Ludi dan

Ludi dan je samo jednom u životu; ne može se ponovit i da hoćeš. ( Mislim ne može - može, meni je svaki dan lud, ali onaj maturantski ludi dan je tad i nikad više ).

Ja sam bila dijelom pripametnog Šuvarovog usmjerenog obrazovanja, i maturirala sam ko suradnik u predškolskom odgoju. Naša je razrednica predavala pedagogiju i davila nas je mjesecima da šta ćemo obuć za ludi dan, jer eto bilo bi zgodno da sve budemo jednako obučene. Na nečiji prijedlog da obučemo potkošulje i zamotamo one pelene za inkontinenciju ( da izgledamo ko divovske bebe ) pala je u sedam nesvijesti i izjavila da bi to bilo skandalozno. Da šta si ne bi dale sašit jednake haljine od recimo nekog prugastog materijala i pasent balerinke i tak preživjele ludi dan. I davila je i davila dok se zbilja nisu dale sašit haljine na pruge ( moja je bila sa crveno - bijelim prugicama, bez rukava plus crvene balerinke od antilopa, baj d vej i one su me nažuljale al krvnički ). Ak se dobro sjećam, jedini dečko koji je obitavao u čisto ženskom razredu obuko je turbopapagajšarenu havajku i objesio neku lančugu oko vrata ( šta je i logično, još je samo falilo da i on osvane u opravi na pruge i balerinkama ). Imam negdje i fotku, išle se sve zajedno slikat kod fotografa prek puta parka, znate ono - palme iza leđa na fototapeti i te fore. Naravno da mi se nije dalo sad to tražit, ko zna u kojem je albumu završila.

Pa se skupili pred školom naoružani dječjim puderom kojim smo nemilosrdno prašili svakog ko je naišo ničim izazvan ( ja sam osobno potrošila mislim šest pudera, otpale mi ruke prašeć za profesorima i onima koji su nas samo mogli promatrat jer nisu bili ni blizu toga da budu maturanti ). E onda su se pojavili mesari, došli na noge iz škole - one kraj Gavrilovića. S njima nije bilo zajebancije; nabavili i bijele mantile, i čizme, i štrajhere stavili u čizme, a bogami bilo je i noževa po džepovima. Al lako za sve to, ponijeli su i nešto krvnih pripravaka sa sobom pa je nekoliko nesretnika otišlo kući krvavo od glave do pete, zahvatilo ih dok su oni mlatarali s tim kesama punima krvi.
Pa lagano zabavni program koji niko nije slušo ( budimo realni, kome je na ludi dan do zabavnog programa; nije bilo ni meni, al neko se moro žrtvovat i čitat te kojekakve gluparije pa sam eto i ja bila žrtveno janje, s još par kolegica ). Pa promenada kroz grad, opet zviždi i praši puderom i mahnitaj. Tu su meni negdje već noge prokrvarile od žuljeva, al šta ćeš - stišći zube i lamataj za ostalima. Otišli i na Kupu; e to mi nije trebalo al nikako. Jer dok sam nasipom došla nazad do grada, došlo mi je da pužem od bolova u nogama. Izula sam ih negdje na skretanju prema Pedagoškoj, u mojoj akademskoj četvrti, i došlo mi je da arlaučem ko kojot od sreće. Doma se izvrnula u svoj sobičak, razmišljajuć kak taj ludi dan i nije baš bogznašto. Nit sam obukla šta se meni sviđa, zaklale me balerinke, ruke nisam osjećala dva dana od prosipanja pudera i promukla od pjevanja.

Sad bi dala sve da se mogu vratit samo na dvadesetak minuta u taj dan. Da osjetim dašak one ludosti i radosti kojom smo isijavali, da pjevam iz petnih žila dok ne promuknem, da vidim sva ona nasmijana lica koja su sad rasuta tko zna gdje i vidimo se tek povremeno.
Ta je godina donijela kraj jednog poglavlja u našim životima. A godinu prije, u prosincu je izišao album na kojem je Tifa je za Bijelo dugme otpjevao meni jednu od najboljih pjesama ikad; kad god je čujem sjetim se četvrtog srednje.