se Morana konačno nije krenula pridružit iza petnajst nula nula.
Zove Morana, mobitel zvoni li zvoni, kad javlja se Vida sva zadihana:
- Čuj, ja sam ti kod totema. ( Tu je Morani odmah lakše, zna na koju stranu treba udarit - na Holjevčevo imanje. )
Pa se srele i izgrlile, pa dalje razgledavat. Vida je bila van sebe od sreće.
- Joj daj pogledaj onaj slapić, ček da fotkam. Ajme vidi onaj maaaali slapić, ček da fotkam. Pa kak nisam vidla ono tamo gle, ček da fotkam.
Morana je teglila oriđiđi kukuruzno brašno i jebeni sklopivi kišobran i pratila Vidin ritam koliko je mogla, jer njenom oduševljenju nije bilo kraja. Išla Vida i u špilju; Morana bome nije, nit voli špilje nit misli da se ima šta vidjet u mrakači. Pa kad su došle do etnokuće, točno joj je došlo da zalegne u onaj starinski krevet sa šlinganom posteljinom i ovčjim runom, al bilo bi nezgodno da se probudi u pola dvanajst i traži vlasnika imanja da je pusti van, bed je to. Divile se kredencima ( Morana naime silno pati za kredencom i sve je sigurnija da će nać negdje prastari kredenc za svoju rođenu kuhinju ). E onda su stigle do vilinskog vrta i skužile da Stara teta je zapravo Vida, a Smjehuljica to jest ja Morana, jer vilinski vrt ima dvanajst kipića malenih vila, za svaki mjesec u godini. Morana se razjadila jer su eto baš njoj nasandrčili amper u ruke ko vili al ajde...nije znala kako demontirat amper iz vilinskih ruku pa su otišle na kavu u Vodenu ovcu, gdje se Vida nije mogla iščudit da sjedi na terasi iznad pravog slapa. Išle još vidjet onaj najljepši i najveći buk, pa polako prema busnoj.

Vuče se Morana, boli je svaka kost jer se toliko nije nahodala od dolaska Hrvata na more, al kad jako voli Vidu onda i hoda, šta će. Ima još nekih dvadesetpet minuta do dolaska busa, znači stiže se bez beda. Kadli im stane kamion na pješačkom, a iz pravca Plitvica nadire zeleni fliksbus i Vida je u abfanu, jer da kak je to moguće da dođe dvadeset minuta prije. Trči Vida, Morana za njom, i jedva joj uspije utrpat kukuruzno brašno da si ponese i jedva stigne izvadit jebeni kišobran iz vrećice. Pozdravljaju se, Vida uz svoj obligatni schmrtz ( čitaj - šmrc ) ulazi u bus i odlazi put metropole.

A Morana pali cigaretu, ne znajuć za svoje noge, i razmišlja kak bi i na koji način nagovorila vlasnike imanja da vili Morani izvade amper iz ruke.
Bolje da joj recimo stave cigaretu u junačku ljevicu il mali laptop na krilo.Il recimo tanjur sa trešnjama, Morana jako voli trešnje.

( fotke - vila Vida, vila Morana, jedan od slapova i kredenci; krevetu nisam prilazila da ne dođem u napast da legnem jer me puškom više ne bi istjeralo s onih perina )

O vešmašinama i Morani

Prototip vešmašine nije imo ni programator, ni bubanj, ni odjeljke za prašak i omekšivač.

Znači nekoć davno postojalo je drveno, a kasnije i limeno korito i rifljača, za uklanjanje postojanih mrlja. Pa zamislite kad se skine posteljina i raspali prat bez gorenja il elektroluksa. Prvo zalij kipućom vodom i lukšijom, pa kad popusti vrućoća voda da ne izlaze mjehuri po rukama ožeži rifljat. Onome ko zafleka stolnjak nečim neskidajućim, naprimjer filanom paprikom, valjda se trajno zabranjivo pristup stolu, jeo je u hodniku il na štingama, il za kaznu rifljo veš dok se ne zanesvijesti. Još je bilo dobro u kućanstvima sa priključkom na vodovodnu mrežu, kad izrifljaš možeš i isprat i natakrčit na štrik, al zamislite kak je nekad bilo ženama koje su recimo nosile veš ispirat na Koranu. Pa Korana ljeti ima temperaturu oko deset stupnjeva, zimi se valjda ruka zaledi čim uburiš mali prst u vodu. Pa ti isperi krevetninu u toj ladnoj vodurini, ižmiči recimo četri šlifera i plahte i osam jastučnica i donesi kući; sedam upala pluća iza presvlačenja kreveta jebote.
Danas na biranje vešmašina nema kakvih nema; te za flafi osjećak veša, te istovremeno i sušilica, te se sama ugasi kad joj dojadi okretat il padne napon, šta ja znam. I opet nismo zadovoljni, a samo treba razvrstat veš i nabubačit ga u bubanj i upalit da se opere. Kad čuješ klik izvadiš veš i fajront, natandrljiš ga sušit i gotovo. Nit lukšije, nit rifljanja, nit prenošenja veša ko nekakve relikvije vamotamo, po mogućnosti par kilometara od mjesta potencijalnog ispiranja.

A danas sam u rastočkom vilinskom vrtu naišla na vilu Moranu; ona je siječanjska vila i onda bi i ja trebala bit Morana, jel tako. Sve druge vile drže cvijeće, sjede, nebitno je šta rade, a moja Morana drži šta? Amper za vodu nosit. Eto kakve sam ja sreće. Da me rodilo dok se izmišljala mitologija, ja bi bila vodonoša il bi možda rifljala veš jer malomalo userem stolnjak s nečim šta možeš skinut flek jedino ako ga izrežeš škarama.
Pa jel me nije moglo rodit u bilo kojem drugom mjesecu? Nijedna druga vila se ne bakće amperom i kojekakvim alatljikama, samo Morana ( platno beleše il vodu nosiše, tak mi je svejedno; kičmatrans samo takav ).

( fotke su dio rastočke bajke, etnokuće i vilinskog vrta )

Petrinjski bal na vodi

Braco Kozjak bio je pulmolog i svi su ga Petrinjci poznavali. Ja sam se recimo grdno iznenadila kad sam davnih godina skužila da i on poznaje sve Petrinjce.

Bila sam prvi srednje, srpanjska vrućoća, sa društvom iz razreda na Kupi. Konačno dočekala da mogu otić sama na Kupu, dobro - uz obligatno nabrajanje da nizamajkubožju ne ić preko jer slabo plivam, da ne skakat u vodu kad idem sa sunca neg se polako namakat i sve te bitne stvari. Da mama, naravno mama, dobro mama; a šta bi joj drugo trebala reć? Da prestane nabrajat možda, pa da mi zabrani izać iz kuće do pred zimsko ferje? I divljamo mi po vodi, ekipa iz mog razreda, pa će nas dečki malo bacat, znate onu šemu - spoje ruke i onda se usplentraš pa oni zarone i žviknu te nebu pod oblake. Nije se meni baš to sviđalo, al ajde...idu sve cure pa moram i ja, šta drugo. I žviknu oni mene kud? Ravno na glavu Braci Kozjaku koji se vraćo s druge strane Kupe s nekom svojom ekipom. Pala na njega ko ova kineska raketa šta je ne znaju napravit da se normalno ponaša, i da stvar bude još gora zapeo čovjeku lančić u mojoj kosurini, jedva smo izronili van i ispetljali lančić iz deke sa moje glave.
- Molim Vas oprostite, dečki nisu gledali kud me bacaju...- trtljam ja dok on otpetljava lančić.
On se nasmije i veli:
- Vi iz Brezja ste uvijek, al uvijek bili pristojni.
Ja se smrzla. Jebote, pa jel mi na čelu ulica i kućni broj, šta je ovo?!
- Oprostite, a kako znate da sam iz Brezja? - pitam ja.
- Pa ti si mala Rossovka, od Josipa i Ljubice, jelda? A i da ti ne poznam roditelje, ista si teta Boža, samo s dužom kosom. Pozdravi mi svoje doma.
Ja se ispričala još jedno dvadeset puta. Da pozdravi svoje doma; šta da kažem, pala sam Braci Kozjaku na glavu dok je plivo i dao vas je pozdravit? Opet nema van do pred zimsko ferje.
Za nekih desetak dana eto mame s placa doma, tajo i ja taman doručkujemo. Brblja ona kog je sve srela i veli:
- E da, srela sam Bracu Kozjaka, kaže da te sreo na Kupi.
Znači meni je komad kruha s maslacem stao u grlu da ga ne bi kanta divke protjerala. Ja se već vidim kažnjenu do pred maturu. Šutim ko da me nema i čekam daljnji razvoj situacije.
- Nije mi jasno kak te prepozno - kaže mama dok vadi jaja iz košare.
- Otkud znam - mumljam ja i žvaćem.
- Ne pričaj punim ustima, koliko puta ti treba ponavljat?
Uskače moj tajo, moj spasilac, i veli:
- Ljubica, daj je pusti da jede, šta je daviš s Bracom? I kak je ne bi prepozno kad je ista ko moja Boža?
I ja napravim kardinalnu grešku i prolajem baš ono šta ni luda ne bi trebala prolajat:
- Pa i on mi je to reko.
Smrznem se istog trena jer iako je mama okrenuta leđima čujem kak joj se diže obrva. I mislim si - pa jesi ti normalna jebote?!
- Pa sad si maloprije rekla da otkud znaš kak te prepozno.
Tata spušta šalicu sa divkom:
- A daj više prestani, ko je šta reko i kome i kad. Vidio je dijete na Kupi i šta sad ima veze otkud je pozna i jel joj reko išta il ništa? Ko Gestapo ispituješ, pusti je da jede. Najbolje bi bilo da sa šlaufom na Petrinjčicu ide a ne na Kupu, pa svi njeni su na Kupi.

Mama odustaje, doista trenutno. Popodne me sastavila i morala sam priznat šta je bilo. Išpotala me na pasja kola, da kak me nije sram, da jel po to ja idem na Kupu, da sam se mogla udavit...sto čudesa. Taktika da mama, ne mama, dobro mama, naravno mama je urodila plodom i morala sam samo obećat da više neću padat ljudima na glave na Kupi.

A Braco Kozjak mi je uvijek u prolazu klimnuo glavom i nasmiješio se. Biće mu niko osim mene nikada nije pao na glavu.

( in memoriam našem dragom doktoru Kozjaku )

Moj mali svijet

San

Tako te rijetko sanjam. Za sve trideset i četiri godine kako te nema sanjala sam te svega nekoliko puta.

Posljednji put prije nekoliko godina. Došao si po mene, trebali smo ići na nekakvu svadbu, gdje li. Imao si tamno odijelo i snježnobijelu košulju, friško obrijan i mirišljav i bio si ljut jer se ja još nisam spremila. Majo, pa zar ti još nisi gotova, pitao si me. Na moj odgovor da nećemo zakasniti i da imamo vremena ustao si sa stolice i rekao mi - e da znaš da po tebe više neću dolaziti. I otišao bez mene, vrlo ljut, kakav za života na mene nikad nisi bio.

Noćas sam te usnula. Ovaj put u onoj svilenkastoj pidžami sa zelenim prugicama, za koju si uvijek tvrdio da ju je mama namjerno kupila samo zato da proklizavaš po onom kuhinjskom pipi ležaju na kojem si uvijek sjedio. Ne sjećam se razgovora, znam da si ležao u nekakvom krevetu poput onog bolničkog i da sam te pokrivala. Probudila sam se, malo je reći, tužna. Konačno te vidim i onda to bude tako kratko da te ne uspijem dobro ni pogledati nego se probudim.

Cijeli dan palim one male dušice, tebi za spokoj. Cijeli dan razmišljam kakvom si me silnom, bezuvjetnom ljubavlju volio. Cijeli dan razmišljam u kakvu bi kašu pretvorio sve one koji su me povrijedili i podcijenili, a bilo ih je. Cijeli dan razmišljam koliko bi bio ponosan na svog unuka, koji pravi kobasice najsličnije tvojima, i ne mogu prežaliti što nisam imala fotoaparat da ga slikam pored tebe onako malenog; kupili smo ga tek nakon što si ti zauvijek usnuo. On prepoznaje djeda samo na fotografijama, ali nema nijednu s tobom. Toliko ti je sličan; po izgledu, po ponašanju, po nekim crtama osobnosti koje si ti imao.

Cijeli dan sam pretužna i slomljena, jer sam te tako kratko imala u životu i tako kratko vidjela u snu. Snivaj mirno, tajo. I da znaš da si uvijek u mojem srcu i mislima, i kad se smijem i kad plačem.

Elaborat

Imala sam divnu namjeru danas po peesu poservirat svoj fini ručak - pohano, mladi krumpir sa koprom i vlascem i paradajz salatom, pa pofotkat i glumit petrinjskog masteršefa. Naletila sam i na fotku ulaznice sa Claptonovog koncerta na kojem sam bila prije dvije godine, pa sam mislila možda ipak pisat kak sam glancala marte i odabirala šta ću obuć i četrnajst puta provjeravala gdje su mi pare, osobna, papirnate, šlaftablete za kad se bude vraćalo s koncerta i na kraju sam ujutro prije polaska jedva našla ruksak sa stvarima, ne želite znat gdje sam ga našla.

A onda sam napravila kardinalnu grešku i eto išla pročitat na koji način mogu izrealizirat obnovu onoga šta je popucalo i još uvijek puca po mojoj kući. Dok čekam elaborat da se sruši ona skalamerija kraj mene, koja još uvijek nije srušena, pa da priredim šta mogu ako ikad elaborat za rušenje bude gotov. I nasekirala sam se da me još želudac boli.
Dakle imam dvije opcije. Ako se odlučim sama baktat sa obnovom, prvo moram tražit odgovarajuću odluku Ministarstva. Šta je samo po sebi logično da tražim, jel tako, pa moraju ljudi vidjet da nisam sama možda hilticom sjebala sve one pukotine po zidovima, E onda moram:
- angažirat ovlaštenog građevinskog inženjera koji će napravit elaborat popravka ( primijetila sam da razvijam alergiju na riječ elaborat )
- angažirat izvođača radova
- angažirat ovlaštenoga građevinskog inženjera koji će obavit stručni nadzor i sastavit izvješće o svim izvedenim radovima za koje je propisana izrada elaborata, ko šta je npr. popravak oštećenog
dimnjaka, zabatnog zida i te sitnice
- sačuvat originalne račune za obavljene usluge i radove te svu dokumentaciju
Pare mogu dobit kad se to sve napravi, naravno. I to ne sve. Krpanje zidova koji još pucaju niko ne spominje, dimnjake imam bez zidova, to se podrazumijeva, Rok za prijavu ove opcije je 31.12.2021.

Druga opcija je da se odlučitm za organiziranu obnovu, pa se onda odgovarajuća odluka Ministarstva prostornoga uređenja, graditeljstva i državne imovine prosljeđuje Fondu za obnovu il Središnjem državnom uredu za obnovu i stambeno
zbrinjavanje, koji će provesti daljnji postupak. Rok za prijavu je 31.12.2027.
Pa dok čekam taj daljnji postupak, imam stalno u rukama partviš da ono šta se kruta i trusi iz popucanih zidova svaki dan sabirem po kući. Pardon, neće mi trebat, to sve sama trebam riješit.

Imam ja i treće, najidealnije rješenje. Točno se bavim mišlju da o tom najidealnijem rješenju napišem osobni elaborat i uputim ga na nadležno Ministarstvo. Ukratko - nemojte ništa obnavljat. Porušit samo ovo šta je za rušenje, a ove kuće ko šta je moja ostavit kako jesu pa recimo dobit hrvatske Pompeje. Nek dolaze ljudi gledat, ako ih zanimaju Pompeji pa i ovo će ih zanimat. Otvorit suvenirnice, na rukometnom igralištu malo im pokazat kako je Petrinja nekad izgledala i onda ih pustit da hodaju. Biće mjesta za hodat ko u priči, rušiće se još puno toga. A sigurno će ljude zanimat i da vide kak se živi u kućama punim popucanih zidova,
Šta mislite, jel bi moj elaborat mogo proć? Dobro, ovo je sažeta verzija, još bi ja to doradila da ljudima ne bude dosadno kad dođu razgledavat.

Sve je stalo u tri riječi

Sve sam sigurnija da fotografija govori više od ne tisuću, nego stotinu tisuća riječi.

Ovo nije samo oproštaj od zidova koji će biti srušeni, kao i toliki drugi zidovi u našem Gradu. Ovo je ljubav i neizmjerna bol, ispisana u samo tri riječi. Ljubav za sve petrinjske ulice i ulićke, za svaku njenu kuću i ono što je nekad bilo nečiji topli Dom, za svaki komadić Petrinje koji će nepovratno nestati. Neizmjerna bol za svim petrinjskim ulicama i ulićkama, za svakom njenom kućom i onim što je nekad bilo nečiji topli Dom, za svakim komadićem Petrinje koji će nepovratno nestati.

Naša su srca ispisana na ovom zidu i kucaju za naš Grad. Dok nas bude, dok budemo disali. Fotografija će ostati trajni spomen onima koji će tek doći i zavoljeti Petrinju, potpuno drugačiju od ove čiji bol gledamo iz dana u dan i radi koje svako toliko otiremo suze sa obraza.
Autor grafita je progovorio za sve nas, fotograf je zaustavio zid za vječnost, a ja tako teško pronalazim riječi dovoljno snažne da opišu ono što Petrinja proživljava.

( photo by Franjo Mihaljević )

Pouka priče - šuti i jedi

E sad kad sam odgledala finale ovotjednog kuvarskog šouprograma koji je eskaliro u teži verbalni delikt, sad se mogu ja malo pozabavit šta jelovnicima, šta glavnm akterima. Jerbo sam malo pročačkala da vidim šta su kuvali ostali kandidati.

Prvi kandidat Sven je sve podredio batatu jer uzgaja to čudo, pa su imali za predjelo kruh od batata, rolice od faširanog i umak od sira. Masteršef je prigovorio da je predjelo siromašno. Za glavno jelo metno je pred konkurenciju pileću roladu s nadjevom, punjene šampinjone i naravno pečeni batat. Za desert - pazi sad - su išle kremšnite od ljubičastog batata s domaćim korama. Masteršef je prigovorio da su kore žilave.
E onda su drugi dan jeli kod Nedjeljke. Ona je za predjelo složila špek, buđolu, sir i kruh od tikve. Masteršef je prigovorio da se čeri paradajzi trebaju presjeć po pola da ne pršću kad ih sam kreneš rezat. Za glavno jelo išla je punjena piletina s prilogom ( šta je bilo punjenje a šta prilog nemam pojma, jedva sam i ovo iščačkala ). Za desert opet kremšnite, ovaj put klasične. Masteršef je kod ocjenjivanja reko da kak su jela prejednostavna i da on vidi detalje koje drugi ne vide zbog očobolje.
Treći dan je kuvala Sanela. Predjelo - pohane rolice sa šunkom i sirom i njena verzija francuske salate. Masteršefa je mučio tanjur 22 u koji je još nakrvala zdjelicu sa francuskom. Glavno jelo - teleća koljenica sa krumpirom i graškom; masteršefu se nije dopala prezentacija jela na tanjuru. Za desert čizkejk, gdje je masteršefu falila želatina.
I onda četvrti dan kod Matea, koji je za predjelo natrpo košarice od lisnatog tijesta sa piletinom, majonezom, vrhnjem, kukuruzom, paprikom i jajima, znači falilo je možda batata. Masteršefa je u predjelu mučio matovilac. Za glavno jelo poserviro je pečenu vratinu s grahom, a masteršef je objašnjavo na koju stranu ide meso a na koju prilog i da grah mora bit ljući. Za desert su išli nekakvi biskviti u čaši sa preljevom od šumskog voća.

Alzo da je doveo Stevu Karapandžu il Matu Jankovića da kuva umjesto njega - svejedno bi jednako završilo. Jer kad četri dana ljudima skačeš po glavi, a onda im još prije nego šta krenu jest ono šta si skuvo podijeliš uputstva kako servirat i šta sa čime paše...to je u startu osuđeno na propast. Džabe rižoto od sedam vrsta gljiva i laks kare punjen svačimnečim pa pohan i serviran po peesu. Ljudi samo imali u glavama žive slike sa svojih večera i preslikali ih na njegovu večeru. Neslavno je završilo, osto na zadnjem mjestu a računo je da je prvi i nedodirljiv.

Pouka priče? Ne valja stalno govorit ja, pa ja, pa opet malo ja. To se ne radi tako neg ovako, daj da vas ja naučim. Matovilac je višak. Nije dobra prezentacija. Ne vole ljudi prigovarače, pa to ti je.

Filana paprika

Ne znam jel pratite vi onaj kuvarski šouprogram zvan Večera za pet na selu. Ja ne pratim, al sutra moram pogledat pod obavezno.

Naime, jedan od kandidata je i umirovljeni profesionalni kuvar, navodno poprilično i nagrađivan, a večeru mu popljuvali ostali kandidati i dali mu samo sedamnajst bodova. Pa je iza snimanja možda bilo malo verbalnog delikta, jer je on izmako kontroli i svašta izgovorio ostalim kandidatima - da kak ih nije sram, da su se oni to dogovorili, da je on potrošio dve hiljade kuna za večeru a da šta su oni poservirali na svojim večerama. Spominje se nekakva riža, al ne točno šta je sve bilo za jest. E zato ću ja sutra pod obavezno pogledat šta je bilo na tanjurima; volim vidjet tanjure na kojima nikad ne znam jel to samo dekoracija il se jede u sklopu toplog obroka, i koju točkicu prvu moram pojest i s koje strane.

Ja naime kuvam i serviram onak...neglamurozno. Recimo danas sam kuvala filanu papriku i pire krumpir ko prilog. I kak da ja sad od tog tanjura napravim remekdjelo, ajde recite? Probala sam malo vilicom poriktat pire krumpir za potrebe fotkanja, i nije baš ispo nešta apetitlih ( mislim fin je za jest, al kad ja nisam od ukrašavanja i cifranja po tanjuru ). Pa ta nesretna filana paprika...kad je grabim uvijek zaserem tanjur umakom, to bi onda trebalo brisat ubrusima da tanjur ne izgleda ko da je već neko jeo iz njega pa se samo dotrpala nova tura.
Al zato recimo mogu zamišljat da na ručak dolazi Balibeg, spremljen u obligatnu bijelu košulju, da u čem drugom bi trebo doć. E za njega bi prvo išla govedska juha s grisknedlima, pa pire i filana paprika, pa za desert recimo štrudl od trešanja. Ne znam jeste slučajno primijetili da jedino juha ne ostavlja trajne mrlje, za razliku od umaka od filane paprike koji kad kapne možeš ga skinut jedino tako da flek škarama izrežeš sa košulje. Zato bi moj gost imo dvije opcije; prva da ga zamotam u najlon prije nego šta krene jest, da se izbjegne i najmanja mogućnost da se ulijepi umakom, a druga bi bila da skine košulju pa da jede bez straha od mrlja. Ja bi, koju god on opciju odabro, morala popit dva apaurina da imam kirurški rad ruku. Zamislite da mi u naletu tjeskobe, dok ga zamatam u najlon, odleti lakat u njegov nos i krvno mi strada, il mi bubne iz ruke jušnik s filanom paprikom i zafleka ga sve do cipela. Još bi ga morala ić i namakat u kadu, a stolnjak i tepih drugi dan zapalit na lomači u dvorištu, jer gusti umak od filane paprike iz tepiha vadi jedino vatra.

Uglavnom, sutra moram to pogledat da vidim šta je čovjek poserviro za sedamnajst bodova. O tome kud je mene serviranje prebacilo...pa vidite i sami.

( photo by IMDb i moja neglamurozno servirana filana paprika )

Hajdi

Danas Hajdi Klum slavi rođendan. Ona Hajdi šta bi se žene u nju trebale pretvorit iza korištenja kojekakvih čudotvornih krema. Pa sam ja odustala jer mi nije išlo za rukom, kupila novu kremu i odlučila se preobrazit u Šeron Stoun.

Znači trackam se ja već neko vrijeme tom kremom, malo ko da ima napretka al ne bi izašla na Šeron da listaš. Pa sam danas negdje usput čitala da Hajdi Klum ne jebe ni pol posto te kojekakve skupe kremurine, nego koristi kokosovo ulje i za skidanje šminke bebi šampon. I ono šta me cijeli život košta i zbog čega pate moji bubrezi - za razliku od mene, Hajdi Klum pije puno vode. Pa zato je to kod mene išlo skoro pa nikako, šta mi vrijedi krema kad popijem čašu vode za cijeli dan.

E pa saćemo okrenut ploču. Sad kad ja krenem lokat vodu...šta dvije litre dnevno, dvadesetdvije litre dnevno. Da ubrzam preobrazbu. Je da ću pit vodu i bit više na veceu nego bilo gdje drugdje, al ljepota ima cijenu. Ako je cijena ljepote žlempanje vode i pišanje od nula do dvadesetčetri - molim lijepo. Ko sam ja da kontriram Hajdi Klum. Znači sutra ujutro čim progledam pijem odmah prvu litru vode, i tak svaki sat. Iz vecea ne moram ni izlazit, taman dok dođem do kuhinje vraćaj se nazad. Eto povećane potrošnje toaletpapira, mogo bi riknut i vodokotlić za mjesec dana od nonstop potezanja, al ako je to cijena...nema druge.

Jedino nisam razmišljala o tome da bi me ta pusta vodurina mogla preobrazit u neku vodenu zvijer prije nego u Hajdi. Pa jel moguće da ona izmišlja?! Zapravo ne izmišlja, pardon, ja sam rekla dvadesetdvije litre dnevno da ubrzam preobrazbu. Znači smanjiću recimo na jedanajst litara dnevno, za svaki slučaj.

Ako ništa drugo, izduraće vodokotlić mjesec dana duže nonstop povlačenje vode, jer ja inače jedanajst litara vode popijem za mjesec i pol dana.

( photo by pinterest; eto gledajte šta radi voda )