Narandžasta odgojna kombinatorika

Moja ispaćena roditeljica bila je djelomično pristaša takozvane drvene pedagogije, nekadašnje odgojne metode koja se sad više ne smije ni spomenut.

Šta to znači? Pa otprilike ovako. Obzirom da sam ja bila tatina mezimica, za žešćim metodama se uglavnom posezalo dok je tata bio na poslu. Šiba, kuhača i ostalo drveno naoružanje koje se rabilo u svrhu trenutnog usvajanja poželljnih normi ponašanja moglo se rabit samo i isključivo u njegovom odsustvu. Jer da ju je vidio pri korištenju mislim da bi drveno naoružanje završilo na lomači nasred dvorišta. Za neke manje prekršaje koristila je i popularnu metodu potezanja za kečke. Obzirom da sam imala dugu kosu uglavnom spletenu u dvije pletenice, činilo mi se da me može rukom dohvatit i kad sam odmaknuta deset metara od nje ( mislim, dobro je poznato da su u strahu velike oči, a i kad si malen onda ti je vidno polje skroz izvitopereno ). Za upozorenje je koristila metodu podizanja obrva i pogled od kojeg se normalnim ljudima ledi krv u žilama; bilo je situacija kad sam bila ubijeđena da ima oči na leđima, jer je točno znala šta sam napravila, a bila sam sigurna da me nije mogla vidjet. Uglavnom radila je na tome da moje hirove onemogući svim raspoloživim sredstvima; ovisno o težini hira koristila je već spomenute metode, i moram priznat da je bila vrlo uspješna u suzbijanju hirova. Kod nje nije ništa moglo proć neviđeno i nekažnjeno.
Za razliku od nje, tata je imo skroz drugi modus operandi, zvan - moja Maja je najdivnije biće koje je ikad hodalo zemljom. Da sam napravila ne znam šta, on je uvijek pronalazio objašnjenje i onemogućavo bilo koji vid kazne. Sve dok je bio doma.
Pa smo jednom zgodom nas dvoje otišli zajedno na plac. I meni zapela za oko neka narandžasta haljinica koja se kopčala na leđima. Prodavačica mu lijepo veli - to je njoj premalo, daj uzmite neku drugu. Čuj neku drugu; ja hoću tu narandžastu i amen. Neću ni pogledat ništa osim te haljine. Tata mi pokušava objasnit da je haljina premalena. Ja smrtno uvrijeđena odgovaram - e sad zapamti kad sam išla s tobom u grad. Tata mrtav ladan veli - to mi kupujemo. Žena zine da će ponovit kak je haljina premala, on je samo pogleda ( to je valjda naučio od mame za potrebe gledanja nekih drugih krivaca, ne mene ) i žena bez riječi sfafulja haljinicu u najlonkesu i naplati je. Ja vesela ko leptirić, ima se nova haljina i to narandžasta.
Dolazimo doma, i mama vadi haljinu i kaže - to je njoj premalo. Tata lud, od haljine i korištenja riječi "premalo", kaže - pa šta me sad i ti zajebavaš, nisi joj ni probala obuć?! Mama, da bi demonstrirala opciju "premalo" skida sa mene haljinicu koju sam imala na sebi i pokušava mi navuć narandžastu divotu koju sam odabrala. Ne da ne ide, neg ne ide ni u ludilu na mene. Ja blekećem, oću da mi haljina paše; mama izbezumljena jer on kupuje ono u šta ja uperim prstom; tata izbezumljen jer ja blekećem. Pa ko i uvijek, tata pronalazi rješenje. Mene za ruku i u sobu, pa obučemo haljinu na veliku lutku koja je sjedila na krevetu. Lutki haljina taman. Ja još uvijek blekećem, jer haljina paše jebenoj lutki a ona čak ni ne zna da je haljina narandžasta. Tata mi briše potop suza i obećaje da će okrenut nebo i zemlju da nađe drugu, još ljepšu narandžastu haljinu. Mama ulazi u sobu, vrti glavom i samo ponavlja - ti ćeš nju al naskroz upropastit. Tata pita šta je za ručak, jer mu je pun kufer, a i da skrene temu. Odlazi iz sobe, a mama se saginje i kaže - ajme kako će ti prisjest haljina samo da on ode radit.

Kombinatorikom ovih dviju potpuno oprečnih odgojnih metoda nastala sam ja, ovakva kakva jesam. Probajte i vi kombinirat, možda rezultati budu zapanjujući.

( na fotki imam nekih pet godina, čini mi se, i ne mogu se nadivit šiškama i mašni koja izviruje sa stražnje strane )