Vida i Morana u Rastokama

Vida ( u blogosferi poznata ko Stara teta ) odlučila je posjetit Rastoke eto baš četvrtkom. Morana ( u blogosferi poznata ko Smjehuljica, da ne velim ja ) zapravo ju je nagovarala da dođe petkom i prespava i obavi svaštanešta al ona se naprosto nije dala nagovorit.

- Nenene, ja bum došla si to pogledat a ti buš došla kad završiš s poslom.
Morana je probala nagovarat, al nije prošlo, pa je ipak izašlo na Vidinu verziju. Ona je zbilja dojaparila iz Zegea u četvrtak neke dobe i razgledavala sama dok joj se Morana konačno nije krenula pridružit iza petnajst nula nula.
Zove Morana, mobitel zvoni li zvoni, kad javlja se Vida sva zadihana:
- Čuj, ja sam ti kod totema. ( Tu je Morani odmah lakše, zna na koju stranu treba udarit - na Holjevčevo imanje. )
Pa se srele i izgrlile, pa dalje razgledavat. Vida je bila van sebe od sreće.
- Joj daj pogledaj onaj slapić, ček da fotkam. Ajme vidi onaj maaaali slapić, ček da fotkam. Pa kak nisam vidla ono tamo gle, ček da fotkam.
Morana je teglila oriđiđi kukuruzno brašno i jebeni sklopivi kišobran i pratila Vidin ritam koliko je mogla, jer njenom oduševljenju nije bilo kraja. Išla Vida i u špilju; Morana bome nije, nit voli špilje nit misli da se ima šta vidjet u mrakači. Pa kad su došle do etnokuće, točno joj je došlo da zalegne u onaj starinski krevet sa šlinganom posteljinom i ovčjim runom, al bilo bi nezgodno da se probudi u pola dvanajst i traži vlasnika imanja da je pusti van, bed je to. Divile se kredencima ( Morana naime silno pati za kredencom i sve je sigurnija da će nać negdje prastari kredenc za svoju rođenu kuhinju ). E onda su stigle do vilinskog vrta i skužile da Stara teta je zapravo Vida, a Smjehuljica to jest ja Morana, jer vilinski vrt ima dvanajst kipića malenih vila, za svaki mjesec u godini. Morana se razjadila jer su eto baš njoj nasandrčili amper u ruke ko vili al ajde...nije znala kako demontirat amper iz vilinskih ruku pa su otišle na kavu u Vodenu ovcu, gdje se Vida nije mogla iščudit da sjedi na terasi iznad pravog slapa. Išle još vidjet onaj najljepši i najveći buk, pa polako prema busnoj.

Vuče se Morana, boli je svaka kost jer se toliko nije nahodala od dolaska Hrvata na more, al kad jako voli Vidu onda i hoda, šta će. Ima još nekih dvadesetpet minuta do dolaska busa, znači stiže se bez beda. Kadli im stane kamion na pješačkom, a iz pravca Plitvica nadire zeleni fliksbus i Vida je u abfanu, jer da kak je to moguće da dođe dvadeset minuta prije. Trči Vida, Morana za njom, i jedva joj uspije utrpat kukuruzno brašno da si ponese i jedva stigne izvadit jebeni kišobran iz vrećice. Pozdravljaju se, Vida uz svoj obligatni schmrtz ( čitaj - šmrc ) ulazi u bus i odlazi put metropole.

A Morana pali cigaretu, ne znajuć za svoje noge, i razmišlja kak bi i na koji način nagovorila vlasnike imanja da vili Morani izvade amper iz ruke.
Bolje da joj recimo stave cigaretu u junačku ljevicu il mali laptop na krilo.Il recimo tanjur sa trešnjama, Morana jako voli trešnje.

( fotke - vila Vida, vila Morana, jedan od slapova i kredenci; krevetu nisam prilazila da ne dođem u napast da legnem jer me puškom više ne bi istjeralo s onih perina )