U čeme je problem?

Danas je svjetski dan pismenosti. Šta sad pametno o tome mogu napisat ja, koja pišem načinom koji odudara od standardnog jezika, moglo bi se reć da ide u neku vrstu slenga?

Pa možda bi recimo mogla reć da namjerno, ničim izazvana, koristim takav način izražavanja da budem neznatno drugačija od ostalih. Piše hrpa ljudi, i nema šta ne pišu, al uglavnom koriste standardni jezik. Meni to nije zanimljivo. Više volim koristit neki svoj jezik, u kojem se onda dese i kojekakve instalacije od riječi a ispadaju da ni sama ne znam otkuda. Pa recimo kad nešta bacim, onda nije bacim nego zafrljačim il zafitiljim. Kad je nešta umotano, onda nije umotano nego sfafuljano. Kiflice se pretvaraju u frkafuljke, a ljubavne pjesme u cvilojebe ili žiloreze, ovisno o gradaciji boli. Ako nosim potpetice, onda sam se nasandrčila na pete. Podignuta duga kosa pretvara se u đinđirinđi pundžu. Nekakav hod postaje svečani korak slavodobitnika Sinjske alke. Kad kažem da se nešta smandrljalo, onda je velika vjerojatnost da je palo; ako se razbilo ko lubenica e onda je i krvno stradalo. Ako sam zabatrljala - znači spotakla sam se; ako sam se strmopizdila - znači pala sam da se nemrem dić jer sam i ja krvno stradala. Očobolja predmnijeva oštećenja vidnog polja za koje je nužna intervencija očologa. Imam fundus riječi da samu sebe splašim.
Al nikad mi se nije desilo da u nešta sumljam, il da o nečem nemam pojima. Nisam sigurna dali bi mogla nemogu napisat zajedno. Cviječe nezaljevam suzama sreče. Čak štoviše, nebi si nikad mogla oprostit da ne sprječim ruke u tavim izlijevima pismenog izričaja.
Osobno me jednom prigodom dotuko službeni dopis, znači odgovor na zamolbu za radno mjesto, u kojem je pisalo - poštovana, zavaljujemo vam na... dalje nisam ni čitala. Došlo mi da nazovem i pitam šta mi zavaljuju i kojim povodom; odustala sam jer me bilo strah šta bi mogla čut ko odgovor.

Al kad vidim da neko prodaje vetrinu, pley stejšun i kompijuter, onda zbiljam ne vidim u čeme je problem.
Jebeš par slova.