Braco Kozjak bio je pulmolog i svi su ga Petrinjci poznavali. Ja sam se recimo grdno iznenadila kad sam davnih godina skužila da i on poznaje sve Petrinjce.
Bila sam prvi srednje, srpanjska vrućoća, sa društvom iz razreda na Kupi. Konačno dočekala da mogu otić sama na Kupu, dobro - uz obligatno nabrajanje da nizamajkubožju ne ić preko jer slabo plivam, da ne skakat u vodu kad idem sa sunca neg se polako namakat i sve te bitne stvari. Da mama, naravno mama, dobro mama; a šta bi joj drugo trebala reć? Da prestane nabrajat možda, pa da mi zabrani izać iz kuće do pred zimsko ferje? I divljamo mi po vodi, ekipa iz mog razreda, pa će nas dečki malo bacat, znate onu šemu - spoje ruke i onda se usplentraš pa oni zarone i žviknu te nebu pod oblake. Nije se meni baš to sviđalo, al ajde...idu sve cure pa moram i ja, šta drugo. I žviknu oni mene kud? Ravno na glavu Braci Kozjaku koji se vraćo s druge strane Kupe s nekom svojom ekipom. Pala na njega ko ova kineska raketa šta je ne znaju napravit da se normalno ponaša, i da stvar bude još gora zapeo čovjeku lančić u mojoj kosurini, jedva smo izronili van i ispetljali lančić iz deke sa moje glave.
- Molim Vas oprostite, dečki nisu gledali kud me bacaju...- trtljam ja dok on otpetljava lančić.
On se nasmije i veli:
- Vi iz Brezja ste uvijek, al uvijek bili pristojni.
Ja se smrzla. Jebote, pa jel mi na čelu ulica i kućni broj, šta je ovo?!
- Oprostite, a kako znate da sam iz Brezja? - pitam ja.
- Pa ti si mala Rossovka, od Josipa i Ljubice, jelda? A i da ti ne poznam roditelje, ista si teta Boža, samo s dužom kosom. Pozdravi mi svoje doma.
Ja se ispričala još jedno dvadeset puta. Da pozdravi svoje doma; šta da kažem, pala sam Braci Kozjaku na glavu dok je plivo i dao vas je pozdravit? Opet nema van do pred zimsko ferje.
Za nekih desetak dana eto mame s placa doma, tajo i ja taman doručkujemo. Brblja ona kog je sve srela i veli:
- E da, srela sam Bracu Kozjaka, kaže da te sreo na Kupi.
Znači meni je komad kruha s maslacem stao u grlu da ga ne bi kanta divke protjerala. Ja se već vidim kažnjenu do pred maturu. Šutim ko da me nema i čekam daljnji razvoj situacije.
- Nije mi jasno kak te prepozno - kaže mama dok vadi jaja iz košare.
- Otkud znam - mumljam ja i žvaćem.
- Ne pričaj punim ustima, koliko puta ti treba ponavljat?
Uskače moj tajo, moj spasilac, i veli:
- Ljubica, daj je pusti da jede, šta je daviš s Bracom? I kak je ne bi prepozno kad je ista ko moja Boža?
I ja napravim kardinalnu grešku i prolajem baš ono šta ni luda ne bi trebala prolajat:
- Pa i on mi je to reko.
Smrznem se istog trena jer iako je mama okrenuta leđima čujem kak joj se diže obrva. I mislim si - pa jesi ti normalna jebote?!
- Pa sad si maloprije rekla da otkud znaš kak te prepozno.
Tata spušta šalicu sa divkom:
- A daj više prestani, ko je šta reko i kome i kad. Vidio je dijete na Kupi i šta sad ima veze otkud je pozna i jel joj reko išta il ništa? Ko Gestapo ispituješ, pusti je da jede. Najbolje bi bilo da sa šlaufom na Petrinjčicu ide a ne na Kupu, pa svi njeni su na Kupi.
Mama odustaje, doista trenutno. Popodne me sastavila i morala sam priznat šta je bilo. Išpotala me na pasja kola, da kak me nije sram, da jel po to ja idem na Kupu, da sam se mogla udavit...sto čudesa. Taktika da mama, ne mama, dobro mama, naravno mama je urodila plodom i morala sam samo obećat da više neću padat ljudima na glave na Kupi.
A Braco Kozjak mi je uvijek u prolazu klimnuo glavom i nasmiješio se. Biće mu niko osim mene nikada nije pao na glavu.
( in memoriam našem dragom doktoru Kozjaku )
Post je objavljen 09.06.2021. u 20:01 sati.