Vjenčanja neće biti

Ajde se probajte zamislit u ovakvoj situaciji.

Znači upoznaš nekog, pa plane ljubav i nakon par godina sve vodi prema svadbi. Pa se dogovori hrpa stvari - sala, klopa, muzika, kumovi, djeveruše, ketering za po doma, haljina, sandale, frizura, termin u sakralnom objektu, fotograf, a u našim slikovitim krajevima i iznošenje buklije ( za neupućene, to je iznošenje neviđenih količina alkoholnih pripravaka od strane susjeda kako bi mladenci iza vjenčanja krenuli u novi život blagoslovljeni ne samo u crkvi, a svatovi jedva pogodili na vrata od sale jer se buklija ne odbija ). Oni koji su prtljali oko svatova jako dobro znaju kolko živaca i vremena ode na pripreme. Lovu da ne spominjemo. I onda se desi šta? Da mladoženja tri tjedna prije svekolikog iventa jedno jutro kaže - slušaj, ja sam se možda malo zaletio, da ne velim zajebo, i ja se ženit neću. Nije to za mene, nemoj se ljutit.
Pa iza prvog šoka otkazuj redom salu, klopu, muziku, kumove, djeveruše, ketering za po doma, termin kod frizerke i u sakralnom objektu, fotografa i bukliju. Ostaje vjenčana haljina i sandale koje nemreš vratit. Šta s tim? Zapalit nasred dvorišta? Ko će kupit haljinu koja je donijela nesreću prvobitnoj potencijalnoj mladenki; pa neće je ni džabe uzet jebote. I onda mladenka, u dogovoru sa fotografkinjom, ode na frizuru i šminkanje, obuče vjenčanicu i sandale, djeveruše se isto napirlitaju i srede ko da sve ide po peesu, ispaćeni roditelji prokušanih vrlina se isto obuku ko za u crkvu i afterparti. Odu na livadu i ofarbaju vjenčanicu na mladenki u tristopedeset nijansi raznih farbi, pa još nazdrave šampanjcem iz kristalnih čaša, kad je bal nek je maskenbal. Vjenčanica takva nafarbana sad stoji u nekom salonu vjenčanica u njenom rodnom gradu.

I sad da vas pitam - žene drage, pa šta bi vi napravile? Možda neki prigodni vudu ritual, da se malo valja dok vi i djeveruše nemilice bodete iglama po vudu bebi prikladno obučenoj u smoking? Il platile nekom da mu rđavim beštekom izvadi umnjake i iščupa nokte na rukama? Il ga vrebale na dnevnoj bazi pa ko slučajno pregazile dok prelazi cestu mimo zebre?
Osobno bi pustila da se prašina slegne. Osveta se mora servirat hladna. Pa za jedno pola godine dogovorila neku prijateljsku večeru, i slučajno bi mi recimo ispo jušnik sa naskroz kipućim jelom baš njemu na glavu il u krilo dok nosim žderanje na stol.

Nisam ja kriva šta sam traljava i spotičem se na svakom jebenom koraku. Tak bi recimo pala i u sakralnom objektu dok bi me vodilo do oltara, u njegov nesuđeni zagrljaj.

( na fotki mladenka, djeveruše i roditelji nazdravljaju; bog zna jel se mladencu štucalo )